Новоросија не може изгубити, она већ има 200 километара границе са Русијом

КИЈЕВСКЕ ВЛАСТИ ВИШЕ НЕ ДРЖЕ ГРАНИЦУ, ПА ЈЕ ЊИХОВ ПОРАЗ САМО ПИТАЊЕ НЕДЕЉА

• У наредним недељама Новоросија ће - након што преузме контролу дуж читаве границе са Русијом – себи обезбедити леђа, што ће јој омогућити да се концентрише на западном фронту  
• А преласком из дефанзивне одбране у офанзиву, ускоро ће освојити не само артиљерију и тенкове, већ и авијацију коју је заробила украјинска армија у распаду
• Путин жели да украјинску битку добије уз релативно минималне жртве јер схвата - уз сву добитну комбинацију за Русију у украјинској ситуацији - да неизбалансирани кораци могу убрзати избијање великог рата, који јесте неизбежан, али није планиран ни за 2014. ни 2015. годину

         Пише: Петар АКОПОВ

         НАЈВАЖНИЈА вест о догађајима који коначно гарантују победу Новоросији - прошла је готово непримећена: Украјина је изгубила део границе са Русијом.

         Сада је то граница између Новоросије и Русије.  

         Све се десило некако слично као и сва украјинска криза – иза громогласних изјава кијевских власти увек следи пропаст.

         Половином прошле недеље је Турчинов објавио да ће почети са блокадом границе са Русијом – да „значајније убрза локализацију терориста”, у минули четвртак је влада Украјине објавила да затвара 8 од 32 гранична прелаза у Луганској и Доњецкој области. Али, тада је Украјина, у суштини, већ била изгубила контролу над границом.

         Иако се борбе са украјинске стране границе настављају, већ у тај четвртак је председник владе Луганске народне републике Василиј Никитин саопштио да армија Југоистока контролише 150–200 километара границе са Русијом. А то није претеривање.

         Чак су и кијевски медији у четвртак увече признали да су „на украјинско-руској граници у Луганској области у току дани отворених врата”:

         „У почетку је пет управа пограничних служби у Станично-Луганску, Краснодону, Бирјукову, Свердловску и Дјакову напустило своје пунктове и са оружјем отишло са граничне линије.  А данас су без обезбеђења остала још два гранична прелаза - „Червонопартизанск” и „Довжанскиј” –и то на демаркационој линији са Русијом. Ствари ветровито тако стоје и на прелазу „Краснаја Могила” поред самог Луганска. За сада се може само нагађати колико је километара границе од 746 километара Луганске области отворено.

         Дмитри Тимчук, кооординарор групе „Информациони отпор” написао је: „У Луганску је фактички отворено 100 километара границе. Можда не баш 100 километара,  али заиста постоје делови који се не обезбеђују на потребном нивоу. Према речима очевидаца, кроз необезбеђене рупе на граници већ пролазе терористи. Ноћу су локални становници видели пребацивање камиона КамАЗ са цирадама, а примећени су и БТР. На свом Фејсбуку бивши министар унутрашњих послова Јуриј Луценко пише да се 15 КамАЗа пробило са територије Русије.

         Телефони у управи пограничне службе у Луганској области не раде. Цариници су одбили да коментаришу ову информацију, позивајући се на тајну војних операција. На свом званичном сајту настављају да моле остале припаднике украјинских служби безбедности да им помогну”.

         Дакле, кијевске власти више не држе границу, што значи - без обзира на тенковске и авио-ударе на Славјанск – да је њихов пораз само питање недеља.

         Преко границе се и тако пробијају и долазе добровољци из Русије – од сада ће их бити све више.  

         Њих може да заустави само Петар Порошенко, ако нареди да престане војна операција и ако повуче војску са територије Доњецке и Луганске републике. Међутим, он то неће учинити – максимум што је у свом суботњем плану мирног решења нови председник Украјине обећао, било је: да ће зауставити нападе и размотрити могућност преговора.

         Али, ситуација на Истоку је већ таква да без повлачења украјинске армије никаквих озбиљних преговора не може бити. Што значи да ће се борбе наставити, а прилив руских добровољаца – даље расти. 

         У наредним недељама Новоросија ће - након што преузме контролу дуж читаве границе са Русијом – себи обезбедити леђа, што ће јој омогућити да се концентрише на западном фронту. А преласком из дефанзивне одбране у офанзиву, ускоро ће освојити не само артиљерију и тенкове, већ и авијацију коју је заробила украјинска армија у распаду.

         Нема, дакле, ни говора о поразу Новоросије. То уопште није вероватно, имајући у виду подршку Русије, а сада - када је Кијев изгубио контролу над границом - то је практички немогуће.  

         Без обзира на бригу за јуначке стрелковце (Игор Стрелков је министар одбране Доњецке републике и командант одб ране Славјанска) који се јуначки боре против кијевских одреда који су надмоћнији у наоружању, то још увек није разлог да понекад западамо у бес и говоримо:„Све је пропало, све је уништено, Кремљ издаје устанике. Ако Путин не пошаље војску управо сад, онда је он издајник”.

         У реду је кад тако почну да кукају људи којима је важно само да по сваку цену дискредитују Путина, јер је циљ њихових налогодаваца да „руско пролеће” претворе у бунт против власти и да униште Русију.

         Јасни су нам ти псеудопатриоти. Али, када тако почну да говоре људи у чију се искрену љубав према Русији не може сумњати, онда схватиш да они много играју виртуалне игре са свим стратегијама и тенковима.

         Русија већ ратује – и на геополитичком, и на дипломатском, и на финансијско-економском, и на невидљивим фронтовима, а и на реалном новоросијском бојном пољу. Истина, у Новоросији то сада чине добровољци – који добро знају ко им је врховни командант и у каквим се тешким и суровим околностима морају држати у прво време.  

         Лако је замерати Путину, који је још почетком марта рекао да Русија користи сва средства која јој стоје на располагању да заштити становништво источних региона од безобразлука, и питати га: где је то „све“?

         Путин ратује на свим фронтовима истовремено, и он мора да зна распоред и прегруписавање снага противника (који су озбиљнији од кијевске армије) и да синхронизује своја дејства и кораке за прву фазу са планом продора за другу.

         Ово није компјутерска игра, овде се не може кликнути на „паузу“. Овде је све хиљаду пута компликованије и милион пута одговорније.

         Да ли неко од патриота ипак мисли да је Путину лако да гледа кадрове жртава бомбардовања у Луганску или Славјанску? Шта, зар мисле он не осећа страшну потребу да уради оно што може – да затвори небо, да пошаље војску и заустави сав тај ужас?

         Путин не жури зато што се боји одговорности, нити зато што мање воли Русију од вас, или што слабије познаје поквареност Запада или се боји нечијих претњи (хвала Богу што се више не мора објашњавати да се не плаши да ће „изгубити милијарде у западним банкама” – док су наши креативни космополити десет година, захваљујући управо тим банкама васпитавали омладину).

         Он чак и не мисли о томе, нити се боји да ће му после подносити фотографије убијених руских војника погинулих за ослобођење Украјине.  

         Он једноставно носи најтежи крст, као што је носио и император Николај Други (исто као и Јосиф Стаљин и други одговорни владари у нашој историји). Цар је дуги низ година јасно знао да је рад неизбежан и да све иде ка њему, али га при том уопште није желео (зато што је био свестан колико ће жртава донети) и свом снагом је покушавао да га избегне, одложи, макар и зато да земљу учини још јачом. Да га одложи и то не на штету Русије, њене будућности и части – већ путем партије светског геополитичког шаха.

         Али, када је партија, не нашом кривицом, отишла у ћорсокак и када је настао Zugzwang (партија шаха у којој сваки потез доводи до пораза - прим. прев.) – више се није имало куд. И, Николај је започео рат који би добио да није било завере унутар елите и издаје савезника.

         Путин жели да украјинску битку добије уз релативно минималне жртве (укључујући и избегавање тоталног рата на свим невојним фронтовима) јер он схвата - уз сву добитну комбинацију за Русију у украјинској ситуацији - да неизбалансирани кораци могу убрзати избијање великог рата, који јесте неизбежан, али није планиран ни за 2014. ни 2015. годину.

         Самоликвидација украјинске границе само показује да ће управо тако и бити. Даће Бог...

         Превео: Горан ШИМПРАГА