Николић увек само Србију воли више од Русије - кад год треба подржати ЕУ-Вучића
НИШТА У ЗАГРЕБУ НЕ РЕЧЕ ОНИМА КОЈИ ПОБИШЕ ИЛИ ПРОТЕРАШЕ
СВЕ ЛИЧКЕ ТЕСЛЕ, А ЗАДРЖАШЕ САМО СЛАВУ ЈЕДНОГ ОД ЊИХ
- Од избора за председника Србије, Томислав Николић у кључним тренуцима преузима улогу проевропског амортизера. То Николићево посипање, час националним час проруским пепелом, функционално следи вучићевско-дачићевски европски радикализам, као што је онај о Немачкој без које, Боже ме опрости, нема живота у Србији
- Сетимо се и Николићевих мајсторија из септембра прошле године, када је било потребно камуфлирати разлику између предизборних и постизборних политичких ставова. Николић је тада изјављивао да једино Србију воли више од Русије
- За малу земљу, каква је Србија, стратешка сарадња са Русијом, даном ступања у ЕУ, суштински престаје да буде опција међународне политике
Пише: Бранко ЖУЈОВИЋ
ОНО што раде Штефан Филе и повремено Мирослав Лајчак, ублажавајући ставове ЕУ и слаткоречећи српском уху кад треба, ради и Томислав Николић.
У Србији председник у реалном времену, барем јавно, не разуме премијера. Судећи по изјавама, Ивица Дачић и Томислав Николић живе у два подељена бриселска универзума.
Док премијер, у тандему са Александом Вучићем, устрептало понавља да је Србија „добила датум без услова“, председник Николић је у Загребу изјавио да је немачки Бундестаг, ипак, поставио услове пред Србију „које је веома тешко испунити“, додајући да „Србија није и не може да призна Косово“.
Поштујући здрав разум, није тешко приметити велику разлику, премда је председник покушао да нас убеди како ЕУ никада званично није затражила признање Косова, али, ето, Немци мотивисани чињеницом да су признали „Косово“, инсистирају на низу услова, па и на признању. Није, дакле, у питању нијанса заједничке политике, него нешто друго.
Од избора за председника Србије, Томислав Николић у кључним тренуцима преузима улогу проевропског амортизера. То Николићево посипање, час националним час проруским пепелом, функционално следи вучићевско-дачићевски европски радикализам, као што је онај о Немачкој без које, Боже ме опрости, нема живота у Србији.
Николић је пре само коју недељу, после састанка са првим обавештајцем Русије, Николајем Патрушевим, изјавио да је „могућа политика и Русија и ЕУ“. Подсетимо, то је време све чешћих изјава европских званичника да, реално, од добијања датума за Србију за сада нема ништа.
Крајем маја имали смо сличну ситуацију, приликом потписивања споразума о стретешком партнерству у Сочију. Николић је тада патетично изјавио да је „коначно формализовано вековно братство са Руском Федерацијом“.
На страну чињеница да је Русија до пре мање од једног века била унитарна царевина, тек од сурових реалиста, како себе тројац Вучић-Дачић-Николић представља, човек не би очекивао никакву „формализацију братства“, неко голог интереса.
Сетимо се и Николићевих мајсторија из септембра прошле године, када је било потребно камуфлирати разлику између предизборних и постизборних политичких ставова. Николић је тада изјављивао да једино Србију воли више од Русије. Тек да се не примети непријатна чињеница да се Београд примарно ипак бави Косовом и Метохијом, уместо, како је обећано економијом, али на другачији начин од очекиваног и изгласаног.
Николић је тада, опет нереално, тврдио да су односи две земље већ на стратешком нивоу, иако споразум који би уредио то стратешко партнерство још није био потписан. Додао је да је избором Путина и резултатима избора у Србији омогућена тесна, блиска и чврста, економијом и пријатељством заснована сарадња са Русијом“.
Читајући те изјаве данас, човеку је тешко да објасни зашто тако близак пријатељ, па још економски мотивисан, крајем исте године није, како је најављивано и обећано, започео изградњу Јужног тока и уопште није затражио помоћ за решавање претешког косметског проблема.
Тражење помоћи од очигледних непријатеља, уместо од пријатеља, особен је српски допринос политици апсурда.
Тај апсурд је сувише очигледан, па је пожељно дозирати га јавности уз доста проруске слаткоречивости.
За малу земљу, каква је Србија, стратешка сарадња са Русијом, даном ступања у ЕУ, суштински престаје да буде опција међународне политике. Србија се итекако више бави Косовом и Метохијом, него економијом. Србија је, такође, саопштила и да је Русија географски сувише далеко за било какве интеграције.
Николић је у Загребу рекао и да ће о проблему немачких услова, који дакле ипак постоје и нису суштински различити од европских, разговарати са Ангелом Меркел. Бојим се да ће, све и ако до сусрета са канцеларком дође пре избора у Немачкој, то бити тек монолог. Погађајте и чији.
Можда је било примереније да домаћинима, ако је председник од ауторитета и достојанства, комшијски добронамерно скрене пажњу на неколико ноторних неистина у вези држављанства, места рођења и идентитета Николе Тесле и његових прогнаних рођака.
Не би требало да је европски да домаћин побије или протера све Тесле из Лике, задржи само славу једног од њих за личну промоцију, а председник Теслиних рођака притом то оћути и исприча бајку успаванку о Ангели Меркел.
