Није случајно што Вучић мора у Москву одмах после посете Лаврова Београду

НЕКИ ПРИЖЕЉКУЈУ „ПУТИНОВО УЗМИЦАЊЕ” ПОВОДОМ УКРАЈИНЕ, НЕКИ САМО ЈОШ НЕ ВИДЕ ДА СТВАРИ СТОЈЕ ОБРНУТО (КРАЈ)

Александар Вучић и Сергеј Лавров

• После уласка Аустрије у пројекат Јужни ток, Русији се проширио маневарски простор, па јој се отварају могућности и за нови приступ у Србији. Такође, после Србије, могуће је да ће Русија слично наступити и у Бугарској
• Уколико се САД одлуче за фронтални напад на Аустрију, то је знак да ће на глобалном плану уследити брза дестабилизација прилика, те да се може очекивати ескалација конфликата на много страна. Пре свега у Украјини
• Оно што Србија ради последњих година више неће пролазити. Приче `и Русија и Европа, и запад и исток`, су потрошене. За Русију више није довољна вербална подршка Србије око појединих питања. Русија тражи да Србија поштује потписано и испуњава преузете обавезе, како око Јужног тока, тако и око свега осталог што проистиче из споразума о стратешком партнерству
• Владимир Путин игра своју политичку партију живота. Према томе како је заврши, тако ће и отићи у историју. Више је него очигледно да је он тога свестан. А треба подсетити да је тек на почетку првог председничког мандата. Он има времена и за тактичке потезе и за маневре, без обзира на то шта одлуче у Вашингтону

         Пише: Душан ПРОРОКОВИЋ, Фонд стратешке културе

         ДА ЛИ ће Новорусија бити федерална или конфедерална јединица, или ће се на крају ићи на формирање нове државе, то је у овом тренутку мање јасно и зависи од више фактора.

         Архивирање одлуке о употреби војске није одраз никакве „слабости” нити показатељ „повлачења” Русије, већ чак напротив. То је показатељ да Русија постепено консолидује своју позицију и усклађује је са развојем ситуације.

         А о том развоју ситуације је потребно подвући још три ствари.

         Прво, да се упоредо са донетим одлукама, најпре о повлачењу руских снага са руско-украјинске границе, а затим и о суспензији одлуке о њиховој употреби у Украјини, на територији Русије организују најобимније војне вежбе у њеној историји. Никада за све време постојања СССР нешто овако није виђено. Чак ни у периоду Кубанске кризе.

         Зашто се ово дешава одговор се делимично може пронаћи у чланку Сергеја Глазјева, који пише како ће бити тешко избећи светски рат. Речи Глазјева, који је цењени економиста, академик Руске академије наука и један од важних Путинових сарадника - треба узети у обзир. Он их до сада није превише трошио.

         Очигледно у Русији постоји страх од тога да део америчког естаблишмента не посматра Украјину као на једну у низу „регионалних криза”, већ као средство за изазивање Трећег светског рата. Коначни циљ стратега у Вашингтону је Кина, чија ће позиција бити ослабљена избацивањем Русије из колосека. А да би Русија била избачена из колосека, неопходно је увући је у отворени конфликт, који ће је исцрпљивати и отворити простор за унутрашњу револуцију као што је то било 1914. године.

         Марина Рагуш упозорава на „застрашујући предлог” Републиканаца у америчком Конгресу који се односи на сваку врсту подршке изазивању московског „Евромајдана” током наредних година.

         За сада, руска економија није трпела веће последице „западних санкција”. Истраживања у мају месецу показала су да је незапосленост у Русији најмања у историји, а после пада рубље забележеног у јануару, цене роба широке потрошње углавном нису расле, па није ни било очекиваних социјалних протеста. Руска економија, без обзира на изазове који јој прете, наставља кретање по постављеним шинама и из њих може испасти само у случају неких већих, драматичнијих дешавања. А то би управо био улазак у исцрпљујући рат који би се водио на територији Украјине.

         Због овога се, као један од могућих сценарија у Москви очекује и америчко „додавање гаса” у Украјини. То би значило појачавање напада на руско становништво под претњом физичког истребљења, сталне провокације руских оружаних снага и покушај отварања „меког трбуха” Русије на Кавказу.

         Важно је истаћи и да у случају избијања великог светског рата украјински фронт постаје тек једно од неколико важних бојишта која ће се отворити. У том случају се положај Русије и њен однос према осталим учесницима у сукобу неће мерити само преко Украјине. Биће ту пуно тактичких потеза и манерисања. Отуда и војне вежбе оваквог обима на целој територији Русије.

         Друго, Русија на све начине покушава да уведе украјинску кризу у фазу деескалације и да за остваривање својих циљева користи невојна средства.

         Кључна ствар је питање реализације пројекта Јужни ток, чиме Русија не само да поправља своју укупну позицију у југоисточној и средњој Европи, већ и релативизује значај западне Украјине која више није транзитна земља, па би самим тим и њен геоекономски значај био мањи.

         Како се буде градио Јужни ток - тако ће опадати заинтересованост финансијских центара за Украјином. То усложњава покушај одржавања западних делова Украјине у трајној геостратегијској орбити САД, мада у потпуности не искључује овакав сценарио.

         Русија се фокусира на коришћење енергетских коридора за деескалацију украјинске кризе, што је увод у остваривање и зацртаних геополитичких циљева, а новог савезника је нашла у Аустрији.

         Иако је Бугарска „обуставила радове” на изградњи Јужног тока 08. 06, ОМВ је са Гаспромом потписао споразум 24. 06. о изградњи дела гасовода кроз Аустрију!?

         Интереси Аустрије да се не улази у конфликт са Русијом не тичу се само енергетске безбедности, већ свеобухватне економске сарадње и чињеница да руски државаљани и привредни субјекти чине чак „деведесет посто нових клијената” аустријских банака.

         Веровати како Аустрија ово чини без неке врсте договора са Немачком је наивно. У крајњој линији, немачки капитал је већински у великом броју аустријских финансијских институција. Такође, веровати да су Бугари вештији у стратешком планирању од Аустријанаца је такође наивно.

         Склапање руско-аустријског договора је један од кључних догађаја у досадашњем току украјинске кризе и он иде у смеру покушаја Москве да се Немачка постепено „извлачи” из америчког загрљаја. Барем када је реч о средњоисточној Европи.

         У односу на то како се англосаксонски блок приврженика евроатлантског концепта постави према Аустрији у наредном периоду, можемо и наслутити у ком смеру ће ићи украјинска криза, па се вероватно може потражити и одговор на питање Сергеја Глазјева: да ли је могуће избећи светски рат?

         Аустрија није ни Бугарска, ни Србија, њу је тешко притиснути на начин како се то ради са балканским земљама, а још је теже изолавати. Пре свега због њене улоге у европској економији и „добрим услугама” које је много пута у историји пружала САД и Великој Британији у источној Европи. Једноставно, политички напад на Аустрију је крупан залогај чак и за САД и он би оставио велике последице у континенталним размерама.

         Уколико се САД одлуче за фронтални напад на Аустрију, то је знак да ће на глобалном плану уследити брза дестабилизација прилика, те да се може очекивати ескалација конфликата на много страна. Пре свега у Украјини.

         Уколико се са реализацијом Јужног тока брзо почне, онда смо близу почетку трајне деескалације у Украјини и решавања кризе политичким средствима.

         Шта ће урадити САД, зависи од тога која струја ће победити у Вашингтону. За сада, индикативно делује изјава представника Стејт дипартмента Мери Харф од 24. 06. како САД подржавају „федеративну Украјину”.

         Овде опет треба и подвући да се Русија више отворено не противи потписивању трговинског дела споразума ЕУ-Украјина, опет због намере да утицај у Украјини јача невојним средствима. Споразум са ЕУ ће донети нове проблеме ионако девастираној украјинској економији, што уз повећање цене гаса наговештава потпуни слом украјинске економије већ током следеће године.

         Наиме, у већ усаглашеним одредбама трговинског споразума, Украјина се обавезује да отвори своје тржиште за „неометано кретање европске робе и преузима на себе обавезе да доведе своју производњу у склад са европским стандардима”.

         Недавно гостујући у Београду, на једном научном скупу, директор РИСИ-ја Леонид Решетњиков је истакао да су незваничне процене да ће Украјини краткорочно требати више од 100 милијарди долара за покривање дебаланса који ће настати услед примене споразума са ЕУ. Украјински произвођачи ће изгубити и руско и домаће тржиште. Тај филм је већ виђен у свим источноевропским земљама које су улазиле у овакве аранжмане са Бриселом.

         Економски крах ће само олакшати Москви посао у Новорусији, а отвориће и многа врата у Кијеву, која су данас затворена за руске утицаје.

         Треће, важан индикатор будућих постављања Русије је и посета Сергеја Лаврова Београду 16-17. јуна. Ово је прва посета неког руског званичника у последње две и по деценије после које је остао утисак у српској политичкој чаршији да на релацији Москва-Београд нешто не штима.

         По одласку руског шефа дипломатије се о његовом боравку у Београду у српској штампи мало писало, а хитно је најављен раније неуговорени одлазак премијера Александра Вучића у Москву.

         Истина, у истој тој штампи се није пуно писало ни о проблематизовању руско-српских односа.

         Сергеј Лавров је један од доајена дипломатије на глобалном нивоу, његов наступ је био умерен и одмерен, па је саопштио саговорницима све што је требало пристојним језиком. Тако није привукао пажњу шире јавности.

         А две кључне поруке његове посете су: прво, од Србије се очекује да брани Јужни ток и активно се заложи за реализацију овог пројекта; и друго, да је циљ Русије стварање јединственог економског простора у целој Европи.

         Ово друго је понављање ставова које од 2007. године заступају најпре Владимир Путин, а затим и Дмитриј Медведев.

         Русија покушава да реафирмише деголистички концепт континенталне Европе и у том правцу и усмерава свој наступ. У том контексту, за Русију нису спорни уговори које Србија потписује са ЕУ, али зато јесте споран низ других ствари у односу Београда и Брисела. Пре свега однос према покушају дефинисања јединственог антируског постављања ЕУ чланица и њеног односа са НАТО. Али, између осталог, и питање енергетске безбедности. И ту се враћамо до прве поруке Сергеја Лаврова: Србија мора бити активна око Јужног тока. Најмање у оној мери, у којој су то Аустрија и Мађарска.

         Досадашње стајање по страни и понављање оправдања како прво Бугари треба да реше шта ће и како ће са стратешким цевоводом, више не пије воду.

         Једно је то што се Русија дугорочно усмерава ка креирању јединственог континенталног економског простора, што има везе и са покушајем спречавања усаглашавања Трансатлантског тровинског споразума између САД и ЕУ, а нешто сасвим друго актуелни српски пут ка евро(атлантским) интеграцијама.

         Оно што Србија ради последњих година више неће пролазити. Приче и Русија и Европа, и запад и исток, су потрошене. За Русију више није довољна вербална подршка Србије око појединих питања. Русија тражи да Србија поштује потписано и испуњава преузете обавезе, како око Јужног тока, тако и око свега осталог што проистиче из споразума о стратешком партнерству.

         Из тог угла посматрано, може се рећи да је Лавров почео са руским „увртањем руке” Србији, на исти начин, на који су то радили западни центри моћи свих ових година.

         Изгледа да је процена Русије да је то једини језик који српске власти разумеју.

         Иначе, после уласка Аустрије у пројекат Јужни ток, Русији се проширио маневарски простор, па јој се отварају могућности и за нови приступ у Србији. Такође, после Србије, могуће је да ће Русија слично наступити и у Бугарској. Ово опет указује на консолидацију укупне позиције Русије и њене процене да може храбрије и одлучније да наступи на Балкану.

         САД терају власти балканских земаља да заузму што екстремније антируске позиције, али, нити постоји икаква подршка у јавном мњењу за тако нешто, нити се балканским државама нуди било каква помоћ или подршка, било економска, било војна.

         Американци се претрано ослањају на силу и притиске и начин да им Руси парирају јесте да уз све што су до сада нудили, још и покушају истом техником да нешто ураде.

         Месеци пред нама ће нам показати у ком смеру ће се ствари кретати. Тек, постојеће стање је далеко сложеније него што се на први поглед чини.

         Владимир Путин игра своју политичку партију живота. Према томе како је заврши, тако ће и отићи у историју.

         Више је него очигледно да је он тога свестан. А треба подсетити да је тек на почетку првог председничког мандата. Он има времена и за тактичке потезе и за маневре, без обзира на то шта одлуче у Вашингтону. Између осталога, и због тога га не треба отписивати. Због тога не би требало журити са оценама. Посебно не би требало журити са оценом да се Путин „повлачи”.

         http://srb.fondsk.ru/news/2014/07/01/povlachene-putina-u-ukraiini.html