Ни Немачка није пријатељ Русије, њоме и даље владају они које су дресирале САД

НИСУ СЕ МАРГАРЕТ ТАЧЕР И ФРАНСОА МИТЕРАН

ТЕК ТАКО ПРОТИВИЛИ УЈЕДИЊЕЊУ НЕМАЧКЕ

Пише: Антон ХАШЋЕНКО, политички аналитичар

• Као што показују догађаји последњих месеци, па и укупна историја односа између нас и „цивилизованог света“, ми немамо и никад нисмо ни имали утицајне пријатеље на Западу, па отуда Русију (ни царску, ни совјетску, ни данашњу) још никада нису признавали за своју  
• А проблем уопште није у томе што смо ми некакви дефектни, неправилни или агресивни, као што наивно сматрају неки наши такозвани западњаци
• Нисмо ми ти који водимо ратове по целом свету, убијамо десетине хиљада људи који ништа нису криви, нити подржавамо терористе кријући се иза парола о демократији
• Шта год Русија радила, какве год западне новотарије код себе примењивала, тамо то нико неће ценити - проблем наших односа с њима много је дубљи него што неки мисле, а имају дубински - цивилизацијски и ментални карактер
• Да ли је могућа данас или у догледној перспективи наше право пријатељство са Великом Британијом или Француском (САД чак нећу ни да помињем). Тешко!
• Треба коначно скинути ружичасте наочари и ићи својим путем, решавати своје унутрашње проблеме (економске, социјалне и остале) без обазирања на мишљење оних који данас напросто нису способни да нам буду пријатељи. Истовремено треба одустати од копирања оним западних решења и праксе који су туђи нашој менталности и култури

        ИМА ли Русија данас пријатеље на Западу међу правим светским играчима, да ли се они могу појавити у блиској и средњерочној перспективи?

        Од одговора на ова питања зависи - како наша земља треба да се понаша у блиској будућности.

        Треба ли настављати даље са уступцима, понашати се попут семафора којим други управљају па прелазити на неки нови „Болоњски систем“, оријентисати се на разне западне конструкције - а све зарад некаквих рејтинга и са рачуницом да ће нас раширених руку примити у своју породицу и почети да се према нама односе са уважавањем?

        Или треба да престанемо да се хранимо илузијама да ће они - само што нису - у нама коначно видети равноправне партнере (не оне којих се напросто боје чак на подсвесном нивоу, већ оне чије се право на сопствено мишљење признаје само по себи)?

        Можда је време да прекинемо са арчењем ресурса на то да би у нас, макар у некој области, било све баш као код њих, па за то очекивати аплаузе из иностранства?

        Није ли најбоље, уместо свега тога, да спокојно идемо својим путем, правећи свој модел развоја земље, који би био конкурентан њиховом, не осврћући се ни на кога?

        Није ли време да почнемо да будемо пријатељи само са онима који наше пријатељство заиста желе, паралелно јачајући своју сопствену soft power, а истовремено престајући да преносимо некоректне туђе тезе о томе да су наше образовање, медицина и остало застарели и да не одговарају стандардима „развијених држава“?

        Уосталом, свима је јасно да наша просвета и медицина - ако у нечему и заостају за западним - то сигурно није због њихове недовољне евроинтегрисаности, већ из много баналнијег разлога - што смо ми засад сиромашнији...

        Као што показују догађаји последњих месеци, па и укупна историја односа између нас и „цивилизованог света“, ми немамо и никад нисмо ни имали утицајне пријатеље на Западу, па отуда Русију (ни царску, ни совјетску, ни данашњу) још никада нису признавали за своју. А проблем уопште није у томе што смо ми некакви дефектни, неправилни или агресивни, као што наивно сматрају неки наши такозвани западњаци.

        Па нисмо ми били ти који су у своје време убеђивали САД да нанесу превентивни атомски удар по Великој Британији и да је тако претворимо у „безначајан проблем“. Не, за то се залагао Черчил, а уништењу је требало да будемо подвргнути ми.

        Нисмо ми ти који водимо ратове по целом свету, убијамо десетине хиљада људи који ништа нису криви, нити подржавамо терористе кријући се иза парола о демократији.

        Нису руске власти те које разгоне демонстранте гуменим мецима, пендрецима и воденим топовима.

Недавни протести у Бриселу

        Све ово се догађа тамо, на цивилизованом Западу.

        Институције наше демократије сасвим добро функционишу. Зато ми нисмо они који преко поште себи бирају покојнике за посланике. Дакле, ако се ми у нечему и разликујемо од западног света, сигурно се не разликујемо у ономе зашта нас по традицији оптужују.

        Све у свему, шта год Русија радила, какве год западне новотарије код себе примењивала, тамо то нико неће ценити - проблем наших односа с њима много је дубљи него што неки мисле, а имају дубински - цивилизацијски и ментални карактер.

        Да ли је могућа данас или у догледној перспективи наше право пријатељство са Великом Британијом или Француском (САД чак нећу ни да помињем).

        Тешко.

        У далекој будућности - под условом да у тим земљама на власт дођу сасвим нове елите - о нечему се можда и може говорити.

        Дакле, сада сигурно не јер се овом или оном питању приступи бирају искључиво кроз призму „свој-туђи“, а неповерење према „тим Русима“ запретано је негде веома дубоко - испод „коже“, на инстинктивном нивоу.

        Чинило се да би наш савезник могла постати Немачка. Али, авај, без обзира на сву своју економску моћ и заједничке интересе са нама, политичке елите те државе, које су формиране под будном контролом Запада после Другог светског рата, све до данас се нису ослободиле комплекса европске инфериорности и боје се да их неко не осумњичи да нису предане изабраном курсу.

        Из овог угла гледано, политичка оријентација немачких елита  - поводом поимања свог места у западној хијерархији - мало по чему се разликује од свести оних који су дошли на власт у Кијеву. За то постоје објективни разлози.

Немачка канцеларка на обележавању годишњице пада берлинског зида

        Мало ко о томе данас говори, али је пре само неких сто година у Западној Европи однос према немачкој нацији био веома презрив и подозрив.

        На 25-годишњицу пада Берлинског зида има смисла присетити се разговора који су претходили том догађају.

        Ево шта је рекла „железна леди“ Маргарет Тачер Михаилу Горбачову у поверљивом разговору: „Уједињење Немачке није у интересу Велике Британије нити у интересу Западне Европе. Заборавите све што сте о том прочитали у натовском коминикеу. Нама није потребна уједињена Немачка. Ми то не можемо да допустимо, то би дестабилизовало међународну ситуацију“. 

        Таквог мишљења био је и председник Француске Франсоа Митеран који је сматрао да ће уједињење Немачке за собом повући поновну појаву лоших Немаца који су једно време доминирали у Европи.

        Зато се у данашњим условима не треба надати потенцијалном пријатељству са Немачком. У конфликтима каква је садашња конфронтација преко санкција - њене елите ће стално отпливавати према Вашингтону и Бриселу, напросто зато да би доказале своју приврженост и „западност“.

        Како да се ми држимо у оваквој ситуацији и у ком правцу да се крећемо?

        Одговор је очигледан: треба коначно скинути ружичасте наочари и ићи својим путем, решавати своје унутрашње проблеме (економске, социјалне и остале) без обазирања на мишљење оних који данас напросто нису способни да нам буду пријатељи. Истовремено треба одустати од копирања оним западних решења и праксе који су туђи нашој менталности и култури.

        Морамо помагати пријатељима Русије, окупљајући око себе присталице по свету, а сарађивати са западним светом ослањајући се искључиво на хладнокрвне рачунице.

        У овоме нам може помоћи активан рад директно са западним бизнис-елитама. Наравно, морамо развијати сопствени систем soft power. Јер, што више младих Европљана не само посети нашу земљу, што више њихових ученика старијих разреда и студената из иностранства види праву Русију и проникне у њене вредности - то ће бити више шанси да се код нас некада појаве пријатељи на Западу.