Не зову Европску унију случајно и Светом Римском империјом немачке нације

НЕМАЧКА ПОВОДОМ УКРАЈИНЕ ДЕМОНСТРИРА ПОБЕСНЕЛИ АТЛАНТИЗАМ

ЗБОГ СВОЈЕ ХЕГЕМОНИЈЕ У ЕУ КАО ЧЕТВРТОМ РАЈХУ

Владимир Путин и Ангела Меркел

• Немачка је у украјинском конфликту беспоговорно заузела проамерички став који више личи на верност Велике Британије, давног и оданог савезника САД
• Снага атлантистичке солидарности коју је испољила бундес-канцеларка Ангела Меркел била је таква да су силом прилика почеле да се шире конспиролошке тезе које објашњавају како и чиме у Вашингтону тако чврсто држе фрау канцелара
• Ту је и такозвани канцелар-пакт у складу са којим кандидатура сваког канцелара Немачке наводно подлеже потврђивању у Вашингтону, а ту су и директне претпоставке које се тичу компромитовања А. Меркел из времена Немачке Демократске Републике и „Штази“, а којима је уцењује Град светлости на КапитолХилу
• Већ је много година откако је хегемонија Немачке неспорна и она гвозденом вољом управља евро-унијским провинцијама - питајте бар Грке. Проширење ЕУ у правцу Украјине потпуно се уклапа у логику садашњег Drang nach Osten
• Немачко-руска алијанса теоретски би могла да постане сасвим пријатељски савез који Европи обезбеђује мир, али како треба да изгледа прелазак од Четвртог рајха на савез два императора, нико не зна, а најмање од свих фрау канцеларка
• Зашто се излагати несигурности, боље је и даље јачати снагу рајха у алијанси са атлантским савезницима. То је читава одгонетка гнева владајуће фрау

Пише: Максим СОКОЛОВ

        МОЖДА је за Москву најнепријатнија последица украјинске кризе нагло захлађење односа са водећом земљом Европе - Немачком. 

        Односи са САД и Великом Британијом већ одавно отворено нису били пријатељски и на било какво разумевање руске позиције са англосаксонске стране није требало ни рачунати. Ако су контакти између Москве и Вашингтона и пре преузимања Крима били изузетно захладили, онда их Крим, а затим Донбас очигледно нису учинили топлијим и било би излишно и понадати се у то.

        У том погледу Москва је била упозорена и то више пута. Тим пре што је у Русији већ одавно била у оптицају теорија која тако лоше односе  објашњава месијанизмом прекоокеанске суперсиле.

        Хладни рат између САД и Русије иначе је био на узлазној путањи, а Украјина је само дала додатни повод.

        Са континенталном Европом није било тако. Изузимајући Пољску и прибалтичке лимитрофе који су увек спремни да свим жаром подрже сваку иницијативу против Русије - таква је природа тих наших суседа, узалуд волтеријанци говоре супротно - позиција осталих европских држава омогућавала је да се по индукцији може рачунати на њихову неутралност.

        Они и раније нису били одушевљени америчким искуством наметања демократије, даље проширивање ЕУ код већине њених чланица одавно не подстиче ентузијазам, будући да треба сварити плодове претходног проширења, а украјински преврат објашњаван је управо наводним ходом Украјине у Европу.

        На крају, за ЕУ важност Русије као трговинског партнера била је несумњива, а прикривање руско-европске трговине у условима економске кризе нису сви нарочито желели. Кошуља је преча од кабанице.

        У ствари, низ европских лидера тако је и реаговао на настале догађаје - са атлантистичком покорношћу, али без икаквог ентузијазма и чак са прикривеним незадовољством.

        Москва је очигледно рачунала на такав недостатак сваког ентузијазма и на тихо саботирање. Међутим, грубо се прерачунала, при том, у односу на европског хегемона, односно, Немачку. Када савремену ЕУ називају Четвртим рајхом, а такође и Светом Римском империјом немачке нације, онда такве досетке нешто говоре.

        Немачка је у конфликту беспоговорно заузела проамерички став који више личи на верност Велике Британије, давног и оданог савезника САД.

        Снага атлантистичке солидарности коју је испољила бундес-канцеларка Ангела Меркел била је таква да су силом прилика почеле да се шире конспиролошке тезе које објашњавају зашто и чиме из Вашингтона тако чврсто држе фрау канцелара. Ту је и такозвани канцелар-пакт у складу са којим кандидатура сваког канцелара Немачке наводно подлеже потврђивању у Вашингтону, ту је и случај са немачким златом које влада Савезне Републике Немачке никако не успева да извуче из Форт-Нокса, ту су и директне претпоставке које се тичу компромитовања А. Меркел из времена Немачке Демократске Републике и „Штази“, а којима је уцењује Град светлости на Капитол Хилу.

        Теоретски - све је могуће, али збуњује подршка Ангели Меркел од стране немачког политикума. Наравно, не од свих, трговци протестују, али, ипак.

        Стигло се дотле да је у ток-шоу главног тв-канала Немачке, ARD, водитељ Г. Јаух отворено питао: „Раније, у Совјетском Савезу, могло се надати да ће се проблеми владара или проблеми у совјетској политици решити биолошки. Али, Путин је релативно млад, динамичан. Он још увек чврсто седи у седлу. Шта мислите, колико дуго ће се он још одржати?“ - што сведочи о веома великом гневу.

        Ипак, и поред све бестијалности руске тв-пропаганде тешко је замислити В. Соловјева који се у својој емисији интересује колико брзо ће се мајчица Меркел упутити на Јелисејска поља. Такође је прилично тешко претпоставити да је компромитовање сакупљено и за најпопуларнијег тв-водитеља Немачке, Јауха, исто као и за бројне посланике, министре и хер-професоре. Боље је тражити неконспиролошко објашњење.

        Например, такво да Немачка веома личи на побеснели атлантизам из разлога управо своје неоспорне супериорности у Четвртом рајху.

        Већ је много година откако је хегемонија Немачке неспорна и она гвозденом вољом управља евро-унијским провинцијама - питајте бар Грке. Са другог становишта, проширење ЕУ у правцу Украјине могло је да буде неразумно, али ипак, потпуно се уклапа у логику садашњег Drang nach Osten.

        Бицикл који се заустави пада, а хегемон ни у ком случају није могао да жели пад есесовског бицикла, јер би се и сама хегемонија довела у питање. Међутим, В. В. Путин није имао куд. Да не заустави западни бицикл на својим границама - куда би се он даље откотрљао када је незаустављиво кретање његова суштина?

        Заправо, неутралан однос Немачке (чак и са церемонијалном осудом) према руском понижењу у Украјини означавало би признавање једнако моћног хегемона у лику Русије. По логици Берлина то би значило ревизију читаве немачке Ost politik - током последњих четврт века тако експанзионистичке. Нису се Немци без разлога већ забринули за Балкан према којем, са њиховог становишта, Русија пружа руке.

        При том, залеђина Четвртог рајха није толико монолитна и неуништива. Евроскептицизам који представља ћудљива мешавина левичара и десничара видно добија на снази - рачунајући и саму Немачку. Уз такву, све већу напетост, попустити Русији у источном правцу - значи ризиковати расправу са политиком ЕУ као таквом.

        Старомодни В. В. Путин - уз то и германофил - могао је да се поведе давном идејом: „Постојао је савез три императора (у данашњој варијанти два), и Европа је мирно живела - не као сад, са овим савезом са париским циркузантима“.  

        Немачко-руска алијанса теоретски би могла да постане сасвим пријатељски савез који Европи обезбеђује мир, али како треба да изгледа прелазак од Четвртог рајха на савез два императора, нико не зна, а најмање од свих фрау канцеларка.

        Зашто се излагати несигурности, боље је и даље јачати снагу рајха у алијанси са атлантским савезницима. То је читава одгонетка гнева владајуће фрау. 

        Превела Ксенија Трајковић