NATO-Запад своју „дубоку државу“ увелико инсталира и у Србији

ПРОЦЕНЕ И УПОЗОРЕЊА ДР ЗОРАНА МИЛОШЕВИЋА, АНАЛИТИЧАРА ИЗ ИНСТИТУТА ЗА ПОЛИТИЧКЕ СТУДИЈЕ

NАТО агресија 1999.

• NАТО је у нама суседне земље инсталирао свој систем, са механизмима за смену влада, у случају да пожеле да напусте NАТО или ЕУ. Та тзв. „дубока држава“, како су је назвали Американци, све више се укорењује и у Србији
• У Србији постоји прозападни део становништва, који није против промене свог идентитета и спреман је на улогу „европејаца“ - њих овде зову „друга Србија“. Та „друга Србија“ за свој „символ вере“ узима Вашингтон и Брисел
• Уколико би Запад успео да привуче српску елиту на улазак у NАТО и ЕУ, у Србији би поново дошло до унутрашњег отпора
• „На мојим предавањима ме често питају: Ако уђемо у NАТО, значи ли то да ће мог сина послати против Русије? А ја одговарам - да, Хрватска је већ послала своје војнике на руску границу. Али нема православног Србина који би послао свог сина у NАТО војску да ратује против Русије“

        ЗА РУСИЈУ није тајна да Србија настоји да уђе у Европску унију, али, како показује и пракса са Црном Гором, чланство у ЕУ увек иде „руку под руку“ са чланством у NATO, а то је оно што је за Русију неприхватљиво.

        Своје мишљење о томе може ли Србија да уђе у ЕУ без интегрисања у NАТО, руском медију EADaily изнео је српски аналитичар др Зоран Милошевић, из београдског Института за политичке студије.

        Ево најважнијих теза Зорана Милошевића из тог интервјуа:

        ЕУ и NАТО су близанци и немогуће их је раздвојити. Питање је само каква се тактика примењује и улази ли нека земља у ЕУ кроз NАТО или у NАТО кроз ЕУ. NАТО свакако жели у своје редове да укључи и Србију јер је видљиво да намерава да се шири даље на исток. А Србија представља слободну територију и без обзира на полуколонијални режим и економску зависност од Запада, Србија је свеједно остала оаза слободе у Европи, а нарочито на Балкану, рекао је Милошевић.

        NАТО је у суседне земље инсталирао свој систем, са механизмима за смену влада, у случају да пожеле да напусте NАТО или ЕУ. Та тзв. „дубока држава“, како су је назвали Американци, све више се укорењује и у Србији.

        Стање у Србији је врло сложено. И у влади и у државним институцијама видљива је следећа појава: уколико неко од службеника није оријентисан прозападно, уколико је наклоњен сарадњи са Русијом или једноставно види Србију као самосталну и војно неутралну државу, онда његов заменик обавезно припада супротној оријентацији. Овде влада потпуно неповерење и контрола и зато је тешко прогнозирати у ком смеру ће се кретати српска елита.

        Постоји још један фактор који омета српску владу да уведе државу у NАТО и ЕУ, а то су радикални и екстремистички захтеви Брисела у вези територијалног интегритета Србије, наводи Милошевић. Овде важну улогу има и питање очувања српског идентитета, јер Срби себе доживљавају као православни слободољубиви балкански народ.

        Брисел од Србије тражи признавање Kосова и инсистира да променимо свој идентитет, своју суштину.

        У Србији постоји прозападни део становништва, који није против промене свог идентитета и спреман је на улогу „европејаца“ - њих овде зову „друга Србија“. Та „друга Србија“ за свој „символ вере“ узима Вашингтон и Брисел.

Др Зоран Милошевић

        Али, за већину Срба захтеви за заборав сопственог идентитета нису прихватљиви и то није могуће постићи без великих унутрашњих потреса који могу прерасти и у герилски рат, каже Зоран Милошевић и при том повлачи паралелу с 1941. г., када су се, како каже, у Србији против Хитлерове окупације појавила два „ослободилачка покрета“ - комунистички и монархистички.

        Они су пружили веома снажан отпор и одложили напад Немачке на СССР. Уколико би Запад успео да привуче српску елиту на улазак у NАТО и ЕУ, у Србији би поново дошло до унутрашњег отпора.

        Тешко је рећи колико је српска спољна политика заиста самостална и у ком степену је њена војна неутралност стварна, а колико декларативна. Србија је склопила неке споразуме с NАТО-ом, према којима он, у случају нужде, има право на транзит својих снага преко српске територије, што је Милошевић окарактерисао као „најгори споразум који је Србија потписала у последње време“.

        Говорити о војној неутралности у таквом контексту, када неко може да уђе у вашу земљу, а ви немате право да се успротивите, је тешко. Ради се о „ограничењу неутралности“.

        Милошевић при том каже како NАТО разуме крхкост свог положаја у Србији, јер би у случају његових агресивнијих захтева према Београду, унутрашњи отпор врло лако одувао српску прозападну елиту, у чему би Русија имала своју шансу.

        Да нема Русије, Србије можда не би ни било. И у последње време, Русија је онемогућила усвајање резолуције СБ која осуђује Србију за „геноцид у Сребреници“ и онемогућила Запад да оствари неке своје захтеве према Србији, испољене у форми уцена.

        Запад Србији говори да мора да учини ово и оно, а списак који она мора да испуни за улазак у ЕУ никада се не објављује у потпуности, што је знак уцене, наводи Милошевић. Списку се сваки пут додаје нешто ново, а народ је то препознао и већ се формира млада елита, која је, судећи по јавним иступима, спремна да подржи зближавање с Русијом, истиче Милошевић.

        Посете руских високих функционера, као што је недавна посета Лаврова, за нас су као „мелем на рану“. Надамо се да ћемо уз помоћ Русије успети да превладамо ова за нас тешка и драматична времена.

        Говорећи о немогућности давања прогнозе српске будућности, Милошевић тврди ДА становништво Србије не одобрава улазак земље у NАТО али, такође, и у ЕУ. Срцем је оно са Русијом. Међутим, геополитичко стање је такво да се Србија налази у окружењу држава које су у NАТО-у или су „вазали Брисела и Вашингтона“. Наша несрећа је у томе што је у таквим условима тешко и износити другачије концепције и идеје.

        У Србији се често (позитивно) говори о Евроазијској унији, као алтернативи ЕУ. Међутим, поједине идеје које долазе са Запада, попут балканске интеграције, изазивају неповерење, каже Милошевић, питајући се о каквој се интеграцији са Румунијом или Бугарском може говорити када су те земље већ у NАТО. Он притом наводи да ни у Србији није искључен црногорски сценарио, према коме је тамошња влада земљу укључила у NАТО не питајући народ шта о томе мисли. Али, то би, у случају Србије, уколико би „влада обманом укључила Србију у NАТО“, значило унутрашњи оружани отпор.

        Говорећи како је немогуће од Срба очекивати да буду добри NАТО војници с обзиром на систем вредности и историјско памћење, посебно у односу на NАТО агресију против Србије 1999. г., Зоран Милошевић је на крају испричао следеће: „На мојим предавањима ме често питају: Ако уђемо у NАТО, значи ли то да ће мог сина послати против Русије? А ја одговарам - да, Хрватска је већ послала своје војнике на руску границу. Али нема православног Србина који би послао свог сина у NАТО војску да ратује против Русије“.