НАТО је већ и програмом Партнерство за мир окупационо умрежио Србију

УЗБУДИЛИ СУ СЕ ЗАТО ШТО НАМ ЈЕ РУСИЈА ПОНУДИЛА – ВОЈНО САВЕЗНИШТВО

• Ако смо „војно неутрални”, како се упорно тврди, питање је просто да простије не може бити – где то пише у следећим стратешким државним документима мимо којих се не сме поступати у државној политици у систему одбране: Стратегија националне безбедности Републике Србије, Стратегија одбране Републике Србије, Доктрина Војске Србије, Закон о одбрани Републике Србије и Закон о Војсци Србије?
• У свим тим документима нема ни „в” од војне, нити „н” од неутралности, ако је реч о тзв. војној неутралности. А ако је реч о „неутралности” као једино признатом међународноправном институту, такође нема ни „Н” од неутралности
• Чему све то господо министри, доминистри и (особито) господо генерали и пуковници, па макар вам то било наложено у Гармиш-Партенкирхену, Јорку, Обергамеу, Риму, Охају, Пентагону, Вајтхолу, Монсу…!? Па за чије „бабе здравље”, за чији интерес се кунете и у „војну неутралност” и повремено у „неутралност”? Па како је могуће да овако дрско лажете и обмањујете мучени народ Србије?
• Дилема не би требало да буде „да или не” у чланство Алијансе, већ „да или не” у „Партнерству за мир”. То је НАТО програм који нам је лукаво гурнут одмах након петог октобра, њиме су нам разбили систем одбране, поклопили нас, наметнули ама баш све стандарде, процедуре, правила, стратегије, доктрину, планове, интероперабилност и узјахали као окупациони јахачи. И након кровног споразума СОФА (2014) реализовали ултиматум из Рамбујеа у целини
• Уколико има још увек оних наивних (а има их једно пет, шест милиона у земљи Србији), да нагласим по ко зна који пут – нису се НАТО пријатељи тукли са нама ’90-тих такмичења  ради, већ да би нас окупирали. То је јасно стајало у циљевима оружане агресије 1999. године: (1) поразити Војску Југославије, (2) запосести територију Косова и Метохије, (3) изоловати Црну Гору од Србије стварајући услове за њено отцепљење

Пише: Горан ЈЕВТОВИЋ, Фонд стратешке културе

         БИО сам убуђен да ћу десетинама текстова из прошле и ове године о такозваној (и непостојећој) војној неутралности, као и о НАТО програму „Партнерство за мир” којим нас је Алијанса окупационо умрежила, успети да сувим чињеницама разобличим две вероватно највеће и најподмуклије преваре у историји Србије.

         Пошло ми је за руком делимично.

         Поуздано знам да су текстови попалили „лампице” како властодржцима тако и службеницима НАТО у Србији јер су у доброј мери истерани на чистац и то је одлично. Али, није добро што су након процене ситуације и посебно након потписивања СОФА споразума, одлучили да још енергичније, скоро из дана у дан, као папагаји понављају наведене мантре и да још убедљивије продају народу зна се већ шта уместо бубрега. Њихова прича је попримила размере идолопоклонства.

         Раније него је планирано дошао је тренутак да се „из рукава” извуче крунски аргумент, па да видимо како ће нам то окупациони намесници, са својим дежурним тимом аналитичара, коментатора, тумача и стручњака за све и свашта, објаснити.

         Уколико смо „војно неутрални” како се упорно тврди, питање је просто да простије не може бити – где то пише у следећим стратешким државним документима мимо којих се не сме поступати у државној политици у систему одбране:

• Стратегија националне безбедности Републике Србије,
• Стратегија одбране Републике Србије,
• Доктрина Војске Србије,
• Закон о одбрани Републике Србије,
• Закон о Војсци Србије.

         Ево одговора – не пише ни у једном од наведених докумената. Дословно баш тако.

         Хај’мо још једном, не толико због властодржаца, они то одлично знају, већ због оне силне опозиције (са или без наводница) – не пише ни у једном од докумената и закона. Значи, тамо не стоји ни „в” од војне, нити „н” од неутралности, ако је реч о тзв. војној неутралности. А ако је реч о „неутралности” као једино признатом међународноправном институту, такође нема ни „Н” од неутралности. Тачка.

         И, сада, иде незаобилазно питање – па за чије „бабе здравље”, што би се народски рекло, за чији интерес се кунете и у „војну неутралност” и повремено у „неутралност”? Па како је могуће да овако дрско лажете и обмањујете мучени народ Србије, који није дужан да познаје међународно (ратно) право и стратешка одбрамбена и војна документа и законе?

         Чему све то господо министри, доминистри и (особито) господо генерали и пуковници, па макар вам то било наложено у Гармиш-Партенкирхену, Јорку, Обергамеу, Риму, Охају, Пентагону, Вајтхолу, Монсу…!?

         Знам да одговора неће бити, ризик им је огроман, па ево да ја понудим тумачење – заступате интересе НАТО-а, радите тачно према њиховим инструктажима, спроводите паклени план који је смишљен пред отцепљење Космета управо у организацији Алијансе, а који се тада звао (када се преведе на српски језик) – подметни им причу о „војној неутралности” кроз Резолуцију о Космету како би се избегло суспендовање програма Партнерство за мир или којим случајем излазак из тог НАТО пројекта. Из програма који нам је докрајчио систем одбране и Војску и везао руке црње него ’41.

         Зато је сулудо (а код неких и врло плански – рецимо „опозициона” СНП) захтевати референдум о чланству у НАТО. Зашто? Лепо је пре неку ноћ премијер Србије објаснио – нико нас није звао у НАТО, нити смо ми поднели захтев. Тачка. И рече истину након ко зна колико времена.

         Није наш проблем чланство у НАТО, јер се у догледно време неће догодити из најмање два разлога. Први, свесни су шта су радили 1999. године, а друго (и не мање важно), они нас тамо и не виде као Србију са две покрајине, затим са „Санџаком”, Војводином и југом централног дела Републике.

         Иначе, да би уопште могли да се кандидујемо за чланство у НАТО, потребно је да прођемо кроз посебан „тренинг”, то јест обиман процес или најпрецизније „механизам”, који има свој врло стручни назив – „Акциони план за чланство” (Membership Action Plan, MAP). То је пут који је различитији а активности интензивније од, рецимо, нашег садашњег „механизма” – „Индивидуални акциони план партнерства”, ИПАП (Individual Partnership Action Plan, IPAP).

         Није згорег подсетити да су све чланице НАТО примане након ’90-тих у чланство (одлука самита у Вашингтону 1999. године), пролазиле кроз наведени механизам, те да се тај процес више година уназад одвија у: БиХ, Црној Гори и БЈР Македонији. На крају процеса, следи званични позив и након одлуке земље кандидата и одлуке Савета НАТО, приступа се потписивању бројних споразума уговорног карактера.

         Дилема не би требало да буде „да или не” у чланство Алијансе, већ „да или не” у „Партнерству за мир”. То је НАТО програм који нам је лукаво гурнут одмах након петог октобра, њиме су нам разбили систем одбране, поклопили нас, наметнули ама баш све стандарде, процедуре, правила, стратегије, доктрину, планове, интероперабилност и узјахали као окупациони јахачи. И након кровног споразума СОФА (2014) реализовали ултиматум из Рамбујеа у целини. А сада следе борбене операције по белом свету, у њихову корист.

         Ако већ мора референдум (како га реализовати у окупираној Србији?), онда би требао да се односи на програм „Партнерство за мир”. Програм по коме се налазимо у евроатлантском региону и подручју, како дословно пише у уговору који смо потписали са Алијансом („Оквирни документ”, 2006). Одатле треба излазити и то ХИТНО!

         Но, да се вратимо основној теми – потрази за „војном неутралношћу” као историјској превари НАТО „партнера” чији програм ПзМ испуњавамо, и да пробамо да је (као) нађемо.

         Да видимо шта се каже у „Стратегији националне безбедности Републике Србије”, рецимо у поглављу IV. „Политика националне безбедности”, у тачки 1. „Основа опредељења политике националне безбедности”, где у параграфу четвртом стоји:

         „Полазећи од уверења да је национална безбедност Републике Србије уско повезана са безбедношћу региона Југоисточне Европе и континента у целини, Република Србија ће унапређивати односе са чланицама ЕУ, као и чланицама и партнерима НАТО на основама непосредне, блиске и дугорочне сарадње и заједничког деловања.”

         Или, да цитирамо параграф шести исте тачке:

         „Кроз процес европских интеграција, Република Србија изражава спремност да изграђује капацитете и способности система националне безбедности, у складу са стандардима и обавезама које произилазе из Европске безбедносне и одбрамбене политике.”

         ‘Ајмо сада на параграф седми:

         „Приступањем НАТО програму Партнерство за мир Република Србија потврђује своје дугорочно опредељење да пружа допринос заједничким демократским вредностима и учвршћивању регионалне и глобалне безбедности. Република Србија наглашава своје уверење да је активна и садржајна сарадња свих држава Западног Балкана са државама чланицама НАТО и Партнерства за мир, пут за трајну стабилизацију и напредак овог региона.”

         Да видимо шта пише у „Стратегији одбране Републике Србије”, у поглављу 1. „Безбедносно окружење”, у тачки 1.2. „Регионално окружење”, у трећем параграфу:

         „За јачање европске безбедности посебно је значајан НАТО програм Партнерство за мир, као широк оквир политичке, безбедносне и одбрамбене сарадње и заједничког деловања држава чланица. У реализацији циљева управљања кризама и стабилизације стања важна је улога европске безбедносне и одбрамбене политике”.

         Док у поглављу 4. „Политика одбране Републике Србије”, у тачки 4.2. „Основни циљеви и задаци политике одбране”, у параграфу другом, као трећи циљ по реду је:

         „Интеграција у европске и друге међународне безбедносне структуре и учешће у НАТО програму Пaртнерство за мир.”

         А онда следи објашњење како се попети на те евроатлантске висине:

         „Ради достизања наведених циљева, реализују се следећи задаци политике одбране: 

• ангажовање у активностима европске безбедносне и одбрамбене политике,
• ангажовање у НАТО програму Партнерство за мир, и
• достизање интероперабилности са системима одбране држава укључених у НАТО програм Партнерство за мир” 

         Је л’ треба још цитирати?

         Где је у овоме „војна неутралност” или само „неутралност”? Зашто тако нешто не пише? Због чега актуелна власт пуне четири године није изменила наведена стратешка документа која су усвојена још 2009. године? Значи, наведене стратегије су усвојене „две јесени и зиме” након подметнуте „војне неутралности” у вези које је, у тачки 6. Резолуције Народне скупштине о Косову и Метохији (2007), да парадокс буде већи, предвиђен референдум о том питању.

         Ова власт је раубовала наведена државна документа пуне четири године и за то време чак два пута уносила измене у Закон о одбрани и Закон о Војсци Србије. Због чега се нису дотакли „војне неутралности” или „неутралности” и уградили је као званично државно опредељење?

         Немогућа и од стране НАТО и ЕУ забрањена мисија. Они су нам и писали наведену државну политику одбране након што су нам разбили тај систем и посебну Војску, прилагођавајући је својим агресивним потребама широм света.

         Значи, прво су је „реформисали” до 2007. године када су је свели на садашње симболично бројно стање људства и борбене технике строго према њиховим стандардима, процедурама и сагласно њиховим циљевима, а затим су нам написали законе, па тек онда стратегије. Дакле, редослед је био потпуно (и намерно) обрнут по сва три питања, односно активности. У слободним земљама је све другачије – прво стратегије и доктрина, затим закони, па тек онда реорганизација или реформа.

         Уколико има још увек оних наивних (а има их једно пет, шест милиона у земљи Србији), да нагласим по ко зна који пут – нису се НАТО пријатељи тукли са нама ’90-тих такмичења  ради, већ да би нас окупирали. То је јасно стајало у циљевима оружане агресије 1999. године: (1) поразити Војску Југославије, (2) запосести територију Косова и Метохије, (3) изоловати Црну Гору од Србије стварајући услове за њено отцепљење.

         Како је могуће пропагирати и лажно спроводити нешто тако озбиљно од посебног државног значаја, као што је измишљена „војна неутралност” а да о томе нема ни слова у Уставу земље, нити у законима, као (и посебно) у наведеним стратегијама и доктрини? Могуће је – квислиншки задаци су бескомпромисни.

         Зато не би смеле да чуде изјаве НАТО челника – који као по некаквој убрзаној траци пристижу у Србију – о поштовању „војне неутралности” Србије. Па наравно да ће је „поштовати”, они су нам је смислили и наложили.

         Две важне личности из тог света су нас посетиле колико јуче. О оном пре њих, команданту Врховне команде НАТО (SHAPE), америчком генералу Бридлаву, већ сам писао, као и о посети заменика команданта Команде здружених савезничких снага у Напуљу, генерал-потпуковнику Леонарду ди Марку.

         Први гост минулих дана је председавајући Војном комитету НАТО, генерал Петер Павел. Обратимо пажњу, недавно је у посету долазио и његов заменик, генерал Марк Шисел (онај који је српским високим официрима усред Генералштаба држао предавање противу Русије и Путина!), што је крајње неуобичајена пракса, као и интензитет таквих посета на тако високом нивоу, и могло би се рећи дипломатски и војно потпуно непримерена активност.

         У сусрету са начелником Генералштаба, затим са новим министром одбране, министром спољних послова и ко зна са киме још, генерал Павел истиче: „(…) да НАТО поштује политику неутралности коју спроводи Влада Републике Србије. Нагласио је да схвата осетљивост геополитичког положаја Србије и додао да сматра да је Србија стуб стабилности у региону.”

         Дакле, он потенцира „неутралност” и наглашава „геополитички положај Србије”. Па, наравно, схватили су да се Русија буди и да почиње у вези са Србијом да шаље јасне сигнале. Те стога – држ’ се неутралности каква год да је – војна, активна, оваква или онаква, свакако измишљена и управо од стране њих подметнута, како „медвед” не би лупио „шапом” онако како може.

         То што је за „неутралност” потребна јасна државна одлука, а затим још прецизнији државни папир који се под обавезно депонује у Секретаријату ОУН као независном органу, нема везе, ко о томе размишља и кога брига. Као и то што се неутралност не проглашава у односу на мир и текућа политичка и економска збивања на међународној сцени, већ искључиво у односу на рат, односно оружани сукоб – онај који је у току или који је најављен од стране неких држава, још мање је битно.

         А баш тако налажу једино меродавне и важеће, чувене Хашке конвенције из 1907. године, којима се врло прецизно регулише поступање званично неутралних држава у рату на копну и у рату на мору.

         Званична неутралност (о војној неутралности нема смисла ни зборити, једноставно, не постоји и није је забележила историја, чак је у супротности са логиком) неспојива је са Партнерством за мир, које је саставни део стратегије, доктрине и циљева НАТО савеза.

         Тако стоји у свим документима – од оног најважнијег који је прави међународни уговор и назива се „Оквирни документ” кога потписују све чланице Партнерства (Србија, 2006) преко „механизама сарадње” (подпрограма, нивоа, стадијума, фаза…), до различитих споразума као што су СОФА (2014), Безбедносни споразум (2008), поверилачки фондови (уништење убојних средстава и преквалификација – одстрањивање ратног кадра) и слично.

         Поред наведеног, још једна претпоставка је посебно битна и можда најважнија – заједничка спољна, безбедносна и одбрамбена политика ЕУ – регионалне организације којој се, противуставно газећи властити државни суверенитет, прикључујемо, ево, већ пуних 15 година. Организацији која је (као и НАТО) „изведени субјекат” међународног права, Србија као суверена држава и „изворни субјекат” међународног права, дакле много значајнији у међународним односима, пре него смо и ушли у чланство, на бланко и унапред, предаје суверенитет по свим државним питањима – политичким, одбрамбеним, безбедносним, економским, правосудним….

         Да поменемо и оног другог госта – заменика помоћника министра одбране САД Мајкла Карпентера који је у сусрету са министром вањских дела Дачићем, указао „да његова земља високо цени сарадњу Србије са НАТО у оквиру Програма Партнерство за мир, поштује став Србије о војној неутралности и опредељење Србије да сама изабере садржину сарадње у оквиру тог програма”.

         Затим је „обострано изражено задовољство реализованим пројектима под окриљем програма сарадње са Националном гардом Охаја као и активностима САД у пружању подршке јачању капацитета војне базе „Југ” са циљем да она добије статус центра за обуку Партнерства за мир”.

         Нека ми неко научно докаже шта је „војно неутрално” (или „неутрално”) у ономе што је цитирано у претходна два пасуса?

         Обратимо пажњу – српска војна база „Југ” коју нам иначе Американци опремају годинама, постаће Центар за обуку НАТО програма Партнерства за мир! Значи, класична војна база северноатлантске Алијансе (друга по реду након Бондстила) у земљи Србији. Трећа ће бити АБХО центар у Крушевцу. А све остало не мора ни да се нумерише – аеродроми, касарне, чворишта…

         Хоће ли руске (будуће) „дипломате” из цивилног Хуманитарног центра у Нишу, све да им и дамо тај статус који се не може нити сме поредити са статусом припадника једног војног савеза, моћи да се „играју” по бази „Југ”? Мало сутра.

         И чему онда сва та бука и галама око „војне неутралности”?

         Зато што је војно савезништво са Руском Федерацијом одавно на столу. Са њихове, руске стране стола. Е, то је та ноћна мора коју НАТО главешине и њихови поданици у земљи Србији морају одагнати. Како знају и умеју. Лажима и преварама. Како би другачије.

          http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/nato-i-vlast-srbije-n...