Нападима у Француској, Тунису и Кувајту претходила фетва идеолога Исламске државе
ФАНАТИЦИМА ВИШЕ НИЈЕ ПОТРЕБНА НАРЕДБА
- СВЕ РЕШАВАЈУ ИСЛАМСКИ „ВЕЛИКИ БРОЈЕВИ“
Напад у Тунису
- Абу Мухамед ал-Аднани разаслао муслиманима по свету фетву са инструкцијом: „Претворите свети месец Рамазан у време страдања за ћафире (невернике), шиите и мунафике (лажне вернике)! Спремајте се да ратујете и примите мученичку смрт!”
- За данашњег исламског терористу главна је вера, он је спреман да постане шехид, а доношење те одлуке олакшава сазнање да ће његови блиски добити новац за његов „подвиг”
- CIA покушава да своје задатке решава преко сопствене агентуре унутар апарата Исламске државе, не бринући много што за правог муслимана обмана неверника није никакав грех, чак је харам. Камен уграђен у личну пирамиду поступака на путу који води ка хуријама
- Борба са тероризмом мора га „тући“ по његовим главним сегментима. То су: вера у светски калифат и спремност да се ради њега постане шехид, поседовање оружја и експлозива, а такође обавезна новчана накнада родбини шехида. Терористички систем се мора лишити бар једне од ових компоненти
- Земље са хришћанском традицијом у време хибридних ратова трпе поразе. Можда и зато што немају прави циљ, што је изгубљена нит-водиља, а људи схватају да се не може друштво неограничене потрошње сматрати крајњим досгигнућем цивилизације
Пише: Дмитриј ЈЕФИМОВ
ЧЕТИРИ последња терористичка акта - у Тунису, Кувајту, Француској и Сомалији - изведена су за време муслиманског светог месеца Рамазана, а разоткрили су незаштићеност грађана различитих земаља.
Формално, та четири напада нису међусобно повезана. Догодили су се у различитим местима и извели су их различити људи. Само, одговорност за све њих преузела је фамозна Исламска држава.
Наравно, речима терориста не треба веровати. Додуше, веза међу њима заиста постоји. Те нападе не повезује наредба из истог терористичког штаба, већ фетва (тумачење Корана) са којом је иступио идеолог Исламске државе - Абу Мухамед ал-Аднани.
Он је познати идеолог „светског калифата”, а његова фетва је стигла до присталица Исламске државе и илегалних „домова молитве” у разним земљама. А све остало је одрадио својеврсни закон великих бројева.
Исламска држава је од Ал Каиде преузела мрежни принцип организовања својих територијалних ћелија. Ово подразумева да нико директно не издаје команду за извођење терористичких аката. Члановима уме (муслиманске заједнице) напросто стижу фетве које прописују шта прави верници треба да чине на „путу џихада”.
Тамо је објашњено и шта је дозвољено и зашто прави верник треба да иде на мученичку смрт. Тако се остварује непрекидни психолошки утицај на појединца. Тај утицај је утолико ефикаснији што је вера јача. Тај процес се може упоредити са кодирањем свести.
Уочи поменутих терористичких напада, ал-Аднани је објавио: „Претворите свети месец Рамазан у време страдања за ћафире, шиите и мунафике (лажне вернике)! Спремајте се да ратујете и примите мученичку смрт!”
По свему судећи, управо ове речи су повукле обарач и покренуле извршиоце који су самостално одлучили да крену у ликвидацију побројаних категорија људи. А пронаћи оружје за напад у Тунису или Сомалији - то је најмањи проблем. „Арапско пролеће” и ратови у Персијском заливу нису прошли узалуд.
Муслимана је огроман број, па се међу члановима уме увек нађе онај ко тако директне речи схвати као директан налог за акцију. Такви се одлучују за терористички акт, маштајући о рајским вртовима са 72 хурије које - према Корану - припадају ономе ко погине на путу џихада. Управо тако делује закон великих бројева.
Упркос томе што је Исламска држава „наследница” Ал Каиде, у њиховим методима постоји значајна разлика.
Основни циљ Ал Каиде приликом њеног формирања билли су Совјетски Савез и његов војни контигент на територији Авганистана. Тада је идеолошка компонента служила само за маскирање.
Праве муслимане међу Авганистанцима - Пуштунима, Таџицима, Хазарејцима, Белуџима и Киргизима - тешко је било наћи. Сви су говорили о својој вери у Алаха, али им је главни аргумент био - амерички долар.
Напад у Кувајт
Постојале су фиксиране цене за сваки вид терористичког акта - од убиства обичног војника до паљбе „стигнером” по авиону. Ал Каида се држалана томе што је сваки њен припадник за сваки злочин добијао за авганистанске услове велики новац. Вера у томе није играла никакву улогу.
Тек касније, када је у „Зони племена” у приграничном појасу између Пакистана и Авганистана отворио центре за обуку - Осама бин Ладен је у „обраду” младих муџахедина укључио вехабијске муле.
То је све преокренуло: за данашњег исламског терористу главна је вера, он је спреман да постане шехид, а доношење те одлуке олакшава сазнање да ће његови блиски добити новац за његов „подвиг”.
CIA је изгубила Ал Каиду као своју борбену формацију управо у време када је долар изгубио функцију контроле муџахедина. Американци су од тада у Ал Каиди добили љутог непријатеља.
Американци су васпитани у координатном систему у којем је главна тачка за све - долар. Они све до данас не могу да схвате да нечији мотив може бити повезан са традицијом и вером.
CIA покушава да своје задатке решава преко сопствене агентуре унутар апарата Исламске државе, не бринући много што за правог муслимана обмана неверника није никакав грех, чак је харам. Камен уграђен у личну пирамиду поступака на путу који води ка хуријама.
Овоме треба додати и принцип који се у исламу зове „такија“, а подразумева право на привидно потпуно отказивање од вере у Алаха ако то води крајњем циљу - подвигу шехида.
Зато америчка шпијунажа правих агената унутар Исламске државе нема. У најбољем случају, има оне који раде на два разбоја и које руководство Исламске државе користи за дезинформисање и као извор новца.
Зато мере које је Тунис предузео ради парирања тероризму изазивају одређене сумње. Те мере могу бити подељене у две групе - на реалне и оне које су намењене „публици“.
Међу реалне мере може се сврстати и одлука о затварању нелегалних „домова молитве“и џамија преко којих су ширене идеје светског калифата.
Према речима председника владе Туниса Хабиба Есида, таквих џамија је око 80. Све оне су наводно познате полицији.
Међу мерама намењеним смиривању „међународне јавности“ је и - потпуно наоружавање полиције аутоматским оружјем, патролирање плажа и места за одмор и постављање додатних контролних тачака на плажама. Формално, те мере треба да смире нерве туристима и да им улију осећање заштићености. Међутим, као и обично, појава у туристичким зонама утоматског оружја само повећава вероватност терористичких аката, јер нико не гарантује да међу самим полицајцима нема оних који су кренули „путем џихада“.
Борба са тероризмом мора га „тући“ по његовим главним сегментима. То су: вера у светски калифат и спремност да се ради њега постане шехид, поседовање оружја и експлозива, а такође обавезна новчана накнада родбини шехида. Тек ако се терористички систем лиши једне од ових компоненти -може се значајније овећати безбедност. Зато, није баш јасно како се у овом уклапају наоружани „до збуа“ и неприпремљени за рад у гомилу обични полицајци.
Јер, чак и физичком борбом са терористима морају се бавити професионалци.
У последње време је постало јасно да се против такозваног цивилизованог света води „хибридни рат“. За такав рат оптужују Русију у Донбасу, у којем ње нема.
Терористички рат је хибридни зато што се не води само на ратним поприштима, на пример - у Сирији и Ираку, чак и не толико у насељима и међу цивилима, колико се води у главама људи.
Ми, у земљама са хришћанском традицијом, на том плану трпимо поразе. Можда и зато што немамо правi циљ, што је изгубљена нит-водиља, а људи схватају да се не може друштво неограничене потрошње сматрати крајњим досгигнућем цивилизације.
Исламска држава има свој циљ. За њене присталице је светски калифат - највиша правда . Зато према њему и воде свет, онако како они могу и умеју. Лажност тог циља схватају ретки.
Спасење цивилизације вероватно је у томе да се заједничким напорима стане на пут правичности кроз грађење, а не - разарање. Русија почиње да прави прве кораке на том путу. Али, ти кораци засад наилазе на жесток отпор.
