На Блиском Истоку је у току рат цивилизација: англосаксонске и исламске

ЗА ЈАКУ РУСИЈУ НИ ИСЛАМСКИ КАЛИФАТ НИЈЕ ОПАСАН, А СЛАБА ЋЕ ПАСТИ ПОД УДАРИМА СА ЗАПАДА И БЕЗ „ПРЕТЊИ СА ЈУГА”

Амерички и ирачки војници

• Велики рат између Запада и Истока, између ратоборног старозаветног месијанизма САД и исламског калифата у препороду, битка је између одлазеће империје глобализма и арапске реконкисте која се поново јавља
• Русија је заинтересована за ликвидацију америчке светске хегемоније, како војне тако и финансијске – значи, Русији одговара пораз САД на Блиском Истоку. Пораз у овој регији лишиће америчку империју могућности да претендује на глобално господство и знатно ће ослабити њене позиције пред „последњу и одлучујућу битку”, коју она планира против Кине у Пацифику
• Русији стратешки одговара исламски препород и не одговара да подржава било какве „крсташке ратове” Латина против муслимана (имајући у виду да је Запад више пута користио поход против муслимана како би прикрио свој напад на православне – као што је, например, било са пљачком Константинопоља почетком 13. века)
• „Исламски тероризам” је вид протеста против западне експанзије, како војне тако и цивилизацијске, против окупације и сламања културног кода
• Деценије ратовања САД на Блиском Истоку, које су постале врхунац вековне западне експанзије у том региону, неминовно ће се завршити њиховим поразом и бекством – дај Боже да то резултира рушењем САД као суперсиле, а не нуклеарним ратом у том региону
• А исламског калифата вероватно неће бити јер ће победити арапска, муслиманска тежња ка самосталности и животу на свој начин и са својом вером – без прозападних марионетских режима

         Пише: Петар АКОПОВ

         СЈЕДИЊЕНЕ Државе су отпочеле нови рат на Блиском Истоку. То што Вашингтон своје потезе крсти „ратом против тероризма” - не треба да доводи у заблуду. У овом столећу су САД све своје ударце увијале у антитерористичку реторику.

         Русија не може и не треба да буде обичан посматрач – у рату између англосаксонске империје и калифата Русија има своје интересе и циљеве.   

         Годину дана након неуспешног похода на Дамаск, Барак Обама је ипак започео бомбардовање Сирије – овог пута под изговором борбе против тероризма, претње која Америци, тобоже, долази од Исламске државе (калифата), проглашене овог лета на делу територије Ирака и Сирије.   

         „Наш циљ је јасан: потпуно ћемо уништити Исламску државу помоћу комплетне и дуготрајне стратегије борбе против тероризма”, - изјавио је амерички председник и обећао сународницима да ће се овог пута САД наћи на челу „широке међународне коалиције”. У Пентагону се прича да ће рат потрајати минимум три године, при чему САД чак нису ни покушавале да добију сагласност Савета безбедности УН, схватајући да Русија и Кина неће дозволити такву операцију, већ су једноставно обавестиле УН да делују у складу са Чланом 51 Повеље те организације, односно користећи право на самоодбрану.  

         Англосаксонски свет, дакле, тврди да је калифат напао САД, а не обрнуто.

         Објашњења Американаца се своде на то да њихова држава има право да сама себе брани не само пред лицем напада, већ и од „реалне претње оружаног напада”. У овом случају претња долази из земље, која не може да спречи да се њена територија користи за такве нападе – односно из Ирака.

         Влада Ирака, кажу Американци, више пута је молила САД да „стану на чело међународних снага” у циљу разбијања Исламске државе, како на својој територији тако и на територији Сирије. А пошто калифат представља „претњу не само за Ирак већ и за многе друге земље, укључујући и Сједињене Америчке Државе и њихове партнере у региону и ван њега” - Вашингтон тобоже није имао другог излаза већ да искористи право на самоодбрану.  

         Таква је то „америчка реалност” која нема ничег заједничког са догађајима.

         Ирак је као држава фактички уништен током америчке агресије 2003. – владајући режим је био свргнут, земља окупирана, на власт је дошла марионетска влада, главне полуге власти су одузете сунитима и дате шиитима, фактички се одвојио ирачки Курдистан.

         Са тачке гледишта обичног Ирачанина, Ирак после Садама нема ништа заједничко са независном државом.  

         Распад државе, борба против окупатора и колаборациониста, верска нетрпељивост – све је то свело на нулу легитимитет ирачке владе, коју су пре мање од сто година створили Енглези.

         Ширење радикалног исламизма међу локалним сунитима неминовно је морало да доведе до покушаја да се они издвоје из само формално „уједињеног Ирака”, а грађански рат у суседној Сирији, у чијем су распиривању главну улогу одиграле спољне, углавном западне снаге, само је убрзао тај процес, пребацивши га одмах у наддржавну форму – тако је настао калифат, односно зачетак светске државе свих муслимана.  

         То, што су баш Ирак и Сирија постали његова база – заслуга је САД, које су разбиле Ирак и знатно ослабиле Сирију.

         Једном настали (односно обновљени – формално калифат, који је настао у време Мухамеда у 7. веку и који је цветао до 15. века, престао је да постоји са нестанком Османлијског царства пре сто година).

         Калифат је немогуће укинути – САД могу само да успоре његово ширење и ограниче Великим Блиским Истоком.   

         Биће то јако тежак посао – како зато, што калифат његова верска основа чини привлачним за све већи број муслимана, који су се разочарали у своје владајуће елите, европеизоване и глобализоване, тако и зато што су баш САД деценијама подржавале Израел у сукобу са Арапима, а сада чине све за уништавање јаких секуларних режима у региону. Зато и арапска улица и локалне елите виде у њима непријатеље.

         За саме исламисте данашње ратне активности САД нису ништа друго до ннајновији крсташки поход Запада против Ислама, и баш ће га тако видети већина муслимана на Великом Блиском Истоку. То што неке арапске земље учествују у рату на страни Америке – ништа не мења: исламисти владе Саудијске Арабије, исто као и Сирије или Ирака, сматрају подмитљивим и верују да су се одрекле ислама.

         Имајући у виду да су Исламски калифат већ признале радикалне илегалне наоружане групе од Нигерије до Јемена, рат поприма регионалне димензије: калифат је само центар отпора западним снагама (мада није мали – величине Белгије и са неколико милиона становника).   

         Рат ће постати терористички само у случају ако калифат успе да га пренесе на територију САД и Европе – да тамо изведе терористичке нападе са циљем да заплаши локално становништво и да се оно натера да захтева од западних влада да прекину учешће у рату на Блиском Истоку.

         У сваком случају, циљ калифата је – ослобађање својих територија од Запада. Како од америчке војске, тако и од савезника и сатрапа САД у земљама арапског (и шире муслиманског) света. Циљ је и укидање свих световних конструкција које је донео Запад у исламски свет.

         Чињеница да се та борба, између осталог, води и терористичким методама (мада, и то је важно, засад само на својој територији), не укида њено схватање од стране самих учесника као праведне и једине исправне. Огромни јаз у војној моћи увек може да се премости помоћу асиметричних удараца – тако су радили сви поробљени народи.  

         Наравно, рат у Сирији и Ираку има мноштво нијанси – у њему су испреплетани како тренутни интереси најразличитијих регионалних снага, тако и стратешке рачунице глобалних играча, али за геополитичку анализу важно је издвојити главну, основну тенденцију, јер се другачије од шуме неће видети „дрво”.

         Главно је: оно што се данас догађа на Блиском Истоку је рат цивилизација: англосаксонске, која претендује на глобалност, и исламске која настоји да ослободи своје територије.

         Рат се води на муслиманској територији, односно Запад напада, а Исток се брани и изводи контранападе. Велики рат између Запада и Истока, између ратоборног старозаветног месијанизма САД и исламског калифата у препороду, битка је између одлазеће империје глобализма и арапске реконкисте која се поново јавља.

         Али, где је у томе место Русије?   

         Да бисмо одредили положај Русије у овој бици, треба јасно означити наше главне геополитичке интересе.  

         Прво. Русија је заинтересована за ликвидацију америчке светске хегемоније, како војне тако и финансијске – значи, Русији одговара пораз САД на Блиском Истоку. Пораз у овој регији лишиће америчку империју могућности да претендује на глобално господство и знатно ће ослабити њене позиције пред „последњу и одлучујућу битку”, коју она планира против Кине у Пацифику.  

         Друго. Русија је заинтересована за изградњу мултиполарног света који се заснива на равнотежи снага и интереса главних светских цивилизација, при чему би свака имала могућност да максимално развија и чува сопствене традиције и културу, сарађујући са другима и не покушавајући да их потчини себи или да им наметне свој модел као обавезан. Исламска цивилизација (укључујући и њену арапску компоненту) без сумње јесте једна од пет најјачих и оригиналних цивилизација на Земљи – поред кинеске, индијске, европске и руске.  

         Ослобађање Арапа англосаксонских окова – питање је времена,  историјски гледано – у блиској будућности. Од тога како ће се одвијати тај процес у многоме зависе и будући односи муслиманске цивилизације са осталим великим цивилизацијама, које су све њени суседи.

         Калифат, односно верска основа будуће уједињене исламске државе, јесте најперспективнија и блиска муслиманима форма њеног постојања, при чему је данашњи калифат, свакако, тек скица будућности, рођене у гротлу грађанског и ослободилачког рата који букти на Истоку.   

         Будући калифат ће, свакако, бити уређен по федеративном принципу, јер другачије неће бити могуће да се заједно окупе Арапи, Персијанци и народи Југоисточне Азије, шиити и сунити. У уједињеном исламском свету нема ничег немогућег – довољно је да се присетимо да је пре почетка 19. века већи део Арапа живео у уједињеној држави под влашћу калифа.    

         Другим речима, Русији стратешки одговара препород у најмању руку арапског калифата и не одговара да подржава било какве „крсташке ратове” Латина против муслимана (имајући у виду да је Запад више пута користио поход против муслимана како би прикрио свој напад на православне – као што је, например, било са пљачком Константинопоља почетком 13. века).  

         Треће. Русија је заинтересована за безбедност и стабилност на својим јужним границама – чак не данашњим, већ историјским, имајући у виду да је интеграција постсовјетског простора –приоритетни геостратешки задатак Москве.

         Јужне границе то су Кавказ и Средња Азија, односно регије са муслиманским становништвом. У Чеченији и Таџикистану је већ прошао рат који је био последица распада СССР-а и није имао озбиљну верску позадину.

         Руски муслимани, како у Поволжју тако и на Северном Кавказу су, свакако под утицајем радикалних исламиста, али јединствено вековно искуство узајамног деловања руске цивилизације са „муслиманима Свете Русије” (са Татарима и Башкирима), као и неопходан озбиљан рад на подршци баш традиционалним за Русију правцима ислама шириче могућности за спречавање одвајања муслимана од руске државе и цивилизације.  

         Поготово што је највеће незадовољство код руске исламске уме у постсовјетском периоду изазивала баш либерална глобализација, односно одступање Русије од својих цивилизацијских традиција, породичних и друштвених вредности, које чине суштину руског цивилизацијског кода. Њихово неминовно обнављање довешће до узајамног поверења и ослабиће међунационалне противречности.

         У Средњој Азији ће враћање руског утицаја такође ојачати тамошње националне снаге, које схватају корист савеза са Русијом. Проблем држава Средње Азије, које граниче са Авганистаном има више национални (због тога што исти народ живи са обе стране границе), него верски карактер.

         За јаку Русију исламски калифат на југу није опасан, а слаба ће пасти под ударимаа са Запада и без „претњи са југа”.   

         Четврто. Русија је заинтересована за борбу против тероризма. Нас све време плаше да ће се радикални исламизам, или још горе, исламски тероризам прелити на нашу територију. То подразумева да ми морамо - заједно са „цивилизованим светом” - да се боримо против ислама свуда где је то могуће: тренутно то треба чинити у Авганистану и Ираку.

         А шта је то „исламски тероризам”? То је облик протеста против западне експанзије, како војне тако и цивилизацијске, против окупације и сламања културног кода.  

         У Чеченији су такође покушавали да се „одомаће” радикални исламисти, подржавајући терористичке методе у редовима чеченског наоружаног подземља. Али, Русија не само што немилосрдно уништава терористе, већ и не прети вери, начину живота Чечена. Зато су Чечени у већини избабрали Русију, а не калифата (да не говоримо о томе, да су иза „радикалних исламиста” у Чеченији често стајале англосаксонске обавештајне службе). 

         Покушаји радикалних исламиста (између осталог и међу Чеченима) који сада ратују у Сирији и Ираку, да прете Русији одмах су изазвале љути прекор председника Чеченије Рамзана Кадирова.    

         Дакле, Русија треба да се бори против тероризма у својој кући и против оних који јој прете с налазе се ван њених граница, али не треба да повлађује САД-у у њиховој жељи да „тероризмом” назову сваку национал-ослободилачку борбу.  

         Јасно, Англосаксонци неће одустати од покушаја да против Русије искористе „радикални ислам”, али што се више Запад уплиће у рат у исламском свету (сада Американци убијају исламисте безмало у десетак муслиманских земаља – од Либије до Јемена), утолико ће смешније изгледати покушаји да се Русија представи као „главни непријатељ муслимана”.   

         Русија, у сваком случају, није непријатељ ислама – како због свог вишемилионског муслиманског становништва, тако и због јединственог карактера наше православне цивилизације, која не тежи да поништи народе који су јој се придружили (за разлику од глобалног англосаксонског пројекта, који нивелише све нације под својим утицајем). Исто тако и муслиманска цивилизација зна да разликује непријатеље од пријатеља.   

         Деценије ратовања САД на Блиском Истоку, које су постале врхунац вековне западне експанзије у том региону, неминовно ће се завршити њиховим поразом и бекством – дај Боже да то резултира рушењем САД као суперсиле, а не нуклеарним ратом у том региону, који они, сами то не схватајући, провоцирају својом агресијом.

         Милиони убијених и избеглица, разрушени градови, грађански ратови и катастрофе – све то иза себе остављају глобализатори.         Русија је на себи осетила сву снагу агресије Запада у протеклом столећу, али је успела да одбрани своју цивилизацију. Сада су жртве глобалне агресије Запада постали Арапи који су већ раздвојени, а још покушавају да их додатно посвађају. Али, они ће свеједно победити.

         Неће победити калифат већ арапска, муслиманска тежња ка самосталности и достојанству, ка животу на свој начин и са својом вером.

         Самодржавна Русија ће им у томе помоћи.