„Молим вас, не предајте се, изборите се за федерализацију”

РУСИМА ЈУГОИСТОКА УКРАЈИНЕ УПУЋЕНО НЕОБИЧНО, АЛИ ПОТПУНО ОЧЕКИВАНО „ОТВОРЕНО ПИСМО”

Један од призора из Луганска

• Граница неповрата је пређена, више сигурно нема повратка у прошлост, а будућност зависи само од вас
• Ако руско пролеће буде угушено или се само загрцне, неће се дуго чекати освета украјинске власти
• Непостојећа армија Украјине неће вратити Крим, то грожђе ће и онако остати кисело, а казнити Доњецк и Харков, ако остану са Украјином, биће много лакше
• Ма колико да вам је нелагодно, ма колико се плашили будућности, не предајите се. Притисните их, изборите се за федерализацију, одржите референдум, припремајте комшије, поведите пријатеље

         Пише: Михаил БУДАРАГИН (уредник у московском листу „Взгљад”)

         ЖЕЛИМ само једно да кажем становништву Југоистока. Ма колико да вам је страшно, колико год да вам је тешко, не предајте се.

         Граница неповрата је пређена, више сигурно нема повратка у прошлост, а будућност зависи само од вас.

         Ово писмо не пишем из прве руске престонице, чак ни из друге, него из села код Пскова у којем почетком априла пада киша и у које уопште не стижу медијске битке због најважнијих побуда.

         Ипак, одјеци руског пролећа допиру чак и овде.

         И више од тога, овде, очишћена од пролазности, ситуација изгледа још јасније него раније. Нема никаквих илузија.

         Југоисток – уистину нису ни Севастопољ ни Крим, где је   украјинизација с муком извођена и скандалозно пропала. На југоистоку су – сасвим обични, наши људи, који нису били спремни да освајају зграду Службе безбедности Украјине, да јуришају и ратују.

         Људи цене удобност, нека је и скромна, уобичајен начин живота, укусну храну, добру школу за децу. А хаос и рат, нарочито грађански, људи уопште не цене. Југоисток је дуго ћутао, дуго је деловао крајње опрезно покушавајући да не наруши крхку равнотежу која се успоставила после Мајдана.

         Заузели су, нису наишли на масовну подршку, удаљили се, добровољачке одреде нису формирали, покушавали су да се договоре са Кијевом.

         Лош мир бољи је од добре свађе, али у случају Доњецка, Луганска и Харкова, она се није могла избећи.

         И, сада је најважније – не одступити.

         Нажалост, то одступање теоретски је могуће. Не ради се о томе што ће из Кијева борбеним дресинама допутовати присталице територијалне целовитости: та варијанта развоја догађаја је логична, али она није права опасност.

         Не може се рећи да се 23 године у Украјини дешавао само кошмар, пакао и људождерство: не, некако се живело, ишло на посао, у позориште, путовало у Европу. И размишљало о томе да ће се вероватно све уредити и да ће моћи мирно да се живи – а ко није грешан и ко није склон да се предаје таквој машти и хвата и за последње?

         Ипак, не сме се хватати.

         Ни Југоисток, још увек ни Украјина, ни Русија.

         Ако руско пролеће буде угушено или се само загрцне, неће се дуго чекати освета украјинске власти. Не обамиру ли украјински медији од антируске хистерије ево већ неколико недеља ради тога да би дозволили „кратким јакнама” и „доњецким говедима” у „спортским панталонама” да заузимају зграде (зар није истина да тако зову становништво Југоистока? – и то је још блага варијанта читаве „независне” реторике).

         Непостојећа армија Украјине неће вратити Крим, то грожђе ће и онако остати кисело, а казнити Доњецк и Харков, ако остану са Украјином, биће много лакше.

         Кијев нема новца и неће га имати: ЕУ и САД могу колико хоће да стежу руке јацењукима, али да плате лудама – циници се нису на то претплатили, а романтичара одавно нема на Западу (погледајте видео снимак говора АнгелеМеркел – личи ли на бојажљиву демократску госпођицу?) А кад нема новца, онда су репресије – баш оно што је потребно да се сиромаштво не би чинило тако страшним.

         Ево шта бих желео да кажем становницима Југоистока који прочитају овај текст или чују за њега.

         Ја одлично разумем да барикаде – нису за вас, да се нисте претплатили за рат, да је боље мирно живети. Међутим, десило се тако да је историја дошла код вас и широм отворила ваше прозоре. То није пријатно. То није уобичајено. То је страшно. Али, ви и сами одлично видите како од вас праве људе другог реда, како земља, која је 23 године била ваша Отаџбина није спремна да разговара са вама, није спремна да вас слуша, није спремна да вас призна за грађане – само зато што ви нисте палили гуме на кијевском Мајдану.

         Никакво „јуче” више неће постојати, нема више повратка у прошлост. Никаква мирна Украјина се не очекује.

         И, ма колико да вам је нелагодно, ма колико се плашили будућности, не предајите се. Притисните их, изборите се за федерализацију, одржите референдум, припремајте комшије, поведите пријатеље.

         И знајте да вас овог пролећа гледају милиони људи у Русији, очекују од вас одлучност, верују у вас и помагаће вам чиме буду могли.

         Молим вас, не предајите се.

         Превела

       Ксенија Трајковић