ЛИМОНОВ: Лењин је - Свети Павле марксизма

„ЛОШИ МОМАК“ РУСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И ВЕЧИТИ ОПОЗИЦИОНАР

ОБЈАВИО КЊИГУ „ТИТАНИ“

Едуард Лимонов

• Међу корицама најновије књиге Едуарда Лимонова нашли су се: Платон и Сокраа (други, по ауторовом мишљењу, није више од литерарне мистификације првог), Ниче, Дарвин, Маркс, Бакуњин, Лењин, Гандиј, Пол Пот и Осама бин Ладен
• Лимонов тврди да Лењин није емигрирао зато што су његовог сина, државног саветника, нешто посебно сурово прогонили или притискали, него зато што је хтео да постане вођа европског социјализма - Маркс XX века
• Руски писац тврди да је Чарлс Дарвин - док је писао „Порекло човека“ - морао разумети неземаљско порекло Разума, али да је слагао зато што је хтео да из судбине људске врсте избрише категорију неземаљског посредовања. У ствари, он је свесно хтео да постане Херострат планетарних размера и да уништи све религије и убије Бога

         НОВА књига неуморног и непроменљивог Едуарда Лимонова по форми је веома старомодна. То је девет историјско - биографских прича из живота познатих личности из далеке и блиске прошлости, које су постале чувене (са овим или оним знаком) на  попришту филозофије или политике, што је за оснивача радикалске партије вероватно исто.

         Под истим омотом Лимонов окупља лица која, благо речено, нису ни сродна ни истог значења: Платона и Сократа (други, по ауторовом мишљењу, није више од литерарне мистификације првог), Ничеа, Дарвина, Маркса, Бакуњина, Лењина, Гандија, Пол Пота и Осаму бин Ладена.

         Лимонова занима једно обично питање: у којем тренутку и како су се ови обични људи интелектуалног рада - припадници буржоазије, доктори филозофије, адвокати, беспомоћни емигранти-интриганти - одједном претворили, из не нарочито успешних демагога које чак ни сопствено окружење није озбиљно прихватало, у вође и рушиоце.

         Да би нагласио ово „одједном“, Лимонов у ходу дискредитује своје хероје. Није само Сократ био Платонов изум, (а Платон, можда, није више од „историјског рефлекса“ византијског филозофа XIII века Плетона), него је и Маркса умногоме „измислио“ Лењин.

         Да вођа руске револуције није прогласио за свог духовног учитеља немачког емигранта - злосрећника који се читав живот борио, не толико са буржоазијом колико са безизлазним сиромаштвом, Маркс би и остао „један од политичких економиста  XIX века“,  иза запете, после Рикарда и Сисмондија. „Лењин је - Свети Павле марксизма“ - енергично изјављује Лимонов.  

         А сам Лењин? Лимонов тврди да је он емигрирао не зато што су његовог сина, државног саветника, нешто посебно сурово прогонили или притискали, него зато што је хтео да постане вођа европског социјализма, Маркс XX века.

         Руска питања га нису сувише занимала. И зато је он „закаснио“ на револуцију 1905. године. Судећи по његовој преписци, он приближавање револуције 1917. једноставно није приметио - као што у Русији није примећивано одсуство лидера једне ситне радикалне групације (ма шта нам говорили совјетски уџбеници из историје КПСС).

         И тек кад је скочио са степеника фамозног „пломбираног вагона“, Лењин је постао онај којег знамо - генијални топ-менаџер преврата, који се чинио немогућим чак и његовим личним сарадницима.

         Али и ова „разобличавања“ нису ништа у поређењу са оним како се Лимонов опходи према Дарвину. Место британског научника у низу великих револуционара духа већ одавно нико не оспорава - сем Лимонова.

         По мишљењу „вечито лошег дечака“ руске књижевности, Дарвин је објављујући „Порекло човека“ морао разумети, заправо, неземаљско порекло  Разума, он је слагао, зато што је хтео да из судбине људске врсте избрише категорију неземаљског посредовања. У ствари, он је свесно хтео да постане Херострат планетарних размера и да уништи све религије. Ако је неко и убио Бога (сетимо се Ничеа!), онда је то Дарвин. Чудовишна гордост водила је тог човека. (Гордост је једна од најјачих покретачких снага људске врсте, то је најјача од свих страсти)“.

         Последња фраза коју је аутор стидљиво ставио у заграде и јесте објашњење за оно што се ова пренагљена и скоро сирова књига, пуна понављања и местимичног преплитања са сличним радом од пре десет година („Свети монструми“, 2004.), чита без даха и са највећим интересовањем.

         Аутор отворено и заједљиво завиди својим ликовима. Он не само да издалека истражује у којем моменту су злосрећници постали идоли, него се и болно пита: зашто су и брзоплети интригант Мишел Бакуњин и сметени хер професор Ниче, чак и 17-годишњи син египатског девелопера, Осама, успели да изведу револуцију, а он енергичан, вредан и харизматичан - стално никако да успе, а сад већ тешко и да ће успети?

         Ова увређеност може се узети као наивна и детињаста, али ако је истина да је таленат - вечита младост, онда тај неопходни услов Едуард Лимонов, сигурно испуњава.

         „Известија“