Ликвидација браће Битићи можда је субверзивна операција чији конци воде у Будимпешту

ЗАШТО ВУЧИЋ БАШ У ТАЈ СЛУЧАЈ УЛАЖЕ ОВОЛИКУ ЕНЕРГИЈУ И НЕСКРИВАНУ СНИСХОДЉИВОСТ?

Властимир Ђорђевић

• Зашто браћа нису ликвидирана одмах по лишавању слободе у шумама крај Мердара, тамо где би се истина скоро сигурно сакрила? Зашто нису убијени у затвору, па, рецимо, случај приказан као самоубиство или убиство у међусобном обрачуну затвореника?
• Зашто би било организовано и коме у корист, театрално и врло сложено извођење из прокупачког Окружог затвора у присуству бројних сведока, и одвођење чак у базу ПЈП МУП-а у Петровом селу. На пар стотина киломотера удаљености, у тренутку када је остало свега три дана до званичног пуштања на слободу?
• У обавештајно-субверзивној терминологији за такве операције је, према вокабулару западних служби, пре свих америчких, резервисан термин „лажна застава”. Операције које се изводе најчешће преко једне или више тајних, специјалних акција, односно, тзв. „црних” или „џокер” операција. У овом случају са тзв. одложеним дејством
• Убеђен сам да је Шешељ говорио истину када је рекао да су му Павковић и Лазаревић у Хагу рекли да је један полицијски генерал у току бомбардовања, инкогнито путовао из Београда у Будимпешту. И да је она акција превожења лешева са Косова и Метохије у унутрашњост Србије била изведена да би ти лешеви једног дана били нађени у Србији
• Зато ће случај браће Битћи бити разрешен онда када неком од пензионисаних (или још увек активних) оперативаца америчке ЦИА, који су обитавали у Будимпешти те ’99. године, проради савест и  буде одлучио да победи страх и спере љагу са свог имена        

          Пише: Горан ЈЕВТОВИЋ, Фонд стратешке културе

          У МОРУ сваковрсних и свакодневних националних пораза и понижења, случај убијених америчких држављана шиптарског порекла, браће Битићи, припадника Атлантске бригаде ОВК у агресији НАТО на СР Југославију, последњих месеци се поново актуелизује али на један нови, несвакидашњи и скоро бизаран начин.

          Председник Владе Републике Србије, Александар Вучић, улаже значајну енергију и нескривену снисходљивост, како би се, не само лично додворио америчким менторима, већ да би нас недвосмислено, глорификујући овај проблем, приказао као варваре.  И то се појачава управо пред планирану посету САД за јесен ове године.

          На страну чак и то што се у овом случају, који му амерички званичници намећу у виду безскрупулозних притиска, као и у неким политички врло исплативим правосудним предметима, противуставно меша у истрагу тужилачких и судских органа, док у оним случајевима који му могу штетити, као рецимо – случај хеликоптер или крађа у државној лутрији, редовно наглашава тзв. независност наведене гране власти.

          Јер, како другачије објаснити чињеницу да у својим, крајње неукусним и драматичним наступима пред новинарима, упорно потенцира бруталност којом су ликвидирана „невина” браћа Битићи и томе даје посебан, емотивни тон, изражавајући велику жалост, а да ниједном у таквим приликама није нагласио да су се именовани, као припадници непријатељског оружаног састава, борили противу Срба и за отцепљење Космета од Србије. Ваљда свесни да у тој борби могу и настрадати.

          И оно што посебно иритира, – ни једном, али дословно ни једном, није поменуо несразмерно бројније српске жртве и ужасне последице злочиначке агресије НАТО и оружане побуне косметских Шиптара коју је предводила терористичка ОВК, као пешадија евроатлантске војне машинерије. Управо су једној од тих формација, која је обучена и опремљена на америчкој територији (уз знање и логистику тамошњих власти, наравно) припадала наведена браћа.

          То је она основна и најважнија димензија овог случаја око које ниједан Србин, па макар он био и председник Владе (е, докле смо догурали!), не би смео да се двоуми ни у једној прилици. А поготову не када иступа у јавности у име државе.

          Наравно да осуђујем сулуду ликвидацију браће Битићи као крајње нехумани чин, који не само да није својствен српском, православном бићу, већ нам је нанео несагледиву штету и додатно обојио црним бојама негативну слику, која је о Србима стварана последње две и по деценије од стране запада.

          Међутим, тема текста је она друга и рекао бих, много важнија (а вероватно и пресудна) димензија овог озбиљног проблема.

          А то је – коме је могло почетком јула 1999. године, када је одбрамбени рат већ био завршен, да падне напамет да се наведена браћа ликвидирају? Шта би тим убиствима службени Београд добио, ако је познато да смо чак и оне заробљене америчке војнике пустили на слободу и то у време док је трајала бестијална агресија, као и да смо након завршетка рата имали у српским затворима скоро две хиљаде починилаца најтежих кривичних дела из редова ОВК?

          Зашто се нисмо одлучили за неразумне ликвидације још, рецимо, пар стотина, макар оних најокорелијих терориста и доказаних злочинаца? Који су то политички или неки други поени били у оптицају и од евентуалне користи народу и држави? И шта би се убиством тројице браће Битићи заиста добило и постигло?

          Уколико је посреди била лична освета појединаца, односно поступање у афекту, у тренуцима тзв. помрачења свести, до сада би се тако нешто сигурно открило. Уколико се случај подведе под мржњу и хир полицајаца отгрнутих контроли, логично је питање зашто браћа нису ликвидирана одмах по лишавању слободе у шумама крај Мердара, тамо где би се истина скоро сигурно сакрила? Зашто нису убијени у затвору, па, рецимо, случај приказан као самоубиство или убиство у међусобном обрачуну затвореника?

          Зашто би било организовано и коме у корист, театрално и врло сложено извођење из прокупачког Окружог затвора у присуству бројних сведока, и одвођење чак у базу ПЈП МУП-а у Петровом селу. На пар стотина киломотера удаљености, у тренутку када је остало свега три дана до званичног пуштања на слободу, о чему је већ била сачињена депеша Управе граничне полиције МУП-а, која је сторнирана?

          Ово су обавезна питања и дилеме које изискују одоговор не само кроз званичну истрагу и судски процес, већ и у јавности, с обзиром да је одавно наметнута теза како је у најмању руку државни врх тадашње СРЈ и Србије (пре свих, подразумева се, Слободан Милошевић и ништа мање министар Влајко Стоиљковић), наложио тако нешто високим руководиоцима МУП-а, а ови (тако испада) без речи и одбијања, дочекали и реализовали. Али, на крајње примитиван начин, веома провидно, неуобичајено наивно, аматерски и неодмерено. Уз пратећу бруталност која, просто, боде очи.

          У судском процесу који је вођен од 2006. до краја 2008.године, од свега наведеног скоро да ништа није утврђено, нити је случај доведен до краја. Додао бих – уколико се занемари елементарна истражна логика и уколико се унапред аболирају они који су могли бити стварни наредбодавци и организатори убиства – до истине се никада неће ни доћи.

          И, убеђен сам, да то и јесте главни циљ – Србију стално притискати, каљати, случај набијати на нос и држати је на нивоу злочиначке државне творевине.

          Онако како је то урађено са случајевима Овчара, Маркале, Сребреница, Рачак, Ђаковица (лешеви у Батајници, Петровом селу, Перућцу, на Дунаву) и на другим лакацијама, због којих, као што јасно видимо, неоправдано и ригорозно испаштамо.

          У обавештајно-субверзивној терминологији за такве операције је, према вокабулару западних служби, пре свих америчких, резервисан термин „лажна застава”. Операције које се изводе најчешће преко једне или више тајних, специјалних акција, односно, тзв. „црних” или „џокер” операција. У овом случају са тзв. одложеним дејством.

          Који је пресудан моменат у случају Битићи и, заправо, где се стало?

          До генерала полиције Властимира Ђорђевића, начелника Ресора јавне безбедности МУП-а Р. Србије у време када се одиграо наведни догађај и хашког осуђеника у процесу тзв.  Косовској шесторки. Или у најмању руку до Ђорђевићевих најближих сарадника (заменика, шефа кабинета и других лица) за које је на судском процесу недвосмислено утврђено да су адреса са које је издата наредба о извођењу из затвора, а затим и пребацивању ухапшених Битићија на локацију на којој ће скончати живот.

          Поставља се свих ових година основно питање – због чега би се Рођа (популарни надимак генерала Ђорђевића под којим је био надалеко познат) са тако високе позиције или по чијем налогу некога изнад њега по функцији, потпуно неочекивано заинтересовао а затим и лично ангажовао око тројице сасвим обичних илегалних прелазника државне границе, па макар то били и припадници ОВК са америчким пасошима?

          Можда се одговор крије, звучи невероватно али је тако, у једном интересантном дијалогу, који је јануара ове године вођен на телевизији „Хепи”, у култној емисији „Ћирилица”, између домаћина – уредника и водитеља Миломира Марића и госта – хашког оптуженика, професора др. Војислава Шешеља, председника СРС.

          У делу емисије који траје нешто више од минут и по, предлажем да се одгледа видео клип на линку:https://www.youtube.com/watch?v=rHS7nFfU5tA

 

          У времену од 1:13:05 до 1:14:58, разговор се одвијао се на следећи начин:

          М. М. (Марић) – Да ли ви сада после дванаест година у Хагу знате више шта се дешавало на овим просторима, него пре него што сте упознали кључне актере те ратне драме…

          В. Ш. (Шешељ) – Знам много више. Прочитао сам огромну литературу. Прочитао сам…

          М. М. – А да ли су вам људи нешто рекли што је изменило ваше погледе на те догађаје?

          В. Ш. – У поверењу су ми много тога рекли. Понешто од тога могу и да вам кажем, ал’ да не наводим ко ми је то рекао. Например, ово могу и да вам кажем имена. Небојша Павковић и Владимир Лазаревић. Јер, када сам их питао – ако то изнесем у јавност, да ли се слажете да поменем ваша имена, рекли су – можеш. Обојица.

          М. М. – Шта су рекли?

          В. Ш. – Да је један полицијски генерал у току бомбардовања, инкогнито путовао из Београда у Будимпешту. И рекли су и његово име. И, да из тога произлази она акција превожења лешева са Косова и Метохије у унутрашњост Србије, да би ти лешеви једног дана били нађени у Србији.

          М. М. – Да би компромитовали Србију.

          В. Ш. – Да би се компромитовао режим у Србији, посебно Милошевић.

          М. М. – А и тај генерал, знам на кога мислите, није најбоље прошао у Хагу, и он је добио драконску казну.

          В. Ш. – Јесте. То је тачно. И ко зна шта га још чека.

          М. М. – И тај генерал је пресудно утицао на победу петог октобра.

          В. Ш. – Јесте, ал’ за новац. За новац. За велику суму новца.

          Да ли је господин Шешељ измислио ову причу у којој не именује генерала Ђорђевића, али је јасно да се о њему ради уколико је општепознато (дакле, није никаква тајна), да је и на суђењу у Хагу и у осталим процесима он, тај, који је у главној улози свих ових проблема?

          Потпуно сам уверен – не. Изнео је оно што је чуо од врло компетнетних личности, војних генерала, легендарних команданата, који су сву своју озбиљност и одговорност демонстрирали како у отпору НАТО-у, тако и у Хагу. То могу да гарантујем. Нити би се Шешељ играо овако опасним темама и својеврсном оптужбом да у то није потпуно сигуран, а још мање би то учинили Лазаревић и Павковић. И сам сам сведок тих сазнања, као њихов блиски сарадник, до којих се дошло, наравно, оперативо, неколико година након чувеног петог октобра.

          И, сада, потребно је повезати „два и два” како би се добио прави резултат, односно дошло до врло вероватне истине.

          Уколико је неко на тако важној функцији (наравно још увек хипотетички) био спреман да за новац (или из неког другог озбиљног, рецимо, компромитујећег разлога) уради следеће:

          (1) у време жестоке агресије, у пролеће 1999. године, путује у Будимпешту и тамо се састане са неким из америчког „кризног тима” који је предводио Ричард Холбрук, где се налазио и будући амбасадор Вилијем Монтгомери, као и више обавештајаца ЦИА и специјалиста бројних других служби,

          (2) затим, да на основу напред наведеног договора изведе конспиративну (и потпуно сулуду) операцију пребацивања више стотина лешева Шиптара са Космета дубоко на територију ужег дела Србије, у време оштрих сукоба, поготову у амбијенту прецизниих удара из ваздуха и гађања са дистанце,

          (3) да у најважнијим тренуцима пред и у току петооктобарског преврата обезбеди да снаге полиције и јавне безбедности у најширем смислу, којима је оперативно командовао, буду пасивне и не извршавају задатке из стриктне надлежности, када је дошло до изразитог нарушавања јавног реда и мира и угрожавања људи, материјалних добара, објеката од посебног значаја и посебно до уништавања гласачког материјала, због чега би онда, након свега, био проблем да се организује ликвидација тројице браће Битићи, као „допуна садржаја” (врло атрактиван  случај сам по себи, зато што се ради о америчким држављанима), који је плански, пажљиво и унапред припреман за озбиљну компромитацију и врло тешке оптужбе на рачун Милошевићевог режима и Србије у целини?

          Да је све, највероватније, било кординирано, потврђује управо активност тадашњег Тужилаштва Хашког трибунала, када је, сетимо се, главна тужитељка, Луиз Арбур, баш негде у то време, док је оружана агресија НАТО у пуној снази, подигла оптужницу противу највиших функционера СРЈ и Србије „због угрожавања мира, због удруженог злочиначког подухвата противу косовских Албанаца и хуманитарне катастрофе цивила”. Или тако некако.

          Да не буде забуне и да се овај текст не протумачи као клевета,  бар што се тиче суђења у Хагу и случаја који се односио на пребацивање стотина лешева са КиМ и укопавања на локацијама у ужем делу Србије – заштићени сведок тужилаштва, блиски сарадник оптуженог под ознаком „К-87”, потврдио је наведену операцију током рата и детаљно описао ток исте, а одбрана Ђорђевића, као и он лично, није оспорила званичан исказ, напротив, копља су се ломила само око тога да ли је или није тако нешто наредио министар унутрашњих послова, Влајко Стоиљковић.

          Према томе, када ће случај браће Битићи бити коначно решен и права истина угледати светло дана?

          Онда када неком од пензионисаних (или још увек активних) оперативаца америчке ЦИА, који су обитавали у Будимпешти те ’99. године, проради савест и  буде одлучио да победи страх и спере љагу са свог имена. Убеђен сам да је то једини начин.

          Или, када се буде појавио неки нови Сноуден са ексклузивним материјалом.

          Да ли је већина овога што је наведено у тексту познато српском премијеру Александру Вучићу (као и Тужилаштву за ратне злочине, подразумева се), макар у виду аброва? Наравно.

          Чак и да заборавимо да је ратне ’99-те био министар за информисање у Влади Србије. Те сходно томе стварно био на извору информација. Како тада, тако и након тога и посебно у овом времену. Иначе, познат у јавности управо као човек који је пословично врло обавештен о свим могућим заверама. А и даље је тзв. кординатор свих служби у овој земљи.

          Ако се све наведено узме у обзир, пажљиво анализира и логички повеже, биће кристално јасно откуда оволико правдање (не само његово, већ свих владара Србије након петог октобра) америчкој администрацији и непрестана тзв. истрага.          

          То је, једноставно, задатак. Као што је пракса код свих марионетских режима. У противном, који би био смисао тајних операција, које наши „пријатељи” изводе широм света. И непрестано. Операције које се по правилу никако или тешко и са великим закашњењем откривају.

          Или се варам?

                             *

          Генерала Властимира Ђорђевића блиско сам упознао 1998. године на простору Метохије. У бројним приликама сам по службеној дужности, био присутан и сарађивао са њим лично и његовим потчињенима у време сузбијања тероризма а затим и оружане побуне. Командовао је снагама МУП-а и врло коректно се односио према командном кадру 3. Армије и Приштинског корпуса и генерално према Војсци Југославије на простору Космета.

          Те године, једном речју, био је изватредан. Енергичан, поткован знањима и огромним искуством неопходним за функцију коју је обављао, храбар (не ретко и преко мере), одговоран, толерантан, разуман, проницљив. Неко ко одлично зна како решавати тако озбиљне проблеме и несвакидашње супозиције.

          Током агресије 1999. године нисам га ниједном срео. Тачније,  није се појављивао у Метохији колико ми је познато.

          Шта се (и да ли се) догодило са њим, заиста је тешко разумети. Али, из оног рационалног угла.

          Из оног „другог”, коцкице је могуће сложити. Уколико укључимо вијуге намењене за решавање оваквих ситуација које по дефиницији носе огромну тежину.

          http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/autorski-tekstovi/da-li-je-s...