Колективни Запад подржава Албанце, а они могу запалити и Македонију и Балкан

АЛБАНЦИ ЖЕЛЕ ФЕДЕРАЛИЗАЦИЈУ ЗЕМЉЕ ДА БИ СВОЈ ДЕО ПОТОМ ПРИКЉУЧИЛИ „ВЕЛИКОЈ АЛБАНИЈИ”

• На Ђорђа Иванова се врши жесток притисак. Али, он се засад држи. Чак одбија да се сретне са емисаром Стејт департмана Хојтом Ји који би – треба ли се уопште бавити врачањем – од председника Македоније затражио да попусти пред захтвима Албанаца. То је смео поступак који показује да македонске власти не намеравају да попуштају под притиском вашингтонског и бриселског Це-Ка
•  Албански националисти наваљују све више. Зато: ако нека страна изгуби живце – да се и не говори о смишљеној провокацији од стране Албанаца – у Македонији ће планути рат. Запалиће се цео Балкан. А Балкан је данас кућица од картона испод које је гомила тињајуће сламе. Управо то су данас Балкан и земље на простору бивше Југославије
• Ако се у Македонији пролије крв – било православних Македонаца или муслимана-Албанаца – истоверци и једних и других изван Македоније неће остати по страни   
• НАТО је 1999. бомбардовао Србију прогласивши за њену кривицу покушаје Слободана Милошевића да на Косову успостави уставни поредак. А за шта Сједињене Државе и ЕУ могу оптужити Ђорђа Иванова? За  било шта

Пише: Игор ПШЕЊИЧНИКОВ, експерт РИСИ за агенцију РИА Новости

          ЕТНИЧКА и религиозна конфронтација међу двема групама становништва Македоније — православним Македонцима и и муслиманима-Албанцима — опет је дошла до тачке кључања.

          Посланици Собрања (парламента) Македоније 27. априла увече су већином од 62 гласа (од укупно 120) изабрали етничког Албанца Талата Џаферија, који је представник највеће партије албанске националне мањине (ДУИ), за председника тог законодавног органа.

          Реч „избрали” у овом случају може се ставити под наводнике јер је до „избора” дошло без председника Собрања који је већ био напустио салу за седнице. Гласањем је руководио један од опозиционих посланика.

          Све се догађало док су посланици досад владајуће партије ВМРО-ДПМНЕ узвикивали „Ово је пуч!”.

          А председник државе, Ђорђе Иванов, позвао је посланике да се „врате уставном и законском поретку и поштовању пословника који су били прекршени”.

          После таквог „гласања”,  активисты покрета „За заједничку Македонију”, који су митинговали на улици, упали су у парламент и избили лидере опозиције и посланика-Албанца. Умешала се полиција. Повређени су 70 демонстраната, 22 сарадника полиције и три посланика.

          Постоје озбиљна страховања да је у Македонији зпочело оно што може разнети цело Балканско полуострво, а за њим и целу Европу.

          Инцидент у македонском парламенту је директни и логични развој кризе у којој се нашла Македонија после парламентарних избора одржаних 11. децембра прошле године.

          Узрок кризе је у томе што је опозициони Социјалдемократски савез Македоније (СДСМ), који подстиче Запад, за све обезбедио подршку партије албанске мањине. Притом ДУИ тврди да то уопште није коалиција.

          Било како било, обједињавање посланичких мандата СДСМ и Албанаца (заједно имају преко половине од укупно 120) омогућава тој „рецимо коалицији” да претендује на формирање владе. И, нико се томе, вероватно, не би ни противио да се тај чудни савез не заснива на условима које је поставила ДУИ који су названи „албанском платформом”.

          Какви су то услови?

          Албанци су спремни да сарађују са СДСМ под условом да  албански језик у Македонији добије статус другог државног језика. Такође: ако се на дневном реду нађе федерализација земље (то јест – њена етничка подела — на македонски и албански део), са расправом о новом грбом, застави и другим симболима државе.

 

          Фактички би се радило о трансформацији Македоније од садашње унитарне земље у којој су Македонци — титуларна нација (64%), а Албанци — мањина (25%), у нешто много аморфније (по неким подацима, Албанци, чији наталитет је протеклих деценија био много већи, могу чинити и до 40% становништва Македоније).

          Лидер СДСМ, Зоран Заев, крајем фебруара је предао председнику Иванову више од половине (67 од 120) потписа посланика и затражио мандат за формирање новог кабинета министара. Председник, који је прозрео намере албанске мањине, одбио је да му да мандат за формирање владе и директно је изјавио да је програмска платформа опозиције припремљена у суседној Албанији.

          Ако се све ово има у виду, апсолутно претеће је зазвучала изјава председника самопроглашене „Републике Косово” Хашима Тачија да „Албанци у Македонији морају узети ситуацију у своје руке”.

          Одавно ни за кога није тајна да у Тирани сањају о стварању „Велике Албаије”. Део тог плана је отцепљење територије Македоније наесљене Албанцима и њено припајање Албанији.

          У „паналбанским” плановима је исто такво присаједињење Албанији Косова – покарјине данас насељене Албанцима коју Србија сматра својом историјском колевком и неодвојивим делом, а такође и јужног дела Црне Горе који је такође насељен Албанцима.

          На Балкану живи преко пет милиона Албанаца. Од тога, три милиона у Албанији, преко пола милиона (а можда и више) – у Македонији, милион и по – на Косову и југу Србије.

          Председник Македоније не даје сагласност за формирање владе која би функционисала према „албанској платформи”. Зато је у минули четвртак виђен упад истих албанских играча – само „кроз друга врата”.

          Наступили су по принципу: нисмо успели да формирамо  владу – хајде да изаберемо свог човека за председника парламента, који ће руководити реализацијом законодавних иницијатива, укључујући и оне које су у интересу албанске мањине у Македонији и њених покровитеља у Албанији и свих који са њом „саосећају” на Косову.

          Веома је индикативно које земље кога подржавају у Македонији. Јер, омогућава да се схвати ко је од страних играча за који сценарио за Македонију.

          На пример, формирање владе на бази „албанске платформе” подржавају Европска унија – у лику шефа њене дипломатије Федерике Могерини - а такође НАТО, а нарочито — САД и Велика Британија.

          Министарство иностраних послова Русије је још у марту оштро критиковало ЕУ и НАТО због притиска на председника Ђорђа Иванова да дозволи опозицији да формира владу на „албанској платформи”.

          „Мешање извана у унутрашње ствари Републике Македоније поприма форме које све више вапе за осудом. Грађани Македоније су на ванредним парламентарним изборима 11. децембра 2016. године подржали владајућу партију која је добила највише гласова. Упркос отвореној подршци ЕУ и САД, а и свим маинпулацијама, опозиција је претрпела пораз. Важно је не губити из вида чињеницу да мере формулисане у Тирани подразумевају федерализацију Македоније, промену архитектуре њене власти, чак и државних симбола, а да све то фактички води подривању њених уставних темеља, у коначном збиру – и дезинтеграцији те земље”, - говорило се у изјави МИП РФ.

          Клективни Запад је подржао постављање Џаферија за спикера македонског парламента.

          „Демократија мора ићи својим курсом. Ми позитивно оцењујемо, како је објављено, избор Талата Џаферија за спикера парламента”, наглашава се у заједничкој изјави поменуте Федерике Могерини и еврокомесара Јоханеса Хана. И то: упркос очевидним разлозима за сумње у легитимност гласања у парламенту.

          Балкан одавно и оправдано називају европским „буретом барута”, па сваки нагли покрет прети повратком авети рата којих је у  XX веку на том простору буктало вероватно више него било где другде у Европи.

          На Ђорђа Иванова се врши жесток притисак. Али, он се засад држи. Чак одбија да се сретне са емисаром Стејт департмана Хојтом Ји који би – треба ли се уопште бавити врачањем – од председника Македоније затражио да попусти пред захтвима Албанаца.

          То је смео поступак који показује да македонске власти не намеравају да попуштају под притиском вашингтонског и бриселског Це-Ка.

          Албански националисти наваљују све више. Зато: ако нека страна изгуби живце – да се и не говори о смишљеној провокацији од стране Албанаца – у Македонији ће планути рат. Запалиће се цео Балкан.

          А Балкан је данас кућица од картона испод које је гомила тињајуће сламе. Управо то су данас Балкан и земље на простору бивше Југославије.

          Јужне општине Србије (Бујановац и Прешево) густо су насељене Албанцима који гледају према Албанији и Косову. Само Косово тежи да се припоји Албанији, мада Србија ту покрајину сматра својом.

          Од БиХ жели да се одвоји Република Српска и да се присаједини мајци-Србији.

          Југ Црне Горе такође је плацдарм албанског сепаратизма који подгрева Албанија.

          Ако се у Македонији пролије крв – било православних Македонаца или муслимана-Албанаца – истоверци и једних и других изван Македоније неће остати по страни.

          А да ли ће остатак Европе остати пасиван?

          НАТО је 1999. бомбардовао Србију прогласивши за њену кривицу покушаје Слободана Милошевића да на Косову успостави уставни поредак.

          А за шта Сједињене Државе и ЕУ могу оптужити Ђорђа Иванова?

          За  било шта.