КО ЈЕ СМИСЛИО: Милован „Русија је далеко” или Александар „дајем оставку, мајке ми”?

ПАНТИЋ ОТКРИО СА ЧИМЕ ЋЕ ПРВИ И ДРУГИ - ВУЧИЋ И ДАЧИЋ - УЋИ У СРПСКУ ИСТОРИЈУ

• Налепнице на свечаним изјавама на северу Косова* треба дакле да помире следеће наизглед контрадикторне ствари: „статусну неутралност” и „статусну пристрасност”. Прелепљени грб Косова* = „статусна неутралност”; непрелепљени = „статусна пристрасност”. Све у једном документу. Генијално? Вероватно
• Нажалост, није још увек најјасније ко је најзаслужнији за овај јединствени допринос глобалној политичкој теорији и пракси: да ли свежи прималац ордена Светог Саве првог реда, шеф канцеларије ЕУ у Приштини Самуел Жбогар, или неки Најављују се, по ко зна који пут, уставне промене. Међутим сада, уз помоћ ове иновације, такав скуп и дуготрајан процес постаје сасвим непотребан. ЛДП-у, ЛСВ-у, СНС-у или некој сличној скраћеници се не допада Устав? Нека само прелепе онај део који им се не допада, на пример Преамбулу, коју ионако третирају као да је већ прелепљена. И, готово!

         Пише: Александар ПАВИЋ,  Фонд стратешке културе

         ИМАЋЕ Влада Вучић-Дачић ипак нешто с чим ће моћи да се подичи пред историјом.

         Они можда мисле да ће то бити „историјски” датум почетка преговора о приступању Европској унији. Али, то ипак није претерано оригинално: 28 држава је већ приступило, а сви сиромашни рођаци из источне и прибалтичке Европе су, сваки на свој начин, већ прошли кроз те ритуалне јавне екстазе, и сваки је тврдио да је управо тај, његов, датум – историјски. Превише историје за тако мало државног материјала.

         Не, изворни допринос садашње Владе Србије – а председника Републике никако да не изоставимо, иако би он увек некако да се измигољи – не само српској, не само балканској, не само европској, не само евроазијској, већ и светској државној пракси, јесте проналазак лепљивих трака, којим се привремено прелепљује све што је иначе неугодно, противправно, неморално, непримерено, скандалозно, итд. за потписивање, а затим се, у божијем миру и умиреној савести, испод прелепљеног ставља потпис. Баш као што су, у освит 12.1.2014. на северу КиМ урадили „српски” „одборници” у „општинама” конституисаним после „локалних избора” на Косову*.

         Нажалост, није још увек најјасније ко је најзаслужнији за овај јединствени допринос глобалној политичкој теорији и пракси: да ли свежи прималац ордена Светог Саве првог реда, шеф канцеларије ЕУ у Приштини Самуел Жбогар, или неки од еминентних умова од којих садашња владајућа већина просто врви, на пример председник скупштинског одбора за Косово и Метохију (мада је у његовом случају пре реч о Косову*) Милован „Русија је далеко” Дрецун, директор Канцеларије за Косово и Метохију Александар „дајем оставку, мајке ми” Вулин, или неко трећи, четврти или десети – мада се зна да фактички постоји само Први.

         (У научном смислу, могло би се рећи да је темеље овој методологији први ударио Оли Рен 2009, током словеначко-хрватских преговора о поморској линији разграничења, са својом доктрином о „конструктивној двосмислености”, коју је касније на велика врата у Србију увео саветник председника Србије, Марко Ђурић 2012, приликом узалудног покушаја разјашњавања сада већ заборављене председничке „Платформе за КиМ”.)

         Ипак, допринос је довољно колосалан да има места за све заслужне. Како се само тако једноставног решења нико раније није сетио? Али, у томе и јесте суштина генија: једноставност.

         Свима се чини једноставно кад виде, чују, прочитају већ готов производ – али хајде нека неко то смисли! Тако да се сад се пред нама отвара једна сасвим нова епоха.

         Ево, на пример, имамо толико много противника садашњег Устава у садашњем сазиву Народне скупштине. Најављују се, по ко зна који пут, уставне промене. Међутим сада, уз помоћ ове иновације, такав скуп и дуготрајан процес постаје сасвим непотребан.

         ЛДП-у, ЛСВ-у, СНС-у или некој сличној скраћеници се не допада Устав? Нека само прелепе онај део који им се не допада, на пример Преамбулу, коју ионако третирају као да је већ прелепљена. И, готово.

         Ако им не сметају налепнице у Зубином потоку, Звечану, Митровици и Лепосавићу, зашто би им сметале у Београду?

         Или, на пример, чему те силне скупштинске дебате о разним предложеним законима? Уместо тога, нека свако прелепи онај део који му се не допада, па нека га онда лепо изгласа. Ем би се уштедели време, дневнице и живци, још би се постигао досад невиђен политички консензус на политичкој сцени – мада је и овај данашњи довољно задивљујући. Практично би сваки закон могао да буде усвојен – једногласно.

         Посланици би могли да, ради додатних уштеда, прелепљују код куће или у кафани, и да се лепо појаве на гласању већ спремни. Или, још боље, а и више у складу са пост-петооктобарском политичком праксом – све би то за њих радили шефови посланичких група.

         Једини проблем који би ствар могао мало да закомпликује било би питање чија би страначка фирма добила монопол на увоз – никако производњу – лепљивих трака. Јер, то би без сумње био уносан посао, с озбиром да би пракса врло брзо могла да се прошири на све уговоре који се склапају у држави. На пример, уђете лепо у банку, договорите се о зајму, и онда, пре потписивања, прелепите део о казненим одредбама у случају престанка отплате. Или, синдикат потпише колективни уговор са фирмом, с тим што свака страна прелепи оне делове који јој не одговарају. Идеја је јасна: битно је да прелепиш онај део који се односи на твоје обавезе, а оставиш онај који се односи на твоја права.

         Е, сад, једини би проблем у овој потенцијалној утопији представљало питање коначног тумача уговора. Судијска струка би свакако добила на занимљивости. Да ли је у праву страна која се позива на прелепљене обавезе оне друге, или страна која се позива само на непрелепљени део? Или су обе у праву?

         Да ли су сада јасније размере овог доприноса људској цивилизацији?

         Ово нас опет враћа на прелепљене свечане изјаве на северу Косова и Метохије. Да питамо одмах: ко ће бити њихов крајњи тумач (реторичко питање)? Хоће ли оне бити архивиране у Приштини и Бриселу са или без налепница (опет, реторичко питање)?

         Неки, нешто мање софистицирани посматрачи би могли ствар да поједноставе, и поставе и ово питање: зашто су уопште штампане у том облику ако их је било неопходно прелепљивати, зашто није штампана једна верзија за присталице косовске* државности, а друга за (наводне) противнике?

         Но, питати тако нешто би јасно идентификовало питаоца као особу недовољно истанчаног духа, реформског сензибилитета и смисла за двосмисао. Јер, двосмисленост не значи излагање две различите, одвојене мисли које би затим требало грубо, вештачки спојити, већ излагање једне мисли која је интерно противречна. То је тајна великих мајстора.

         Налепнице на свечаним изјавама на северу Косова* треба дакле да помире следеће наизглед контрадикторне ствари: „статусну неутралност” и „статусну пристрасност”. Прелепљени грб Косова* = „статусна неутралност”; непрелепљени = „статусна пристрасност”. Све у једном документу. Генијално? Вероватно.

         Е, сад, што ће „неко” касније да скине ту лепљиву траку – то нас се не тиче.

         Не би им био први пут, како нас обавештава „покајник” Крстимир Пантић, с тим што ОЕБС после недавних „локалних избора” није налепницама прекрио симболе косовске* државности, већ је те исте симболе – накнадно налепио. 

         Ни у једном случају налепнице нису биле провидне. Транспарентности ради.

         http://srb.fondsk.ru/news/2014/01/15/transparentne-trake.html