Кад Запад товари на Џозефа Стаљина а по сваку цену пере Черчила...

БИ-БИ-СИ ЛАНСИРАО ИСТРАЖИВАЊЕ: ХОЋЕ ЛИ ИШЧЕЗНУТИ ДИКТАТУРЕ

И УМРЕТИ РЕЛИГИЈЕ

Јосиф Висарионович и Винстон Черчил

• Колективни ум Запада трага за непротивречном сликом света са одговором не питање: „зашто мрзимо плишани руски ауторитаризам и волимо као најрођеније робовласничке монархије Арабљанског полуострва, нацисте Кијева и остатак позоришта“?
• Логични западни одговор је: „то су непријатељске орке, а ово су послушни мајмуни“. Такав одговор би, уосталом и био нормални западни одговор. А стандардно бла-бла-бла о равноправности људи, које се користило током неколико деценија, то је било само због страха након великог светског рата

​Пише: Виктор МУРАХОВСКИ

        ДАНАС су учени казуари „Британске радио-телекомпаније“ објавили научно-популарни текст „Хоће ли ишчезнути диктатуре“.

        Тај текст се нашао између друга два научно-популарна текста - „Хоће ли умрети религије“ и „Зашто нам расту стидне длачице“ (не шалим се, тако је код Би-Би-Си).

        Његови истраживачи одмах наступају са адутима: „Диктатуре односе безброј живота, укључујући и 49 милиона Руса који су убијени под влашћу Џозефа Стаљина“.

        Разумљиво, Џозеф је побио половину Руса уз помоћ друге половине - шта од тога може да буде научније.

        Ипак, најинтересантнија је сама идеја текста. У њеном средишту је монолог праве научнице Наташе Езрове, дежурног експерта за ауторитарне режиме. Она тврди да је у младости сматрала да сви људи теже ка демократији и слободи, али да сада схвата да су „неким културама важније стабилност и безбедност него слобода“.

        Дакле, док постоје те културе - постојаће и диктатуре.

        Из овога се могу извући два различита закључка. Први је оптимистички и зато вероватно нетачан: „Чини се да су на Западу почели да схватају да њихова либерална демократија не лежи другима и да ће нас оставити на миру“.

        Други закључак је правилан, зато што је песимистички. Пред нама је, грађани, претензија на повратак нормалном европском доживљавању света у којем не постоје „једнаке културе“ , па истински слободни западни људи могу организовати и користити на остатку глобуса режиме који „одговарају локалним културама“.

        У томе је сва тајна „народних ношњи“ које су сада преплавиле цео простор од Мезопотамије до (украјинског) Крижопоља.

        Колективни ум Запада, нема сумње, трага за непротивречном сликом света са одговором не питање: „зашто мрзимо плишани руски ауторитаризам и волимо као најрођеније робовласничке монархије Арабљанског полуострва, нацисте Кијева и остатак позоришта“.

        Логични западни одговор је: „то су непријатељске орке, а ово су послушни мајмуни“. Такав одговор би, уосталом и био нормални западни одговор. А стандардно бла-бла-бла о равноправности људи, које се користило током неколико деценија, то је било само због страха након великог светског рата.

        Неки Черчил се није устручавао да објасни да се „тупа индијска раса само својим размножавањем спашава од заслужене судбине“, а да је у Аустралији „развијенија раса дошла и заузела место Абориџина“.

        Сада ће овом традиционалном западном погледу на свет убризгати ботокс: замениће „расе“ на „културе“ и објавиће то свету...