Изгледа да Обама туче по Русији „Великом шаховском таблом“ свог саветника Бжежинског

НУЛАНД ПОТВРДИЛА ТАЧНОСТ ПУТИНОВИХ РЕЧИ

О УКРАЈИНСКОЈ АРМИЈИ КАО „NATO-ЛЕГИЈИ“

Украјински и амерички председник у Белој кући

• Збигњев Бжежински, који је у најужем кругу Обаминих саветника, често у последње време говори о питањима везаним за Русију. Недавно је предложио да се коначно почне с јавним снабдевањем украјинске армије која ратује на југоистоку
• Обамина спољна политика последњих месеци подсећа на савете које је амерички геостратег давао у својој чувеној „Великој шаховској табли“
• Америка, по мишљењу аутора „Шаховске табле“, треба да буде пријатељ и Кини, и Ирану, и, наравно, Индији, па чак ни Садама Хусеина није требало дирати - али зато Русију треба држати у мрачном углу Евроазије, не дати јој да се уједини ни са једном државом такозваног Великог евроазијског приморја, или, како воле да кажу амерички геополитичари, римленда
• Видимо да Обама тако и поступа: он сад покушава да буде пријатељ апсолутно са свима - и са Саудијском Арабијом, и са Ираном, и са Индијом, и чак, чини се, са донедавним обер-деспотом Башаром Асадом, по могућности, спречавајући њихово зближавање с нашом земљом
• Украјина, и не само она, треба да схвати какво јој место у систему Евроатлантика намењују људи типа Нуланд и Бжежинског. Чак не ни демографске допуне, чак не ни тржишта за продају својих производа којима је истекао рок трајања, већ једноставно - „топовског меса“  
• Хајде да кажемо још прецизније: као својеврсни „најамнички фронт“ - фронт који се може унајмити за не баш пријатан рат, и то за релативно мали новац
• Зато Украјинци нека одлуче: да ли желе да остану у таквом „фронтовском“ стању деценијама или да се уједине са заиста сродним земљама

Пише: Борис МЕЖУЈЕВ

        НИЈЕ стигао генерални секретар NATO Јенс Столтенберг ни да узнегодује поводом речи руског председника, који је назвао украјинску војску NATO-легијом-странаца, а већ је, потпуно неочекивано, Путинове речи поткрепила својим ауторитетом нико други до висока функционера Стејт департмента САД Викторија Нуланд.

        Она коју Руси памте по дељењу колачића на Мајдану.

        Сада је такође хтела да подели својеврсне „колачиће“, тачније командне центре и базе NATO за брзо реаговање у неких шест држава поред фронта. Нуланд је истакла да је NATO одбрамбена алијанса, али да мора да буде спреман за наношење брзог удара. Припретивши прстом неким опортунистичким земљама, које би да избегну северноатлантску солидарност, Нуланд је позвала све чланице NATO да дају свој допринос јачању алијансе.

        Не знам у којих шест држава Нуланд планира да размести снаге за брзо реаговање, ако су само четири земље које се граниче са Украјином (Румунија, Пољска, Словачка и Мађарска) чланице NATO, али у принципу, процес приближавања алијансе границама Русије већ иде пуном паром.

        Између осталог, убрзаним темпом се формира литванско-пољско-украјинска бригада са штабом у Лублину (Пољска) управо с циљем брзог реаговања на непредвиђене околности. У оквиру формирања тих снага реализује се замашан програм наоружавања, између осталог, набављају се велике партије беспилотних летелица, хеликоптера и артиљеријских средстава.

        Одлука о даљем ширењу NATO на Исток донета је док је на власти била администрација Била Клинтона.

        Велику улогу у доношењу те одлуке одиграо је тадашњи помоћник за националну безбедност Ентони Лејк, којем је не баш успешно покушао да се успротиви државни секретар Ворен Кристофер.

        Од самог почетка доношења те кобне одлуке, било је јасно да алијанса, ма колико се ширила, неће обухватити и Русију - из простог разлога што, ако то удружење и има неки смисао, онда само ради гарантовања заштите од Русије новим државама Европе.

        Русија је тада, још у време Јељцина и Козирјева, први пут почела да стидљивим гласом негодује против одређених потеза алијансе, пре свега поводом не баш објективног односа према учесницима рата у Југославији. Поверење према њој од стране САД тада је већ мало пољуљано.

        Године 1994. радио сам у часопису „Полис“. Редакција часописа хтела је да објави превод познате књиге Семјуела Хантингтона „Сукоб цивилизација“, која се први пут појавила 1993. године у часопису Foreign Affairs. У Хантингтоновој концепцији пленила је спремност политиколога да омеђи границе ширења Евроатлантика на границе простирања западних верзија хришћанства и сагласност да се Русији остави као пријатељски простор православни свет, изузимајући Грчку.

        По свему судећи, Хантингтон је са својом цивилизацијском геополитиком одражавао мање-више мирољубив однос Стејт департмента према Русији.

         „Полис“ је затражио од Foreign Affairs дозволу да објави тај чланак: дозвола је добијена, али под условом да се истовремено објави чланак Збигњева Бжежинског из истог часописа.

        Наслов чланка „Превремено партнерство“ говорио је сам за себе: бивши помоћник за националну безбедност жестоко је бранио став Лејка, доказујући да се Јељцинска Русија нимало није излечила мијазми империјалне свести и да зато од ње треба пажљиво штитити нове државе Источне Европе.

        Занимљиво је да се у истом тексту руско руководство, између осталог, кривило и за насилно распуштање Врховног совјета, који су подржали и умногоме подстицали лидери страних држава и, пре свих, администрација Била Клинтона.

Семјуел Хантингтон

        Лидери тадашњих „умерених“ - Хантингтон и Кристофер, више су међу нама, али су зато Лејк и Бжежински не само живи, већ чине ужи круг Обаминих саветника.

        Бжежински често у последње време говори о питањима везаним за Русију, недавно је, узгред речено, предложио да се коначно почне с јавним снабдевањем украјинске армије која ратује на југоистоку. Изгледа да је успео да поново стекне утицај у Белој кући:

        Обамина спољна политика последњих месеци подсећа на савете које је геостратег давао у својој чувеној „Великој шаховској табли“.

        Ја сад не говорим чак ни о раздвајању Украјине од Русије, већ управо о тој изузетној мирољубивости и добронамерности, које Америка, према Бжежинском, треба да исказује према свим земљама света, изузев Русије.

        Америка, по мишљењу аутора „Шаховске табле“, треба да буде пријатељ и Кини, и Ирану, и, наравно, Индији, па чак ни Садама Хусеина није требало дирати - али зато Русију треба држати у мрачном углу Евроазије, не дати јој да се уједини ни са једном државом такозваног Великог евроазијског приморја, или, како воле да кажу амерички геополитичари, римленда.

        Видимо да Обама тако и поступа: он сад покушава да буде пријатељ апсолутно са свима - и са Саудијском Арабијом, и са Ираном, и са Индијом, и чак, чини се, са донедавним обер-деспотом Башаром Асадом, по могућности, спречавајући њихово зближавање с нашом земљом.

        Посебну улогу у тој причи, наравно, имаће државе које се граниче са Русијом, али још увек нису примљене у NATO.

        Путин је веома прецизно направио поређење са легијом странаца, то јест плаћеницима у служби државе који нису припадници регуларне армије. Зашто примати Молдавију, Грузију и Украјину у NATO директно - било какав конфликт Русије с тим државама (у случају Молдавије је могућ ако Кишињев нападне Приднестровље), уколико буду у саставу NATO, имаће две последице: или нуклеарни рат са несагледивим последицама по човечанство, или распуштање Северноатлантске алијансе због бескорисности.

        А имати фактички на повоцу три марионетске државе којима Русија може да се плаши, да се уцењује, да се прети њеним ексклавама - то је управо оно што би садашњим стратезима могло да буде потребно од наших дојучерашњих братских република.

        Украјина, и не само она, треба да схвати какво место у систему Евроатлантика јој намењују људи типа Нуланд и Бжежинског. Чак не ни демографске допуне, чак не ни тржишта за продају својих производа којима је истекао рок трајања, већ једноставно - „топовског меса“.

        Ако Украјинци желе да се увере у истинитост овог закључка, нека бар једном одлучно покушају да се придруже Северноатлантском пакту.

        Хајде да се томе чак и не противимо. Видећемо да се то неће догодити: Украјина никако није потребна Евроатлантику као равноправан партнер, заштићен уговором  о колективној безбедности, којем треба увек хитати у помоћ. Већ управо као „легија странаца“.

        Хајде да кажемо још прецизније: као својеврсни „најамнички фронт“ - фронт који се може унајмити за не баш пријатан рат, и то за релативно мали новац.

        А Украјинци нека одлуче: да ли желе да остану у таквом „фронтовском“ стању деценијама или да се уједине са заиста сродним земљама.