И да јој Турска авио-базу Инџирлик озбиљно понуди - Москва је не би прихватила

А ЧАВУШОГЛУ ЈЕ У ИСТОМ ДАНУ И ПОНУДИО И - ПОТОМ СА ОСМАНЛИЈСКОМ ЛАКОЋОМ ОПОЗВАО

Инџирлик

• Инџирлик има противречан међународно-правни статус. Формално се сматра базом Ратне авијације САД коју она заједнички користи са авијацијама Турске и NATO. На Инџирлику Пентагон држи 39. помоћно крило транспортних авиона и авиона за допуњавање горивом, које опслужује изузетно велики број особља - до пет хиљада америчких војника
• Има разлога за претпоставку да су изузетно велика пажња коју САД посвећују Инџирлику и тако огроман број особља на невеликој „бензинској пумпи“ присутни због тога што се у бази чува неутврђен број америчких нуклеарних бојевих глава
• Коришћење Инџирлика повукло би за собом толико компликација за Ваздушно-космичке РФ да је боље не повезивати се с њим. Шта ће Русима радост сусретања са америчком војном полицијом, са вишестепеним системом скенирања етра, са тоталним прислушкивањем турском техником и средствима особља са фалсификованим документима?
• Поводом Инџирлика или било које друге војне базе на територији Турске, Русија се није обраћала и неће се ни у сну обратити Анкари. За руску формацију у Сирији, чак и шире - за војне позиције у региону, Инџирлик није интересантан

        МИНИСТАР иностраних послова Турске, Мевлут Чавушоглу, изненада је био обећао Русији коришћење ваздушне базе Инџирлик за борбу против Исламске државе, али је ту своју изјаву убрзо повукао.

        Остају два питања. Прво: шта се налази иза тако нагле промене спољнополитичког вектора? И друго: да ли је Ваздушно-космичким снагама Русије та турска база уопште потребна, поготово са америчком војском као теретом?

        У међувремену, за кратко време између две изјаве Чавушоглуа, из Анкаре у Москву нису стигла никаква званична саопштења поводом сарадње у борби против ИД, што је потврдио прес секретар председника РФ, Дмитриј Песков. Све то дало је повода да се говори о професионалној компетентности Чавушоглуа као министра иностраних послова. Ипак, он се нимало није удаљио од стила који је за Турску уобичајен у вођењу спољне политике.

        Инџирлик, један од најпознатијих војних објеката Турске, има противречан међународно-правни статус. Формално се сматра базом Ратне авијације САД коју она „заједнички користе“ са турским Ратним ваздухопловством и NATO.

        На Инџирлику Пентагон држи 39. помоћно крило транспортних авиона и авиона за допуњавање горивом, које опслужује изузетно велики број особља - до пет хиљада америчких војника.

        Сједињене Државе су и правно власник базе (односно, две писте и разне техничке опреме), а уговор о њеној изградњи и експлоатацији закључен је још у време Другог светског рата, када су савезници - сваки на свој начин - играли са Анкаром чудне игре у којима је на крају Анкара сваког победила „на поене“.

        Турска није ограничена у погледу суверенитета над сопственом територијом јер се већина одлука о војним објектима те врсте доноси волунтаристички, без правних прецизности. Сем тога турско РВ не сматра Инџирлик за водећу базу и своје ударне снаге оријентише на аеродром код Ерзурума, а САД теоретски могу да по свом нахођењу затворе обе писте Инџирлика за слетање.

        Има разлога за претпоставку да су изузетно велика пажња коју САД посвећују Инџирлику и тако огроман број особља на невеликој „бензинској станици“ присутни због тога што се у бази чува неутврђен број америчких нуклеарних бојевих глава.

        У време Хладног рата Инџирлик је коришћен углавном као база за извиђачке авионе, али је он тај статус изгубио после уништења Пауерсовог U-2. Из Турске су повучени извиђачки авиони, али се зато појавило нуклеарно оружје.

        Њихово уклањање из Турске било је резултат компромиса после Карипске кризе, међутим, Американци нису повлачили из Турске сам нуклеарни потенцијал, већ само његове носаче - ракете „Минитмен“.

        Још једна криза у вези са базом десила се 1974., када је Конгрес САД, са њему својственим емоционалним маниром, забранио војну сарадњу са Турском због рата на Кипру. Заузврат, Турци су замрзнули сарадњу са америчком Ратном авијацијом, али, што је индикативно, нису покренули поступак реквизиције Инџирлика у корист државе.

        Анкара је одавно стекла вештину да капитализује политичко-војне издатке који су повезани са историјским и „ђаволским“ захтевима према свима у околини. Тако су после „кипарског рата“ управо САД биле приморане да за свој новац реконструишу, прошире и модернизују базу, а рат 1974. у Источном Средоземљу - један је од малобројних сличних догађаја у новијој историји са којим Вашингтон заиста није био никако повезан. Односно, Анкара је успела да принуди Американце не само да обнове војно-политичку сарадњу и анулирају резолуцију Конгреса, него и да уложе у Инџирлик за који они тада више нису били принципијелно заинтересовани.

        Од 1991., током периода перманентних блискоисточних криза, САД су веома ограничено користиле Инџирлик. На пример, одатле су полетали стари ловачки авиони да контролишу ваздушни простор севера Ирака ради поштовања режима „зоне забране летења“. Ирак тада више није имао на чему да лети, а Американци су организовали снабдевање Курда који су гладовали, превозили их у Инџирлик, затим на своју базу Рамштајн у Немачкој.

        За америчке маринце, Инџирлик је постао познат као прелазни пункт из Авганистана на повратку кући (преко Рамштајна) са свим забавама својственим провинцијалној Турској.

        Турци су већ навикли да у политичком циљу виртуелно тргују Инџирликом, иако га реално не поседују. У априлу су га нудили Немачкој на дугорочно коришћење, опет за „борбу са ИД“, у замену за то што ће Берлин потпуно реконструисати и саму базу и инфраструктуру око ње. Цена тог питања износила је - 65 милиона евра, од којих је 34 ишло на нови командни пункт, 15 - за изградњу стамбене зоне и око 10 - за проширење аеродрома. При том се радило о размештању свега неколико немачких извиђачких авиона „Торнадо“ и неколико авиона за допуњавање горивом.

        Све то се дешавало у оквиру „мигрантске кризе“, али је за Анкару сасвим нормално да се и са партнерима у алијанси погађа као на пијаци, тако да у том погледу о Русији нема шта да се каже.

        После кризе немачко-турских односа, Берлин је престао да води преговоре о коришћењу базе, али је и без тога практично интересовање Немачке за активније учешће у операцијама против ИД почело да нестаје. Овде није важна позиција Берлина, већ мотивација Анкаре.

        Министар иностраних послова, Мевлут Чавушоглу спреман је да нуди Инџирлик истовремено и Немачкој и Русији, а ако затреба и - марсовцима. Такве методе биле су уобичајена политика и у Отоманској империји. Понекад се то назива „политичка генетика“ - како год да преправљаш фасаду државности (чак и методама терора као Ататурк), основна начела остају. Свака влада у Анкари настојаће да обрлати Европљане обећањима и источњачким ласкањем помешаним са замагљеним увредама и „трговином ваздухом“.

Мевлут Чавушоглу

        У том погледу бесмислено је тражити неадекватности у речима Чавушоглуа или откривати његову некомпетентност. Чавушоглу часно игра улогу отоманског везира коме уопште није тешко да сопствене речи коментарише у смислу потпуно супротном њиховом првобитном садржају. Министар стварно ништа није говорио о томе да Анкара чини неку реалну понуду поводом Инџирлика, радило се о „савезницима у рату са ИД“. Тако нешто могао је да подразумева контекст реченог, али управо контекст, као и тоналитет, најлакше је порећи ретроактивно.

        Упоредимо две реплике. Ево почетне која је одговор на директно питање: „Ми ћемо сарађивати са свима онима који се супротстављају ИД… Ми смо отворили базу Инџирлик за оне који желе да активно учествују у њој (у борби са терористима). Зашто ми исто тако не можемо да сарађујемо и са Русијом? ИД је - за све нас непријатељ и с њим се мора борити“. А ево демантује самог себе: „Ја нисам дао такав коментар (о давању базе Русији). Ми смо рекли да можемо да сарађујемо са свима који се боре против бојовника терористичке групације Исламска држава. Ми смо саопштили да смо спремни да сарађујемо са Русијом у борби са ИД“.

        Шта ту додати? Можда је Анкара и „отворила“ Инџирлик, али, некако се нико, сем Американаца, тамо није укопао. Добија се нешто налик на серију „звали у госте, а заборавили да дају адресу“. Ипак, суштина је томе да је помоћ важна онда кад је потребна. А нико, чак ни од непосредних савезника у NATO, није молио Турску да му даје, не само Инџирлик, него уопште, било коју базу, сем у случајевима када то условљавају обавезе према NATO. При том су турске војне власти показале врата Немцима у приморској бази Измира у време расправе око миграната.

        Поводом Инџирлика или било које друге војне базе на територији Турске, Русија се није обраћала и неће се ни у сну обратити Анкари. За руску формацију у Сирији, чак и шире - за војне позиције у региону, Инџирлик није интересантан. Он може бити индиректно користан приликом извођења операција у Северном Ираку и у Курдистану (различите државне припадности). Али, ако то буде потребно, макар и теоретски, Москва може да се договори са садашњом владом у Багдаду.

        Сем тога, коришћење Инџирлика повукло би за собом толико компликација за Ваздушно-космичке РФ да је боље не повезивати се с њим. Шта ће нам радост сусретања са америчком војном полицијом, са вишестепеним системом скенирања етра, са тоталним прислушкивањем турском техником и средствима особља са фалсификованим документима?

        Сасвим је довољна база Хмејмим у Сирији, да и не говоримо о томе да је рад на бази дефинисан уговорима између Москве и Дамаска, а хипотетички статус руске војске у бази NATO-а (тим пре, што она формално припада САД), био би управо „лебдећи“.

        Са становишта будућег уџбеника историје, било би занимљиво да тамо слети пар „Илова“, још боље, да не расипамо снаге, да вратимо Истанбулу (турски назив града потиче од старог отоманског Islambol - пун, напуњен муслиманима) историјски назив Цариград. Добро, у крајњем случају - нека буде и Константинопољ.

        При потребном стању ствари Чавушоглу би могао и то да обећа, то је нормално за турски спољнополитички менталитет - обећати, погађати се, а онда, лукаво сијајући отоманским очима, све негирати, тобоже, нисте нас правилно разумели. Исток је - деликатна ствар. Најважније је - не схватати све озбиљно.

        Превела Ксенија Трајковић