Хоће ли Москва подићи споменик великом Русу-Малорусу Олесу Бузини мучки убијеном у Кијеву?

„А ЈА И МОЈА ЖЕНА И ДЕЦА У МОСКВИ ВЕЋ ДВЕ ГОДИНЕ СПАВАМО НА ПОДУ“

† Олес Бузина

• Тврдња да је довољно идентификовати се са украјинским народом да би био Украјинац - за мене је бесмислица. Замислите да ја кажем за себе да сам Бразилац или девојчица, зар ћете озбиљно сматрати да сам Бразилац или девојчица?
• Још много пре евромајдана говорио сам о томе да Украјина нема будућности и да ће се на њеном месту појавити Новоросија и Малорусија, а да ће све почети од аутономије Новоросије у саставу Украјине, најбоље са главним градом у Севастопољу или у Харкову и са Андрејевском заставом као заставом аутономије
• Бузина је себе повезивао само са Белом гардом, са руским официрима, са племством. Није му на памет падало да себе повезује са било чим што је било како могло да се уброји у „украјинство“. Ни са козацима, ни с ратарима и тежацима. Он се веома поносио што је неко од његових предака служио Руској империји у Ахтирском хусарском пуку
• За њега је Украјина била Малорусија. Чак је и назив једне од његових књига такав - „Васкрсење Малорусије“. Његова „опсесија“ били су белогардејци. Он је за њих живео и све о њима знао. Чак је себи сашио белогардејску униформу и качкет боје малине и пустио официрске брчиће
• Бузина је био ватрени руски патриота и истовремено сматрао да је и Малорус и Рус. Управо он постао је симбол пута на који су кренули милиони Малоруса који су постали свесни да су они управо Руси. Као тај симбол, он је, наш руски мученик, и заслужио је споменик у престоници Русије

Пише: Александар ЧАЛЕНКО

 

        ПРОЧИТАО сам чланак украјинског писца из Севастопоља, Платона Беседина, који себе назива „руским Украјинцем“, о томе зашто у Москви не треба подићи споменик убијеном Олесу Бузини.

        Ту несумњиво потребну иницијативу недавно је покренуо Kлуб Зиновјева.

        Ако се упознате са аргументацијом Беседина учиниће вам се да читате неки текст са проукрајинске радио-станице „Ехо Москве“, а не текст који је објављен у нашем омиљеном издању „ватника“ - „Известија“.

        Ипак, мени је драго што су наши другари из „Известија“ самим тим спонтано покренули такву дискусију која је веома потребна.

        Лично желим да учествујем у тој дискусији из два разлога.

        Први: Бузина је био мој близак пријатељ.

        Други: Беседин је изјавио да таквима као што сам ја, политичким емигрантима из Украјине, није претила никаква реална опасност, већ смо је ми „само имитирали градећи на томе каријеру“. „Многи од њих бавили су се у Русији само једним - клеветањем своје бивше отаџбине. Након што су у њој проживели неколико деценија, одједном су прогледали и схватили да никаква земља није ни постојала“ - пише , увређен због Украјине.

        А Олес је, каже, поступио другачије. Он је остао и „борио се са кугом у Украјини“.

        У самом тексту Беседин не наводи моје име, али из његових ранијих публикација на Фејсбуку у којима ме директно оптужује за „клеветање“ (реч је о мом негирању да постоји одвојено од руског „украјински народ“) и неосновано „бекство“ , свима је јасно да говори о мени лично.

        Желим одмах да кажем да гледиште Беседина и у односу на споменик Олесу и у односу на мене, заправо, одређује то што он генерално има проукрајински став. Он се само због околности које од њега не зависе нашао на руској територији. Да би у вези с тим све сумње нестале довољно је прочитати његов текст-манифест „Украјински торнадо“.

        А што се тиче моје „клеветничке“ позиције, говорио сам, говорим и увек ћу говорити: никакви Украјинци као народ или нација никада нису постојали. Све то су измишљотине. Огромна већина оних који живе у Украјини јесу - Руси.

        Истина, знатан број њих је, авај, запао у јерес „украјинства“ и ушао у савез са „западенцима“ због обостране подршке идеји евроинтеграције. Управо тиме се и објашњава то што Украјина као држава још увек постоји.

        О томе сам ја, „Украјинац по пасошу“, говорио увек јавно, не кријући се, још док сам живео у Украјини. Ову тезу сам бранио 2012. у престоници Бандер-штата, у Лавову, на платформи за дискусије „Матиус“ када сам за јавну дискусију припремио реферат „Зашто Галиција није део Руског света“. О томе сам говорио 2013. још пре евромајдана, док сам био у Кијеву, у интервјуу Захару Прилепину.

        У емисији „Висока политика са Јевгенијем Кисељовом“, која је емитована на највећем кијевском и украјинском тв-каналу - „Интер“, рекао сам без околишења социјал-националисткињи из „Свободе“, Ирини Фарион, да ја нисам никакав Украјинац, да сам ја Рус.

        Тврдња да је довољно идентификовати се са украјинским народом да би био Украјинац, за мене је бесмислица. Замислите да ја кажем за себе да сам Бразилац или девојчица, зар ћете озбиљно сматрати да сам Бразилац или девојчица? Нећете, зато што у првом или другом случају постоје неке карактеристике које омогућавају да се говори о неком да је Бразилац или да нека индивидуа припада женском полу.

        Још много пре евромајдана говорио сам о томе да Украјина нема будућности и да ће се на њеном месту појавити Новоросија и Малорусија, а да ће све почети од аутономије Новоросије у саставу Украјине, најбоље са главним градом у Севастопољу или у Харкову и са Андрејевском заставом као заставом аутономије.

Убијен поред зграде у Кијеву у којој је живео

        Недељу дана пре победе евромајдана обратио сам се губернатору Харковске области, Михаилу Добкину, и предложио му да покрене иницијативу о оснивању Новоросијске аутономије са главним градом у Харкову. Њега су ухапсили одмах после фебруарског преврата под оптужбом за сепаратизам. Ухапсили су га зато што је иследник побркао, заменио га са мном. Као што се говори у познатом филму: „на његовом месту требало је да будем ја“. О том случају први пут сам испричао за „Известија“ пре скоро две године.

        Баш зато што сам схватио да ће ме или „десно-секторовци“ убити на улицама Кијева (а због своје активности на телевизији био сам препознатљив човек у украјинској екстремно-националистичкој средини), или тужилаштво затворити, било ми је јасно да ја више немам шта да радим у Украјини. И отпутовао сам у Москву где у једној од монтажних кућа већ две године жена и ја увече простиремо на под танак душек за спавање у кухињи, а у једној јединој соби спавају наша деца. При том, моја десетогодишња ћерка такође спава - на поду, већ две године. Ето, то је надокнада за мој грађански став који сам заузео још у Украјини, за који, кунем се децом, ниједном нисам ни копејку добио од Кремља.

        Када се десио фебруарски преврат Олес Бузина био је у Москви. Он је тада редовно учествовао у бројним тв-емисијама посвећеним Украјини.

        Кад сам дошао у главни град Русије, уселио сам се у викендицу мог пријатеља у Подмосковљу.

        Кад сам се први пут нашао у самој Москви, одлучио сам да нађем Олеса. Стојећи на Тверској улици, позвао сам га на мобилни „Бузина, где си?“ Одговара: „Путујем, у возу сам, на горњем лежају“. Ја: „Где? У Кијев? Ти си луд, па тамо ће те ,десно-секторовци’ претући“… Али, Бузина није хтео ништа да слуша, одговарао је сањиво. Учинило ми се да је био потпуно сигуран да му се ништа лоше неће десити.

        Тек после његовог убиства московски политиколог Алексеј Кочетков испричао ми је да је Бузина након преврата хтео да остане у Москви. Алексеј је у то време већ две године живео у Кијеву и дружио се са писцима. Олес га је из Москве позвао на мобилни и замолио га да помогне његовој жени и ћерки да дођу до железничке станице и уђу у воз који иде у Русију. Али, пошто је после извесног времена увидео да, као, нико не насрће на врата његовог стана и да га нико од нациста не тражи, одлучио је да се врати у Кијев.

        То је била фатална грешка.

        Мислио је да ће њега мимоићи. Последњи пут разговарали смо о томе у јесен 2014., пред његов одлазак кући, баш на Кијевској железничкој станици у Москви, где је и планирано да му се постави споменик. „Бузина, ти мораш што пре да пређеш у Москву. Па, ти се играш ватром остајући у Кијеву. Нацисти ће те раније или касније треснути“.

        „Чаленко, слушај, па ја јавно заузимам неутралан став - нисам за оне и нисам за ове. Ја само говорим да сам против рата, то је све. За сада не говорим за московску телевизију“.

        Ја нисам попуштао: „Олес, схвати. Није битно то што ти мислиш о томе како се ти постављаш. Важно је шта „нацики“ мисле о томе како се ти постављаш. А они су сигурни у то да си ти „ватник“ и „колорад“ (ватник - презрив назив за патриоте и следбенике Руског света; „колорад“ - носиоци двобојне црно-наранџасте траке уз орден Св. Ђорђа, медаље и сл. награде. прим. прев.). Након што си написао књигу о Шевченку, ти си њима непријатељ и раније или касније они ће се с тобом обрачунати“.

        Бузина ништа није хтео да чује.

        Зашто је он одустао да оде из Украјине?

        Моја верзија је оваква: плашила га је неизвесност у Москви. Он је у Украјини био најпопуларнији писац, а у Русији га је мало ко знао. У Кијеву је имао статус, у Москви није. Он је желео да у почетку постане познат у Москви, а такође и да добије понуду да учествује у неком значајном пројекту.

        Неколико недеља пре његове смрти почело се говорити о томе да Олес намерава да потпише уговор са једним од тв-канала о снимању низа документарних филмова о историји Украјине. Поменуо сам то у нашем последњем разговору (неколико дана пре убиства). „Олес, ако је то тачно, мени је веома драго што ћеш отићи из Кијева“. Он је одговорио да за сада не жели о томе детаљно да разговара да се не би „урекао“.  

        Са једним од петроградских издања закључио је уговор о објављивању књиге о Украјини, али је најважније било то да је - он хтео да ради на серији историјских детективских романа у духу Бориса Акуњина. Већ је био смислио главног јунака, звао се Алекс Тугаринов, официр Семјоновског пука.

        Бузина је чак одлазио у Санкт-Петербург да својим очима види места где је требало да се одвија радња његовог дебитантског романа. За себе је смислио псеудоним - Александар Сиро. Та реч у преводу са француског значи „бузина“ (зова).

        Волео је опширно да ми прича да ће Тугаринов, за разлику од мекушца-либерала Фандорина, бити империјални и руски патриота.

        Уопште, Бузина је себе повезивао само са Белом гардом, са руским официрима, са племством. Није му на памет падало да себе повезује са било чим што је било како могло да се уброји у „украјинство“. Ни са козацима, ни с ратарима и тежацима. Он се веома поносио што је неко од његових предака служио Руској империји у Ахтирском хусарском пуку.

        За њега је Украјина била Малорусија. Чак је и назив једне од његових књига такав - „Васкрсење Малорусије“. А оно се десило, сматрао је Олес, у време кад је била у саставу Руске империје.

        Допадало му се да има утисак да је господин, спахија XIX века. Понекад, на крају разговора, док се поздрављамо, он се протегне и с осмехом каже: „Па, Чаленко, време је да идем на спахилук. Идем да испрашим сељаке и кварим девојке“… После тих речи гласно смо се смејали.

        Његова „опсесија“ били су белогардејци. Он је за њих живео и све о њима знао. Чак је себи сашио белогардејску униформу и качкет боје малине и пустио официрске брчиће. Учествовао је и у разним реконструкцијама, као Стрелков. Могао је сатима да ми прича о „дроздовцима“ и „капеловцима“, о Леденом походу, о Првом светском рату, о учешћу Малоруса у Белом покрету.

        Према бољшевицима, Октобарској револуцији и Стаљину односио се са презрењем.

        Једном приликом замолио сам га да ми из Москве донесе књигу Мирче Елијадеа о историји светских религија, коју сам тамо заборавио. Мало је окретао у рукама и пружајући ми је гледао је на књигу као на непотребну старудију. Међутим, са задовољством је истресао из ранца око десетак мемоара неких белогардејских аутора, које је купио у Белокаменој, као да је хтео да каже - види како изгледају праве и драгоцене књиге.

        Бузина је био ватрени руски патриота и истовремено сматрао да је и Малорус и Рус. Управо он постао је симбол пута на који су кренули милиони Малоруса који су постали свесни да су они управо Руси.

        Као тај симбол, он је, наш руски мученик, и заслужио је споменик у престоници Русије.

        Превела Ксенија Трајковић