Хилари Клинтон још носи „гвоздена јаја“, али јој је Бил Клинтон управо задао низак ударац

У АМЕРИЧКОЈ ПОЛИТИЦИ ВЛАДА ХАОС КОМЕ ЈЕ „ТЕМЕЉЕ“ УДАРИО КЛАН КЛИНТОНОВИХ ЈОШ 1992.  

Хилари Клинтон

• Трик са Росом Пероом на председничким изборима одржаним 1992. - заједно са преласком сенатора Џона Мекејна из Демократске партије у Републиканску – омогућио је Клинтоновима да од светске политике организују ово што гледамо ево већ двадесет пет година. Сада мисле да улогу спојлера одигра Доналд Трамп, али им је он већ побркао све рачунице
• Демократе Џоа Бајдена не припремају за супарника Хилари Клинтон, него за број два који седи на клупи резервних играча. А Бајден ће изаћи на лед тог меча за освајање Беле куће само у случају ако Министарство правде САД покаже црвени картон Хилари Клинтон због афере „Сервергејт“
• Бил Клинтон ужива популрност међу Американцима јер су у време његове владавине добро живели. Али, сада је још популарнији  јер је – замољен да нешто каже о властитом учешћу у изборној кампањи своје жене - рекао да је за учествовање у томе неопходно да се константно налазите у стању „јаког помрачења ума“. По свему судећи то се не односи само на оне који њу подржавају, него и на оне који јој се супротстављају

         Пише: Александар БРОДСКИ

         ОВО што се сада дешава у америчкој политици не може се никако другачије назвати осим хаосом. При том, тај хаос је одраз кризе америчке политике.

         Ту кризу створила је изборна кампања 1992., када је Бил Клинтон, или прецизније, Хилари Клинтон која је у тој породици носилац гвоздених јаја, извукла из рукава спојлера Роса Пероа, што је прекршило све могуће и немогуће џентлменске споразуме америчке елите, који су јој омогућили да између избора развија опште национални дневни ред, бар по питањима спољне политике.

         Рос Перо, као независни кандидат одузео је Џорџу Бушу – старијем 20% гласова и тако Клинтонове довео у Белу кућу, што је амерички политички систем бацило у стање шока из којег он још увек није изашао.

         Шок је утолико опаснији зато што су избори 1992. били избори о томе како ће изгледати свет у којем су се САД обреле као једина суперсила, а Џорџ Буш-старији био последњи из старе гарде политичара који су знали истинску историју конфронтације СССР – САД, а не пропагандну „кашу“ скувану на информативном фронту заједничким напорима професионалних дезинформатора са обе стране.

         Сем тога он је и у „пензији“ више пута говорио да је имао неки план у вези са такозваном победом у Хладном рату, који се разликовао од необуздане пљачке и, што је најважније, од понижавања Русије и увећавања политике претње и застрашивања до планетарних размера.

         Међутим, управо то смо и посматрали током 90-их година када су Клинтонови прославили фамозну победу у Хладном рату ратним операцијама у Босни, Македонији, Хаитију, Централноафричкој републици, Кувајту, Ираку, Албанији, Сијера-Леоне, Камбоџи, Гвинеји-Бисао, Кенији, Танзанији, Авганистану, Судану, Либерији, Источном Тимору, Косову, Србији и почели да разматрају кажњавање Русије због тога што не жели да дā слободу рукама терористичке власти у Чеченији. Само можемо да се чудимо лицемерној дрскости Клинтонових који су без обзира на овај списак замерали Џорџу Бушу-млађем због непропорционалног одговора на догађаје од 11. септембра.

         Не желим да кажем да би Џорџ Буш-млађи, да је 1992. постао председник САД, обезбедио руским грађанима безболно приземљење у капитализам и демократију - то не спада у обавезе председника САД, али је несумњиво да би његова политика била знатно одговорнија.

         У сваком случају, Џорџ Буш старији одлично је разумео да штампарска машина не представља решење за све економске проблеме читавог света и да интеграциони процеси на постсовјетском простору нису агресија великог медведа против малих јазаваца, него на најприроднији начин проистичу из јединственог економског система СССР-а и реалне, а не измишљене заједничке историје и културе совјетског народа у оквиру постимперијског периода Русије.

         Сем тога, горепоменути трик са Росом Пероом - заједно са преласком сенатора Мекејна из Демократске партије у Републиканску - не само да је омогућио Клинтоновима да од светске политике организују ово што гледамо ево већ двадесет пет година, него је и лишио Демократску и Републиканску партију веома изражене политичке филозофије која се разликује од позиције конкурента на изборима, што је и претворило политичку борбу у чисто ситуациону представу чији смисао бирачи не разумеју, поред осталог и зато што га у томе и нема.

         А сада они желе да покажу средњи прст читавом политичком систему САД са обе стране политичког спектра, што Доналда Трампа претвара не у Роса Пера 2, него у америчког Жириновског који је такође постао лидер политичке трке 1993., када је руски бирач, уплашен призором Сванидзеа и Новодворске, који су на телевизору прослављали тенковску паљбу на руски парламентаризам, показао тај исти прст читавом руском политичком систему и сложно гласао за Владимира Вољфовича.

         Заправо, у томе се и налази данашњи феномен Трампа, то што је он почињући као Рос Перо 2. одједном увидео да он не само више него два пута превазилази по популарности сваког кандидата Републиканске партије, него има и знатну подршку Обаминих демократа којима су толико дојадиле изјаве Хилари Клинтон о својој непобедивости да су овога пута спремни да гласају за кандидата републиканца.

         Како су Клинтонови у почетку замишљали, Доналд Трамп као независни кандидат биће једноставно непобедив одузимајући гласове не само од кандидата републиканца него и од кандидата демократе, због чега ће гарантовано амерички двопартијски систем напустити обећање „заувек“.

         Таква ситуација настала је баш због политичке дрскости Хилари Клинтон, која се не може другачије назвати осим хуцпом- безочном.

         Али, како је сада постало јасно да судбину кандидата Клинтон неће решавати они који су дужни да броје гласове бирача на изборима 2016., већ органи за примену закона, показало се да Демократска партија има само једног популарног кандидата – Берни Сандерса, који, искрено говорећи, не изазива одушевљење естаблишмента Демократске партије. Шансе за његову победу у председничкој трци крајње су мале, будући да он, за разлику од Трампа, одушевљава само крајње левичаре дела демократског бирачког тела, а они који се колебају, чак и најумеренији републиканци, у сваком случају неће за њега гласати.

         На крају, естаблишмент демократа, који је већ правио рачун без крчмара, нашао се у још већој пометености него естаблишмент републиканаца који се до краја „упецао“ на свог најпопуларнијег кандидата. И гласине о хитном кандидовању Бајдена одражавају управо пометеност демократског естаблишмента, будући да Бајдена не припремају за супарника Хилари Клинтон, него за број два у Демократској партији, који седи на клупи резервних играча. А Бајден ће изаћи на лед тог меча за награду Беле куће само у случају ако Министарство правде САД покаже црвени картон Хилари Клинтон.

         Све то дешава се у светлу притиска без преседана, који републиканци врше на државног тужиоца САД, Лорету Линч којој се предлаже да одустане од расправе о предмету неопходне кривичне истраге деловања Хилари Клинтон, будући да је Лорета Линч лично обавезна према Билу Клинтону, јер је он 1999. поставио за јавног тужиоца источног Њујорка. А ако она прихвати ту могућност, што је веома вероватно, будући да по свој прилици Барак Обама стварно у тајности подржава иницијативе републиканаца, онда ће се фамозни црвени картон показати као нешто веће од саме претпоставке.

         Тој ситуацији посебну пикантност даје то што су републиканци, који су током последњег месеца поверовали да Доналд Трамп само што није достигао свој максимум, прво 10%, затим 20%, затим 26, чак и 29%..., одједном схватили да пројекат „Рос Перо 2“ добија неочекивани обрт.

         Они нису само укључили Трампа у списак учесника тв-дуела под бројем један, него су и објавили податке о телефонском позиву Била Клинтона уочи његове самосталне номинације за кандидата Републиканске партије. При том је такав ток ствари усмерен не толико на компромитовање Доналда Трампа у очима републиканаца, колико на привлачење симпатија према њему од стране демократа и на раскол демократског електората.

         У ствари, Бил Клинтон још увек не само да ужива популарност међу просечним Американцима због економског напретка Америке током 1990-их, него је у последње време постао чувен како по свом пријатељству са ЏорџомБушем-млађим, тако и по својим нападима на председника Обаму, чак тврдећи да управо Барак Обама стоји иза зеленог светла за „Сервергејт“ у FBI и агитације за Мита Ромнија током изборне кампање 2012.

         Али, недавно је Бил Клинтон стекао највећу популарност када је на питање о свом учешћу у изборној кампањи жене одговорио да је за учествовање у томе неопходно да се константно налазите у стању јаког помрачења ума. По свему судећи то се не односи само на оне који њу подржавају, него и на оне који јој се супротстављају, макар и као спојлери конкурентске партије. А у таквој ситуацији политички хаос је правило, а не изузетак.

         Превела

         Ксенија Трајковић