Горбачов уклањао препреке Западу, а Путин их поставља као конзервативни лидер планете

ЗА РУСИЈУ ЈЕ 2013. БИЛА НАЈУСПЕШНИЈА ГОДИНА НА МЕЂУНАРОДНОЈ АРЕНИ ЗА ПРОТЕКЛИХ ЧЕТВРТ ВЕКА (1)

• Русија је завршила са државним усредсређивањем – прошле године су се у то уверили чак и они који су нам најненаклоњенији
• Горбачовљеви „успеси” од пре  четврт века претворили у најтежи пораз Русије. Данас Горбачова зато поштују само у Берлину и Лондону, то јест тамо где су имали корист од његове делатности
• Сада на Западу, као и на Истоку, признају да је прошле године раст утицаја Путина и Русије био без преседана – али утицај који није растао због уступака, већ због чврсте одбране националних интереса своје земље и борбе против диктата и агресије одлазећег светског хегемона
• Горбачов је доказ да се губи кад не постоји ништа национално, историјско и своје, већ само - општељудске вредности. Под Горбачовом смо се били лишили властитог погледа на свет, представе о историји и устројству света, а он сам је постао марионета у рукама оних који су имали своја убеђења, смртоносно опасна по Русију
• Горбачов је одиграо улогу „ослободиоца” који је глобалистима склонио основну препреку, а Путин управо поставља препреке на путу оних који су још увек уверени да се финансијским, војним и идеолошким диктатом читав свет може сатерати у боксове „јединственог човечанства”
• Због тога се он не обраћа само тзв. конзервативном делу западног друштва – он се обраћа читавом свету, свим народима који осећају притисак либералног глобализма: од Индуса и Бразилаца до Кинеза и Арапа

         ПОНОС због успеха земље на међународној арени – главни је закључак за прошлу годину.

         У контексту јачања геополитичких позиција Русије, 2013. година била је најуспешнија у последњих 25 година. Треба истаћи да то нису успеси на рачун изгубљених позиција, већ су последица одбране својих уверења. Али, што су успеси већи, већи су и изазови и опасности.

         Русија је завршила са државним усредсређивањем – прошле године су се у то уверили чак и они који су нам најненаклоњенији. А ми сами смо - први пут од 1988. године - могли да будемо (без вечних руских ограда и самопонижења) поносни због спољнополитичких победа.

         Као и пре 25 година, наши успеси су у многоме заслуга државног руководства – тада Горбачова, сада Путина. Али, овде постоји принципијелна разлика.

         То што је Запад крајем `80-тих признавао Горбачова било је повезано са политиком отворености и уступака, наивних и глупих надања да је сукобима дошао крај, мазохистичком ставом генералног секретара КПСС да је проблем био код нас, да су се нас плашили, а да ће нас - чим постанемо мирни и „цивилизовани” -одмах заволети читава западна „мирољубива заједница”.

         Неискусни и ограничени Горбачов волунтаристички је играо са Западом шаховску партију дама у којој добија онај који губи пионе, не схватајући да ће наставити са њим да играју класичну партију шаха.

         Једна од две светске суперсиле тако се - за неколико година непромишљених унутрашњих реформи и уступака без преседана - претворила у истрошену и поцепану земљу коју су 1991. године уништили авантуристи, издајници и вуцибатине.

         Тако су се Горбачовљеви „успеси” од пре  четврт века претворили у најтежи пораз Русије.

         Данас Горбачова зато поштују само у Берлину и Лондону, то јест тамо где су имали корист од његове делатности.

         Сада на Западу, као и на Истоку, признају да је прошле године раст утицаја Путина и Русије био без преседана – али утицај који није растао због уступака, већ због чврсте одбране националних интереса своје земље и борбе против диктата и агресије одлазећег светског хегемона.

         Путин игра праву улогу личности у историји. Онај ко је слаб, иако у рукама држи све адуте, губи партију, а онај ко је силан - побеђује и са осредњим картама.

         Али, ово није била тек техничка игра на геополитичкој табли - уз учешће невидљивих стараца из светске закулисе. Била је то - права идеолошка борба.

         Да, она иста идеолошка борба од које је Горбачов одустао пре само 25 година, а питање је – није ли управо то и предодредило његов пораз?

Горбачов и бивши председник америке Роналд Реган

         Губи се кад не постоји ништа национално, историјско и своје, већ само - општељудске вредности. Под Горбачовом смо се били лишили властитог погледа на свет, представе о историји и устројству света, а он сам је постао марионета у рукама оних који су имали своја убеђења, смртоносно опасна по Русију.

         Са Путином ствар стоји другачије. Он у последњих годину дана све чешће говори о идеологији, о вредностима и смислу – и то баш он, иако се многима чинило  да је – технократа и прагматик.

         У свом септембарском говору на Валдају, он је углавном говорио о националним традицијама, патриотизму и идеолошким претњама:

         „Озбиљан изазов руском идентитету повезан је са догађајима који се дешавају у свету. Овде постоје и спољнополитички и морални аспекти. Видимо да су многе евроатлантске земље фактички пошле путем одрицања од својих корена и хришћанских вредности које чине основу западне цивилизације. Негирају се морална начела и традиционални идентитет: национални, културни, религиозни, па чак и полни. Води се политика која у исту раван ставља вишечлану породицу и истополно партнерство, веру у Бога и веру у сатану...

         Овакав модел агресивно покушавају свима да наметну, читавом свету. Уверен сам да је то директан пут у деградацију и примитивизам, у дубоку демографску и моралну кризу”.

         Путин је фактички иступио и као антиглобалиста. И то не као леви, социјал-демократски антиглобалиста, као што је, на пример, био од веома чудне болести преминули Чавез, већ као конзервативни и традиционални антиглобалиста. У његовим примедбама Западу – због одустајања од корена у корист бесполне толерантности – нема ни трунке неискрености.

         Путин говори о општељудским вредностима, које су за Горбачова, који се отргао од националних корена, биле апстрактне „демократске вредности” и „свет у читавом свету”, а за Путина су то конкретне ствари: добро и зло, одустајање од деградације човека, од понижења породице и националних особености и цивилизована разноликост света.

         Путин се не залаже само за мултиполарни свет, већ за разнолик и компликован свет у коме ће сами народи одређивати коме ће се Богу молити. Значи, уколико је Горбачов одиграо улогу „ослободиоца” који је глобалистима склонио основну препреку, онда Путин управо поставља препреке на путу оних који су још увек уверени да се финансијским, војним и идеолошким диктатом читав свет може сатерати у боксове „јединственог човечанства”.

         Због тога се он не обраћа само тзв. конзервативном делу западног друштва – он се обраћа читавом свету, свим народима који осећају притисак либералног глобализма: од Индуса и Бразилаца до Кинеза и Арапа.

         Идеолошки изазов који Путин добацује глобалистима далеко је озбиљнији од обичног политичког сукоба: управо се на идеологији гради геополитика, полазећи од моралних (или аморалних) принципа државе и на томе гради своја стратегија на међународној арени. Јер, уколико се позиционирате као виша раса (није важно - да ли биолошки, морално или месијански), онда ће за вас читав свет бити само објект за манипулацију варварима и нељудима.

         То је принцип од кога полази евроатланска геополитичка доктрина. А Путинова Русија има сасвим другачији приступ геополитици.  

         (следи наставак)