Геј-парада показала: Србија улази у период тортуре мањине над већином

УКЉУЧЕНО ВРЕМЕ ПУТА БЕЗ ПОВРАТКА - ДЕМОКРАТИЈЕ У СРБИЈИ ВИШЕ НЕЋЕ БИТИ

• Иза „Параде поноса” заправо се налази порука о успостављању система у којем ће диктатура мањине над већином бити и легална и легитимна. Наравно, неће било која „мањина” моћи да „терорише већину”, већ ће то бити ексклузивно право искључиво „одабраних мањина”
• У источноевроским државама, које се налазе у „зони релативног политичког конзервативизма” потенцираће се „хомосексуално питање”, у другим деловима света  неке друге ствари. Те, „одабране мањине”, ће имати пуну политичку, финансијску, логистичку и медијску подршку. Имаће заштиту
• Свака идеологија има своју дегенеративну фазу. Из принципа рођених у Француској револуцији развиле су се три савремене идеологије - социјализам, национализам и либерализам. Начела о слободи појединца или мањине - полако се претварају у принцип терора мањине над већином
• Уместо јавне расправе и скупштинских сесија посвећених питањима хомосексуализма и правима хомосексуалаца, сваког септембра у блокираном Београду ћемо имати дан који ће личити на 13. април 1941. - пусто, без људи, становници се сакрили по кућама, већина радњи затворена, а хиљаде наоружаних војника и полицајаца по улицама

         Пише: Душан ПРОРОКОВИЋ (Фонд стратешке културе)

         НЕ ЗНАМ када ће изјава Штефана Филеа ући у антологију савремене балканске политике. Да ли ће то бити за пет, десет или двадесет година? Али, сигурно је да ће бити доста цитирана.

         Јер, Штефан Филе је одржавање „Параде поноса” у Београду назвао „прекретницом у савременој историји демократске Србије”.

         Како је изгледало то што одлазећи евро-комесар назива „историсјком прекретницом”?

         Шири центар Београда је 28. септембра 2014. изгледао као и 13. априла 1941. године. Пусто, без људи, становници се сакрили по кућама, већина радњи затворена, а хиљаде наоружаних војника и полицајаца по улицама (тачније - седам хиљада). Разни модели борних возила и транспортера само су употпуњавали пејзаж.

         Међу пар стотина „обезбеђених”, који су тог дана ваљда шетали, најмање се споразумевало на српском језику. Скуп су и предводила двојица дипломата, па је био и ред, ако ни због чега другог - онда због наше традиционалне гостољубивости - да се српски избаци из употребе.

         Штефан Филе, у наставку већ поменуте изјаве покушава да назначи утицај спољног фактора, када говори о „посвећености снага безбедности, парламента и угледних политичара, као и дипломатске заједнице и цивилног друштва у Србији...”.

         Иако се то на строго контролисаним медијима не може видети, Србија је шокирана оним што се десило.

         Довољно је мало загребати по површини, „прошетати” се по друштвеним мрежама или разговарати са људима, па видети шта грађани заиста мисле о свему.

         Улазимо у период тортуре мањине над већином и то је време пута без повратка. У будућности, ствари ће постајати само горе. Због тога је цитирана изјава Штефана Филеа са почетка чланка важна.

         Ово јесте „прекретница у савременој историји демократске Србије”. Јер, демократије у Србији више неће бити. И до сада је пуно приговарано томе како наш политички систем функционише, али све је то била бајка у односу на оно што нас чека у будућности.

         Права хомосексуалаца и статус ЛГБТ заједнице имају везе са овим само толико колико је ова тема (зло)употребљена као средство за „гурање” Србије ка времену без повратка.

         Јер, да је права намера организатора била да се ово питање решава, онда би оно већ увелико било покренуто кроз институције система. Колико је таквих иницијатива било за последњих пет година?

         Зашто се у Народној скупштини не расправљава о положају хомосексуалаца, осим пред одржавање „Параде поноса”?

         Зашто се не покрену јавне дебате, расправе, сачине амандамни на низ постојећих закона?

         Па такве ствари се раде и када треба мењати урбанистичке планове, када се одређује ширина тротоара! Зашто да се исто не уради и када је на дневном реду питање поштовања људских права.

         Иза приче о „Паради поноса” заправо се налази порука о успостављању система у којем ће диктатура мањине над већином бити и легална и легитимна. Наравно, неће било која „мањина” моћи да „терорише већину”, већ ће то бити ексклузивно право искључиво „одабраних мањина”.

          У источноевроским државама, које се налазе у „зони релативног политичког конзервативизма” потенцираће се „хомосексуално питање”, у другим деловима света  неке друге ствари. Те, „одабране мањине”, ће имати пуну политичку, финансијску, логистичку и медијску подршку. Имаће заштиту.

         Од кога?

         Ту се опет враћамо на Штефана Филеа и спомињања активности „дипломатске заједнице”. У суштини, ради се о неколико западних центара моћи, предвођених, наравно, америчким либералима.

         Тако, народ може бирати кога хоће, у парламенту се може правити било која већина, све то неће имати пуно везе са магистарлним правцем којим ће се кретати држава и друштво. Већина ће бити икебана, а мањина ће управљати кључним процесима.

         Налазимо се на почетку тог процеса, али ће се он брзо развијати.

         Живимо у времену либералног фундаментализма. А као и сваки фундаментализам, и овај ће оставити страшне последице.

         У чланку за лонодонски „Индипендент” Пол Верхаге наводи: „Тридесет година неолиберализма, слободног тржишта и приватизација узеле су свој данак услед немилосрдног притиска. Ако сте скептични док ово читате, рећићу вам ово: меритократски неолиберализам фаворизује одређене личне способности, а кажњава неке друге”. Шта је ту различито у односу на комунизам или нацизам?

         Свака идеологија има своју дегенеративну фазу. Из принципа рођених у Француској револуцији развиле су се три савремене идеологије - социјализам, национализам и либерализам. Племените идеје социјализма су у одређеним околностима „склизнуле” у сурови комунистички терор, а идеје о националном окупљању и удруживању у развој расних теорија и нацизам. Начела о слободи појединца или мањине полако се претварају у принцип терора мањине над већином.

         Уместо јавне расправе и скупштинских сесија посвећених питањима хомосексуализма и правима хомосексуалаца, сваког септембра у блокираном Београду ћемо имати дан који ће личити на 13. април 1941. То ће бити подсећање на „прекретницу у савременој историји”, доказ да живимо у новом времену, да су покренути процеси наповратни. При томе, ти неповратни процеси неће имати претеране везе са ЛГБТ популацијом.

         „Парадама поноса” ће присуствовати све мање хомосексуалаца. Неповратни процеси ће имати везе са уласком у раздобље либералног фундаментализма.

         Са дегенеративном фазом у животу једне идеологије.

         http://srb.fondsk.ru/news/2014/10/01/vreme-puta-bez-povratka.html