Ево зашто Вучић, Николић и Дачић не престају да убеђују Србе да су мали и слабашан народ
ДОКЛЕ ЋЕМО ИЗЛАЗИТИ НА „СЛОБОДНЕ ИЗБОРЕ“ У ОКУПИРАНОЈ ЗЕМЉИ
И НАДАТИ СЕ ПОБЕДИ?
Вучић, Николић и Дачић
- Ми у Србији смо поодавно еталон за дефетизам. Само нема онога ко ће званично и убедљиво саопштити истину. Но, нема ни потребе, народне масе то одлично осећају
- Од 5. октобра, када је изведена сложена субверзивна операција, као њен директни наставак, прошли смо, практично све фазе специјалног ратовања. Неке нам се понављају перманентно у зависности од назнака отпора, а једна - најважнија - је у непрекинутом трајању: окупација, односно наметнути неоколонијални статус, тече према плану и даје резултате
- Западна прича о модерном Београдском пашалуку, без Космета, Војводине и „Санџака“ (некима је и ово смешно) није само класична империјална и осветничка прича. Она је пре свега војничка. Србија са мање од пет милиона људи више није проблем. Бар не ратујући. За век векова
- Најгори облик дефетизма је када убеђују народ да смо окружени са свих страна NATO земљама, да је Русија далеко и да ми ту немамо шта да тражимо. Да бисмо у евентуалном рату били самлевени. Па када је тако, ајд’ да им се придружимо у нечастивом послу. Што бисмо грешили као ‘14. и ‘41. Повинуј се и ћути
Пише: Горан ЈЕВТОВИЋ, Фонд стратешке културе
ДЕФЕТИЗАМ (fr. défaitisme) је настао од појма - пораз (fr. défaite) и везује се за Француску из доба Првог светског рата, када је код једног броја угледних и утицајних интелектуалаца преовладало мишљење да је немогуће победити у том оружаном сукобу, због чега су захтевали да се закључи мир по сваку цену.
Дефетизам је синоним за неверовање у успех или победу, за малодушност, обесхрабреност, изгубљеност, збуњеност, панику. Има негативну конотацију и често се поистовећује са песимизмом и издајом. А тога нема без лажи, превара, превртања, страха, кукавичлука, ускогрудости.
Овај израз се најчешће користи у контексту рата - војник може бити дефетиста уколико одбије да се бори јер верује да ће борба сигурно бити изгубљена. Може се користити и у осталим пољима као што су економија, култура, спорт.
Дефетизам у Србији?
У изобиљу и кључна одредница онога што већ петнаест година живимо, од којих су последње три за Гиниса.
Ми смо поодавно еталон за дефетизам. Само нема онога ко ће званично и убедљиво саопштити истину. Но, нема ни потребе, народне масе то одлично осећају.
За овакве закључке нису потребне докторске титуле нити посебан таленат. Међутим, проблем настаје када треба рашчланити узроке ове појаве, механизме помоћу којих смо савладани, методологију деловања, носиоце тог нечасног посла, резултат односно последице и предложити решења за излазак из погибељног и зачараног круга и оне који би тај подухват извели.
До тада, излазићемо на слободне изборе у окупираној земљи и надати се победи. Што би се војнички, фигуративно рекло - победићемо у борби голоруки јуришајући на противника, кроз његова минска поља и упркос баражној артиљеријској ватри којом нас обасипа. Баш као у партизанским филмовима седамдесетих прошлога века.
Више од две и по деценије, без прекида, западна односно северноатлантска алијанса спроводи вишедимензионалну операцију (Full Dimension Operations) дугог трајања, према начелима империјалне „Стратегије сукоба ниског (средњег, високог) интезитета“. Основни садржај наведене стратегије, без обзира да ли се изводи оружаним или неоружаним облицима, односно комбиновано, су специјална дејства, колоквијално - специјални рат.
Специјално ратовање чини више озбиљних, високопрофесионалних активности од којих су најважније: (1) обавештајно и субверзивно деловање, (2) тајне операције и (3) психолошко-пропагандо деловање. Најчешће су наведени садржаји испреплетани и обухваћени јединственим планом и анексима.
Од петог октобра, када је изведена сложена субверзивна операција и то више од годину дана након маестралне одбране од оружане агресије, као њен директни наставак, прошли смо, практично све фазе специјалног ратовања. Неке нам се понављају перманентно у зависности од назнака отпора окупацији.
Ипак, једна од њих се одвија у непрекинутом трајању, најважнија је и услов свих услова да окупација, односно наметнути неоколонијални статус тече према плану и да даје резултате. То је психолошко-пропагандо деловање које се спроводи на више начина, тежишно путем штампаних и електронских медија.
Врхунац или најважнији циљ психолошко-пропагандног деловања је - дефетизам. То значи противника војно, безбедносно, политички, економски и на све друге начине поразити и бацити на колена, ставити под пуну контролу преко већине или (у нашем случају) свих полуга државе и друштва, и натерати да такво стање подржава, негује, да буде задовољан, па чак и инфициран стокхолмским синдромом - да воли свог окупатора, модерног колонијалног тутора и да буде одан.
Прича о самоубилачком путу у Европску унију је најубедљивији пример. Други у рангу је NATO програм „Партнерство за мир“. Дакле, поштовати свог џелата, дивити му се и омогућити да наметне своје одлуке, реформе, правила игре и послушности и да опљачка све што је иоле вредно.
То не би било могуће, нити би агресор имао гаранције за успех, да није пете (шесте и сваке друге) колоне. Ко су они? Агенти од утицаја, тако су крштени на западу. Да ли је реч о аматерима, случајним пролазницима, незналицама, обичним партијским радницима? Апсолутно не. Посреди је професионалан, уговорни однос и ту нема импровизације. Хоћу-нећу и томе слично.
Има их - агената од утицаја (али и осталих агената) - више врста и категорија. Намена им је различита, неки су потпуно маскирани, већи део њих мање или више циљано (раз)откривен, неки имају задатак да се понашају као окупациони намесници на нескривеној квинслиншкој платформи, а неки да делују у позадини „фронта“, док једна категорија има посебно лукаву улогу - да делује у тзв. родољубивој сфери, односно да замајава народни пук константним ходом по танкој жици. Ни тамо, ни ‘вамо, нит’ студен нит’ врућ.
Стварани су више година па чак и деценијама. Неки на идеолошкој основи, други су селектовани у раној младости и пажљиво вођени и обучавани, они трећи су формирани на компромитујућем материјалу, четврти су, једноставно, купљени. Они најопаснији су - спавачи. И сви су уредно плаћени, нема бриге.
Сваки од њих има своју цену. Неки се мере у хиљадама и дестинама а један део, они посебно битни, у стотинама хиљада или милионима долара или фунти стерлинга, а у модерније доба, подразумева се и у еврима. Добро, велики део тих пара одлази, примера ради, за стварање политичке партије или удружења.
Где су распоређени и деташовани?
У владајућим и опозиционим странкама, невладиним организацијама, међу интелектуалцима, академицима, професорима, у безбедносним и осталим службама, у војсци, полицији, правосуђу, медијима, међу државним службеницима, у бирократији, привреди, коморама, у финансијском сектору особито, у агенцијама и бројним другим „независним“ институцијама.
Да ли сам некога заборавио? Јесам, има их у врху и по дубини Српске православне цркве. Тачка, нема даље - што би рек’о поштени српски домаћин.
Шта је њихов основни задатак како би дефетизам заживео у пуном капацитету?
Уништити у корену, у зачетку, сваку помисао и идеју и неутралисати позитивну енергију, све оно што може разоткрити лажи и преваре, објаснити истину и указати на пут изласка из зачараног дефетистичког круга. А ако уништење баш и не иде, е па, онда, преостају зелене, плаве, црвене и новчанице у осталим бојама. Е, ту се сине мајчин нећеш извући.
Убедити јавност у то да смо мали народ, да смо војнички слаби па смо због тога војно неутрал(иса)ни, јер док се велики туку страда трава, затим, да Србија више неће ратовати (а рат је пре свега одбрана од агресије и ослобађање отетог - увек било код нас Србаља мучених), да је доста било погибија, небеске Србије, да је дошло време за економски напредак, за инвестиције, за фискалне консолидације, за такмичење на дуинг листама, за аутопутеве, за брзе пруге, за борбу са домаћим криминалцима и тако то и још по нешто.
Наравно, оних двеста педесет хиљада протераних косметских Срба, којих нема ни у бриселским споразумевањима нити у 35 поглавља, нека причекају мало - сутра. Или никад. Или бар док се не изгради NATO аутострада: Наисус - Тирана и даље ка Драчу и Елбасану. Па правац у Адриатик.
Дефетизам је - без Европе не можемо да преживимо, јер уколико одустанемо од ЕУ пута, пропаде економија, нема извоза и увоза, ето санкција, блокада, ето сиромаштва. Не постављајући питање - па чекајте, коме то ми идемо у загрљај ако је његова основна тактика - притисак, претње, уцене, ултиматуми, условљавања, наметања воље, сулудих матрица. Све оно што је забрањено још увек важећим међународним правом. Изричито и врло строго.
Најгори облик дефетизма је када убеђују народ да смо окружени са свих страна NATO земљама, да је Русија далеко и да ми ту немамо шта да тражимо. Да бисмо у евентуалном рату били самлевени. Па када је тако, ајд’ да им се придружимо у нечастивом послу. Што бисмо грешили као ‘14. и ‘41. Повинуј се и ћути.
Дрска и наручена лаж. Вишеструка. Између осталог и зато што смо ‘99-те демонстрирали све супротно и доказали да је могуће носити се и са најјачима. Чак и да су нас гађали нуклеарним и неутронским оружјем - располагали смо са довољно заштитних маски, врхунском опремом и средствима за деконтаминацију.
Смешно? Па, добро, да се смејемо. Или да плачемо. Или, оригиналније - шта ће нам држава? Када је нема, немамо шта ни да бранимо. По тој логици што би смо се и звали Србима.
Шта упорно скривају?
Према званичним проценама и стандардима водећих чланица NATO - држава која има више од пет милиона становника, која је притом адекватно војно (одбрамбено) организована и постављена, а то значи - располаже мирнодопском војском од педесетак хиљада људи и ратном војском од око триста хиљада бораца, са минималном тежом борбеном техником, адекватном опремом, неопходном логистиком и за потребе одбране уређеном територијом, једноставно је, за њих, тежак проблем. Скоро па не решив.
Када се томе додају, бар што се нас тиче, изразито повољни и бројни војногеографски, климатски и остали услови, затим ратна искуства, велико војничко знање, богата историја, борбена традиција, слободарски дух, то онда више није обичан проблем, то је енигма. И ово је смешно, претпостављам?
И све то без иједног савезника. Кад нема другог, бољег, добар би био и овај садашњи Асадов - са неба, у водама и на копну Сирије.
Западна прича о модерном Београдском пашалуку, без Космета, Војводине и „Санџака“ (некима је и ово смешно) није само класична империјална и осветничка прича. Она је пре свега војничка. Србија са мање од пет милиона људи више није проблем. Бар не ратујући. За век векова. Ко не верује аутору, нека сабере и одузме бројеве у тој варијанти. И нека размисли зашто су велику Југославију поцепали на малене државице са интересантним бројним стањима.
Шта је плански дефетизам на делу? Ево неколико најсвежијих примера:
Томислав Николић - „Предвиђено је да СПЦ у оквиру суштинске аутономије на КиМ, има статус који римокатоличка црква има у Италији, који има Ватикан. Треба направити споразум који би подржале све међународне организације. Мислим да не постоји другачији начин“. (…)
Дакле, ем Ватикан, ем је држава у држави, ем неће ни да помене оно што се у међународном праву назива „ратна окупација дела територије“. И да тиме заштити Косово и Метохију трајно.
Александар Вучић - „…Зато што не можете да решите нешто што вам постоји стотину или више од стотину година за дан, не можете да решите ни јуначким покличима, нити можете да решите на начин који би се можда највише допао нашем народу, за 24 сата - резултат не би био никакав. Зато гледате да заштитите своје интересе како знате и умете, а да сачувате и кожу народа, и да обезбедите економски просперитет и све друго“.
Где је Савет безбедности премијеру, где је Резолуција 1244, где је KFOR, где су наше снаге… Шта ће нам ЕУ као посредник, а у ствари тутор који је на шиптарској страни…? Успут, нисмо ми изазивали проблем стотину година и неколико векова пре тога, већ неко други. И, исплатило им се, је л’ да?
И, тако, Вучић ће све да заштити али територије нема нигде у тој борби. А где ње нема - нема ни државе.
То исто нам из дана у дан, без грешке, поручује и министар вањских дела. И он брине о свему, осим што у тој брзи такође недостаје територија Космета - пажљиво прочитати доњу мисао.
Ивица Дачић - „Наставак напора у правцу придруживања ЕУ, уз развијање пријатељских односа са Русијом, САД, Кином и свим другим земљама, заштита српског народа и културне баштине на Косову и Метохији, допринос стабилности и региону, могу се сматрати константама наше политике“.
Да би, дајући одговор на питање у вези Поглавља 35 као „замке за признање Косова“, тумачећи све наше заблуде, већ ушао у легенду:
„Ми смо јако дуго били убеђени да смо жртве разних белосветских теорија завера, да смо унапред осуђени на положај жртве, да нас не воле, или да нам завиде, да желе да нас униште (…)“
Шта додати овом ужасу?
Добро јутро, министре. ‘Ало, чујемо ли се…. ‘99-те није била теорија, била је брутална пракса!
Како победити носиоце и пропагаторе дефетизма и послати их (макар) у историју?
Након петнаест година перфидне окупације скоро па немогућа мисија. Но, ипак постоје решења. Али о томе у некој наредној колумни. Само за оне који не умеју да читају (и нису ништа видели) између редова. А таквих је поприлично. И они ће увек излазити на „слободне“ изборе. И на овдашње и на оне „косовске“.
Тако ми Атифете Јахјага и Едите Тахири.
Не знам зашто сам све ово писао баш у дану када је пре шеснаест година председник Русије Борис Јељцин, изненада обелоданио намеру да се повуче. За вршиоца дужности шефа државе именовао је Владимира Владимировича Путина…
Свим читаоцима желим срећну Нову анти-дефетистичку годину!
