Ево шта Трампу саветује Ричард Хас, уз Кисинџера главни спољнополитички теоретичар у САД

НИ РУСИЈА, НИ КИНА, НИ ИНДИЈА НЕЋЕ РАСИПАТИ РЕСУРСЕ НА ПОДРИВАЊЕ АМЕРИКЕ

Ричард Хас

• Foreign Affairs је Хасов часопис, а он је у њему управо објавио чланак „Где да идемо? Перестројка америчке спољне политике“
• Европска Унија није идеална, међутим - њен распад би изазвао проблеме и у самим САД. Зато мора да се прекине са подржавањем у Европи ликова, који иступају против ЕУ
• Са Русијом треба бити чвршћи, договарати се са овом земљом могуће је само у вези Сирије. Санкције не укидати
• На Блиском Истоку не може да се постигне никакав брзи успех. У Сирији треба формирати „своје снаге“ - савезника у борби против исламиста
• Не треба се свађати са Ираном, са Турском се више не могу успоставити пријатељски односи. Борба против исламиста биће дуга и војно присуство САД у региону мораће да се појача
• Хасови савети и упозорења су актуелизовали питање: шта Русија да ради ако систем ипак припитоми Трампа? Вероватно има смисла држати се логике самог Хаса: ништа не рушити, договарати се само о правилима игре
• А даље... Добро се зна шта се догађа са системима који се споро развијају. САД и Запад очигледно су прошли фазу Брежњев-Черњенко. Да ли је код њих већ перестројка или је чак почео распад? То је њихов проблем. Треба се наоружати стрпљењем - можда и за неколико деценија

Пише: Дмитриј КОСИРЈЕВ, РИА Новости

        НАКОН што је направио уљудну шестомесечну паузу (од тренутка доласка Доналда Трампа на власт), један од двојице најутицајнијих теоретичара америчке спољне политике, оценио је: за почетак та спољна политика треба уопште да постоји.

        Да представимо то у виду за сваког логичке и разумљиве шеме: постоји циљ, постоје средства за постизање тог циља и др. А не онако, како је то данас.

        Пошто је аутор ове једноставне мисли нико други до сам Ричард Хас, има смисла погледати, шта он то говори на ову тему.

        Код Хаса није најзанимљивија његова радна биографија, већ репутација једног од диригената „из сенке“ не толико америчког, колико глобалног пројекта успостављања трајне владавине САД и Запада у свету.

        Могуће је да је утицај овог човека на тајно управљање планетом преувеличан. Мада, ако неко у САД и свету и има утицај - онда су то Хенри Кисинџер и Ричард Хас, па тек онда остали.

        У сваком случају, његов часопис Foreign Affairs („Међународни послови“) веома је озбиљан.

        У јулско-августовском броју посветио је пажњу управо тези да не би било на одмет да држава има спољну политику (која очигледно не постоји).

        На ову тему објављује неколико материјала, а тон задаје сам Хас у свом чланку под насловом „Где да идемо? Перестројка америчке спољне политике“.

        Покушаћемо да кратко изложимо његове основне мисли.

        Трамп се, примећује аутор, већ одрекао свог предизборног брбљања зарад традиционалнијег приступа - али, сада је потребна заједничка стратегија која ће користити како САД тако и њиховим савезницима.

        Парола „Америка на првом месту“ није добра због тога што свака земља може да почне да себе ставља на прво место - и тада се неће бринути о америчким интересима, већ само о својим.

        Новца има довољно за војну и спољну политику, држава у овим сферама не троши више од пола процента свог националног богатства годишње, за време хладног рата ситуација је била гора.

        Администрација правилно разуме да је Северна Кореја главни проблем за безбедност земље и да деценије покушаја да се изађе на крај са овим проблемом нису донеле резултат. Војно решење ће изазвати непредвидиве последице. То значи да су потребни преговори уз помоћ Кине. Генерално, у Азији је потребно враћање претходној политици - подржавању савезнике и стварању вишеслојне структуре.

        И у Европи се треба вратити на претходну политику. Европска Унија није идеална, међутим - њен распад би изазвао проблеме и у самим САД. Зато мора да се прекине са подржавањем у Европи ликова, који иступају против ЕУ.

        Са Русијом треба бити чвршћи, договарати се са овом земљом могуће је само у вези Сирије. Санкције не укидати.

        На Блиском Истоку не може да се постигне никакав брзи успех. У Сирији треба формирати „своје“ снаге - савезника у борби против исламиста. Не треба се свађати са Ираном, са Турском се више не могу успоставити пријатељски односи. Борба против исламиста биће дуга и војно присуство САД у региону мораће да се појача.

        Генерално, САД у свету треба да поврате улогу одговорног акционара и да се не изолују од проблема.

        Не смеју да се одричу програма међународне помоћи или борбе за климу.

        Непредвидљивост у спољној политици добра је као тактика, а не као стратегија. Међународни поредак, који се формирао после Другог светског рата, може да се ремонтује, али га не треба потпуно растурати. И не треба заборављати колико је користи тај поредак донео управо САД.

        Све у свему, ток мисли је јасан. То није перестројка спољне политике, већ обрнуто. Раније је било добро, затим су се појавили проблеми, дошао је „нов човек“ - Трамп - и одлучио да растури тај систем, уместо да га поправи. Трампу треба помоћи да се одрекне таквих опасних намера: то је кључна мисао Ричарда Хаса.

        Не може одмах да се каже - ко је тај тајновити теоретичар - демократа или републиканац. Ако је судити према биографији (а он је био и дипломата) - ближи је републиканцима. Али, генерално гледајући, пред нама је присталица идеје да политика не треба да буде партијска.

        Партије и њихове идеје - то је тактика, при том је тактика оног, ко не доводи сопствени народ до бунта. А глобални пројекат подржавања у непромењеном стању западног света - то је битније, и ту не може да буде никакве партијске припадности.

        Треба напоменути да Хас и снаге које стоје иза њега, мисле логички и виде очигледну ману администрације Трампа.

        Њена мана је у томе што има интуицију - „стари поредак више не функционише“ - али такође је очигледно да је без икакве идеје о томе какав може и треба да буде нови поредак.

        Увек је опасно рушити нешто без јасне идеје шта ће се градити уместо тога. Као минимум, постоји смисао да се стари систем одржава све до тренутка када се појаве јасне идеје у вези новог система.

        Односно, Трамп добро осећа да се свет променио, да су се савезници претворили у гомилу готована који су увек спремни да искористе САД за решавање проблема са својим суседима, да цео систем генерално уништава америчку економију зарад стварања глобалне економије...

        Када се у таквој ситуацији све ради по принципу „обрнуто“ и непредвидиво, да се пријатељи и непријатељи плаше - то није политика, то је импровизација.

        Позиција Хаса и њему сличних људи је веома слаба, и то се огледа у одсуству Кине у њиховом ставу.

        Стиче се утисак да је пред нама чланак писан негде 2000. године, када је оронулост система била очигледна, али Кина још увек није важила за суперсилу која би по утицају могла да се пореди са САД. И ето, Хас у свом чланку суфлира: нека се Кинези баве својим унутрашњим пословима, они ионако тврде да је то све што их занима.

        То је исправна мисао само утолико што нико од нових светских лидера, земаља као што су Кина, Русија или Индија, не жели да троши своје ресурсе на подривање Америке. Зашто то чинити, ако све иде у добром правцу?

        А мислити у таквој ситуацији да промене у свету могу да се игноришу - то је слаба спољна политика САД.

        То је она иста политика коју је водио Барак Обама, а било је било очигледно колико га она не интересује и колико му је непријатна.

        Омиљена девиза Обаме је била: „не правити глупости“. У неком тренутку такав приступ делује, у неком - не.

        Поставља се питање: шта Русија да ради ако систем ипак припитоми Трампа и да га приволи на спровођење политике Обама-Хаса? Које циљеве треба постављати за време, рецимо, сусрета руског и америчког председника у Хамбургу, на самиту Г-20?

        Вероватно има смисла да се не чекају продори и сензације и да се следи логика самог Хаса: ништа не рушити у данашњој устајалој ситуацији, договарати се само о правилима игре, како се не бисмо увукли у нуклеарни сукоб.

        Само толико.

        А даље... Нама је већ познато шта се догађа са системима који се споро развијају. Сада су САД и њихов „свет Запада“ очигледно прошли стадијум Брежњева и Черњенка (Хас би се добро уклопио у њихово доба).

        Да ли је тамо већ настала перестројка или је једноставно почео распад?

        Нама то није познато.

        А пошто је тако, треба се једноставно наоружати стрпљењем - можда и за неколико деценија.

        Превела: Марија Билбија