ЕУ може убрзати пријем Србије – да би себе спасавала, али то прети – пожаром на Балкану

АКО КОСОВО ПОСТАНЕ ЧЛАН ЕУ – СРБИЈА ЋЕ МОРАТИ ДА СЕ ОПРОСТИ ОД СУВЕРЕНИТЕТА НАД ЊИМ

• Главна цака у процесу прикључивања балканских земаља ЕУ јесте у коначном „међународно оформљеном признању“ отимања од Србије покрајине Косово коју сада назвају „Републиком Косово“, а њену независност не признају ни официјелни Београд, ни Русија и многе друге земље
• Ако је судити по изјавама Федерике Могерини, бирократија ЕУ је узела чврст курс на Балкан, то јест - на одвајање Косова од Србије. А Брисел рачуна на Вучића као на оног српског политичара, који ће коначно решити „косовско питање“ у интересу ЕУ
• ЕУ је хитно потребан „свежи ветар наде“, а то може бити масовни „омладински пријем“ у ЕУ малих балканских земаља. Зато гласине из дипломатских кругова – да ће уследити убрзани пријем балканских државица - реално одражавају планове високих функционера ЕУ
• С обзиром на ово, у догледно време треба очекивати од официјелног Београда неке изјаве или потезе који ће свима показати — а пре свега бриселској бирократији, — да су актуелне српске власти спремне да признају независност Косова
• Само, намера ЕУ да се прошири на Балкан — или, простије говорећи, да прошири свој утицај на тај регион — не само да га неће пацификовати већ може распалити вишегодишњи тињајући национално-религиозни конфликт до размера правог пожара

Пише: Игор ПШЕЊИЧНИКОВ, експерт РИСИ, за РИА Новости

          ЕВРОПСКА унија након одласка Велике Британии води преговоре о укључивању и свој састав балканских стран, изјавила је шефица њене дипломатије Федерика Могерини.

          „Убеђена сам да ЕУ у будућности неће остати на 27 држава чланица зато што ћемо добити нове. Мислим да ће то бити балканске земље са којима преговарамо о ступању у Унију“  - навела је Могерини у интервјуу итальянском листу La Stampa.

          У том интервјуу биле су поменуте Србија, самопроглашена Република Косово (коју Србија не признаје) и Црна Гора.

          „Захваљујући односима са Европском унијом – рекла је Могерини – свака од тих земаља успела је да се опорави од рана рата који се догодио пре само 20 година. Предстоји нам још дуги, тешки и не увек директни пут. Уверена сам да ће ход тим путем бити настављен јер свака од тих земаља има заједничку перспективу у Европској унији“.

          Треба напоменути да ЕУ води преговоре о пријему и са другим земљама Балканског полуострва које су настале после распада Југославије – са Македонијом и Босном и Херцеговином. Али, у чему је проблем ако су власти и народи тих земаља, као што се јавно тврди, за чланство у ЕУ?

          Проблем је у ономе о чему се не говори јавно. У ономе над чиме ЕУ ради закулисно.

          Могерини жељено представља за стварно. На Балкану се јесу некако опоравили од рана рата. Али, нанете увреде нису заборавили. Нико их није заборавио: ни Срби, ни муслимани-Бошњаци, ни муслимани-Албанци (са Косова). Ово потврђују честе размене оптужби на државном нивоу.

          Главна цака у процесу прикључивања балканских земаља ЕУ јесте у коначном „међународно оформљеном признању“ отимања од Србије покрајине Косово коју сада назвају „Републиком Косово“, а њену независност не признају ни официјелни Београд, ни Русија и многе друге земље.

          А земље Европске уније (са изузетком Шпаније), као и Сједињене Државе и друге земље западне хемисфере већ су признале независност Косова.

          Ако Косово постане пуноправни члан ЕУ – Србија ће морати да се опрости од свог суверенитета над том покрајином.

          А Косово је историјска колевка српског народа, па би признавање независности покрајине за сваког српског политичара значило политичко самопоништење. Признање независности Косова – то је за Србе политички табу.

          Само, за Србију је признање независности Косова главни услов за чланство у ЕУ.

          Председник Србије Александар Вучић, који је победио  на председничким изборима 2. априла и тако се преместио  из премијерске у фотељу шефа државе, засад покушава да лавира. Јавно то изгледа приближно овако: ми у ЕУ желимо, али са Косовом нешто морамо решити. Али, како? ЕУ тражи пуно признање.

          „Наш главни циљ је у овом моменту — ступање у ЕУ, и то што је пре могуће. Ми за то чинимо све што можемо. Ту нема враћања назад“, — рекао је Вучић у интервјуу немачком листу Bild.

          „Чинимо све“, али  — шта је „све“?

          После априлских председничких избора, у свим великим градовима у Србији – током много дана – нису се смиривале масовне манифестације протеста под паролом „Доле Вучић! Доле диктатура!“.

          Учесници демонстрација изражавали су несагласност са резултатима избора и оптуживали Републичку изборну комисију да је штимовала гласове бирача, а Вучића — за узурпацију власти.

          Срски информативни портал Danas пренео је закључке америчке организације Freedom House: „Током 2016. се стање демократије у Србији још више погоршало, а ојачао тренд из претходне две године. Побољшања јесу видљива у неким областима које су повезане са прикључивањем Европској унији, а погоршавање ствари са демократијом повезано је са негативним моментима у изборном процесу и са владавином демократије на плану слободе медија. Због свега се оцена демократије у Србији спустила на најнижи ниво од 2005. године“.

          Јасно је да је ово америчка оцена. Али, занимљива је у контексту односа ЕУ према стању у Србији.

          Danas указује да „Европска унија не обраћа пажњу на ситуацију у Србији, не примећује слабљење државних институција и критику по медијима – све то ради учвршћивања Вучићеве власти – иако је то далеко од европских вредности и стандарда које проповеда ЕУ“.

          А зашто?

          „А зато што, како се неофицијелно говори у дипломатским  круговима, балканске земље (Србија са Косовом, БиХ и Македонија) могу бити журно примљене у ЕУ још до 2018. године“, — пише Danas.

          Притом, разумљиво, ЕУ рачуна на Вучића као на оног српског политичара, који ће коначно решити „косовско питање“ у интересу ЕУ.

          Говорћи о изласку Британије и будућности Европске уније, шефица европске дипломатије изнела је мишљење да су не само француски избори – иако су многи после референдума о Brexit-у предвиђали да ће он бити почетак краја ЕУ - показали сасвим супротно“.

          Могерини је овим доказала најмање две ствари. Прво: да је иза Емануела Макрона на изборима за председника Француске у суштини стајала бриселска бирократија, која је на тим изборима, изашавши са кандидатом-банкаром, спасила пре свега Европску унију. 

          И други и главно: бриселској бирократији је хитно потребан убедљив доказ одрживости Европске уније — и као идеје, и као организације.

          Сам Брисел осећа да преживљава „кризу жанра“.

          У Великој Британији је изгласан Brexit, а на недавним парламентарним изборима у Холандији и у Француској друга места су заузели политичари, који доводе у питање чланство својих земаља у ЕУ, што значи - и само постојање Европске уније.

          Зато је ЕУ потребан „свежи ветар наде“, а то може бити масовни „омладински пријем“ у ЕУ малих балканских земаља.

          Зато гласине из дипломатских кругова, на које се позива српски портал Danas, како изгледа, реално одражавају планове високих функционера ЕУ.

          С обзиром на ово, у догледно време треба очекивати од официјелног Београда неке изјаве или потезе који ће свима показати — а пре свега бриселској бирократији, — да су актуелне српске власти спремне да признају независност Косова.

          А тада се у Србији може догодити оно жалосно — унутарполитичка криза чија суштина ће бити одбацивање власти од стране становништва у још већој мери него што је то случај сада. А у шта ће се то изродити – може се само нагађати.

          Тренутно је, према анкетама, за чланство Србије у ЕУ 47,7 одсто грађана. Против — 39 одсто. А 13,3 одсро се још није определило.

          Грубо говорећи, Србија је поводом тог питања подељена попола. Али,  једна је ствар изјашњавати се з улзаак земље у ЕУ. А сасвим друга - признати и прихватити да Косово не припада Србији.

          Не мислим да ће се наћи много Срба који ће се са тим сложити.

          А свему овоме треба додати тежњу Републике Српске да изађе из састава Босне и Херцеговине и да се присаједини мајци-Србији. Срби у Републици Српској такође не желе да признају независност Косова. Они, по свему судећи, неће остати по страни ако им официјелни Београд да за то јасне сигнале.

          Намера ЕУ да се прошири на Балкан — или, простије говорећи, да прошири свој утицај на тај регион — не само да га неће пацификовати већ може распалити вишегодишњи тињајући национално-религиозни конфликт до размера правог пожара.

          Међутим, ако је судити по изјавама Могерини, бирократија ЕУ је узела чврст курс на Балкан, то јест - на одвајање Косова од Србије.