„Државни удар“ у Црној Гори био је толико озбиљан да Мило није сазвао ни ванредну седницу владе

КРУТИКОВ: ЦРНА ГОРА - КРИВИЦОМ МОСКВЕ - ИЗГУБИЛА СВАКИ СТРАХ ПРЕД МОСКВОМ

• Теоретичари завере блиски црногорској влади направили су овакву слагалицу: увређена и разјарена Москва се свети Црној Гори и лично Милу Ђукановић због позиције поводом NATO - прво мешањем на парламентарним изборима, а затим индиректно организацијом атентата. Атентат није успео, све је осујетила генијална локална контраобавештајна служба, а шеф руске Федералне службе безбедности Патрушев је допутовао у Београд како би ослободио руске шпијуне, зашто је допутовао Картаполов (командант руског Западног војног округа) ова логика не објашњава, али очигледно је претио инвазијом „љубазних људи“ на Србију
• Међутим, ова кула од карата убрзо након тога почела је да се распада. У новембру за Београд лети, заменик премијера РФ Дмитриј Рогозин, а у децембру, председник владе Дмитриј Медведев, то јест, посете Патрушева и Картаполова су биле техничке природе (они су припремали „дневни ред“) и биле су планиране много раније. Картаполов је такође учествовао у припреми заједничких маневара падобранских јединица Русије, Белорусије и Србије, који су недавно одржани на територији Србије. Нема никаквог „откупа шпијуна“. Само рутина
• Генерално, с обзиром на обим завере (десанте из Москве и Београда, скровишта оружја и планове за употребу снајпера и блокаду касарне), влада Црне Горе и лично Ђукановић су се стоички држали. Нико чак није ни покушао да поремети медитеранску идиличну рутину некаквим сазивањем локалног Савета безбедности, или барем ванредном седницом владе. Ни сам Мило чак није ни прстом мрднуо, осим што је поновио на локалној телевизији већ застареле приче о руској умешаности и иностраној (читај - руској) подршци опозицији

Пише: Јевгениј КРУТИКОВ

 

        ИЗЈАВЕ о учешћу Русије у припреми државног удара у Црној Гори, који је требао да укључи убиство премијера, смешне су између осталог и због тога што се Москва меша у ствари Црне Горе, вероватно много мање него што би требало.

        Управо то немешање ју је претворило у „безопасну краву“, на коју могу да лају свакакви пси.

        Специјални тужилац Црне Горе Миливоје Катнић изјавио а учествовала у припреми „државног удара“ и „организацији атентата“ на премијера Мила Ђукановића. Он је то учинио на веома углађен начин, очигледно демонстрирајући унутрашњи дуализам просечног балканског карактера.

        По Катнићевим речима, за припрему терористичког напада формирана је група, коју су сачињавали грађани Србије, Црне Горе и Русије, међутим, организатори су били управо „националисти из Русије“, који сматрају да се власт у Црној Гори предвођена премијером Ђукановићем не може променити демократским путем и да ју је стога „неопходно збацити силом“.

        „За ово насилно рушење легитимно изабране владе они су формирали злочиначку организацију која је планирала да изврши терористички напад 16. октобра у 23 часа увече“ - додао је Катнић. По његовим речима, циљ терористичког напад је био да се Црна Гора заустави на путу евроатлантских интеграција, и - нарочито - да се спречи њен улазак у NATO („То је била примарна мисија“).

        У следећем делу свог излагања специјални тужилац, човек са високим правним образовањем, оповргао је сам себе.

        „Ми немамо никаквих доказа да је руска влада укључена у све ово, али располажемо чињеницама и доказима да се ради о руским националистима. Израз „националисти“ користим у негативном контексту“- рекао је Катнић.

        Раније је у Црној Гори ухапшено 20 људи. Међу њима, према различитим подацима, генерал у пензији Братислав (Бата) Дикић, бивши командант Жандармерије Србије.

        Након одласка у пензију, он је предводио странку „Патриотски фронт Србије“ и добро је познат по својим проруским и антинатовским ставовима.

        Паралелно, црногорски званичници су известили о протеривању руских држављана, којих је такође било 20. Медији су преплављени детаљима о томе да су завереници планирали да блокирају касарну локалних специјалних снага, да испровоцирају пуцњаву по маси у Подгорици и да јуришем заузму зграду парламента. Ђукановић је до тог тренутка требало да буде убијен снајперским метком.

        Готово истовремено у Београду су се десили доста чудни догађаји.

        Недалеко од куће родитеља премијера Србије Александра Вучића пронађене су залихе оружја. Тачно на том делу, пут има оштру кривину, тако да возачи морају максимално да успоре - савршено место за организацију атентата. Вучића и његову породицу су журно евакуисали, а затим су уследиле изјаве о хапшењима у Београду неких људи који су „учествовали у догађајима у Црној Гори“ (баш тако, не у Србији), код којих је пронађено 125 хиљада евра и униформе.

        „Постоје сви докази да су ови људи повезани са догађајима у Црној Гори, да су учествовали у организацији криминалне активности на територији дате државе и да је требало да координирају акције са другом групом“, - изјавио је Вучић.

        Премијер је потврдио да нема доказа о умешаности неких политичких снага из Србије и Црне Горе у тим криминалним активностима, али није искључио „инострани фактор“ јер су српске службе безбедности „откриле велики број агената страних земаља“ како са Истока, тако и са Запада, од којих су неке успеле да неутралишу.

        Следећег дана је београдски лист Данас објавио да је из Србије депортовано 20 Руса (да, опет, тачно 20), осумњичених за припрему атентата на премијера Црне Горе и премијера Србије. Чињеница да је средином октобра у Београд допутовао шеф Федералне службе безбедности РФ Патрушев, а након њега, командант Западног војног округа, генерал Картаполов, додатно је потпалила спекулације о „руци Москве“, која покушава да спречи Црну Гору да се придружи NATO-у, шпијунским па чак и диверзантским методама.

        Тако су црногорској владу блиски теоретичари завере у својим главама сложили слагалицу: увређена и разјарена Москва се свети Црној Гори и лично Милу Ђукановић због позиције поводом NATO - прво мешањем на парламентарним изборима, а затим индиректно организацијом атентата. Атентат није успео, све је осујетила генијална локална контраобавештајна служба, а Патрушев је допутовао у Београд како би ослободио руске шпијуне (зашто је допутовао Картаполов, ова логика не објашњава, али очигледно је претио инвазијом „љубазних људи“ на Србију).

        У Москви је ову верзију проширио један утицајни либерални лист, а убрзо су је преузели многи опозициони лидери и медији. У њиховом светлу, Москва је једноставно дужна да изведе пуч у Црној Гори: јер Мордор једино то уме да ради.

        Међутим, убрзо након тога, њихова слика је почела да се распада.

        У новембру за Београд лети, заменик премијера РФ Дмитриј Рогозин, а у децембру, председник владе Дмитриј Медведев, то јест, посете Патрушева и Картаполова су биле техничке природе (они су припремали „дневни ред“) и биле су планиране много раније.

        Картаполов је такође учествовао у припреми заједничких маневара падобранских јединица Русије, Белорусије и Србије, који су недавно одржани на територији Србије. Нема никаквог „откупа шпијуна“. Само рутина.

        Штавише, протеривање руских грађана како из Црне Горе, тако и из Србије, није забележено, руске амбасаде у Подгорици и Београду категорички негирају саму такву информацију.

        „Званично обавештење српске стране у амбасаду није стигло. Додатних информација на основу медијских спекулација немамо“- рекао је прес-аташе руске амбасаде Јури Пичугин.

        Оштар је био портпарол руског председника Дмитриј Песков: „Ми категорички поричемо могућност званичног учешћа у било каквом организовању ма каквих противправних радњи“.

        Нешто касније уследио је и званични деманти од стране власти Србије, укључујући и „последњу инстанцу“ - Министарство унутрашњих послова Србије, кога представља министар Небојша Стефановић.

        Више нема никаквог простора за спекулације. Једини извор информација, који и даље инсистира на некаквим хапшењима и протеривањима Руса, само је онај поменути московски лист чији се аутор позива на анонимне „локалне експерте“ и „изворе блиске влади у Београду“, као и на лист Данас са његовом више него сумњивом репутацијом.

        И што је најважније: Мило Ђукановић је већ једном искористио исти трик. На дан парламентарних избора ухапшено је поново 20 завереника - етничких Албанаца, који су, према истражитељима, планирали да организују оружану побуну у јужним регионима земље, где Албанци у појединим општинама чине већину становништва. У такав сценарио су многи поверовали - а он ни данас није изгубио актуелност, нови тужилац Кантић га је такође „искористио“ на дан парламентарних избора. Друга ствар је да су потом већину ухапшених Албанаца морали да пусте због неумешаности.

        Генерално, с обзиром на обим завере (десанте из Москве и Београда, скровишта оружја и планове за употребу снајпера и блокаду касарне), влада Црне Горе и лично Ђукановић се стоички држе. Нико чак није ни покушао да поремети медитеранску идиличну рутину некаквим сазивањем Савета безбедности, или барем ванредном седницом владе.

 

        А Мило чак није ни прстом мрднуо, осим што је поновио на локалној телевизији већ застареле приче о руској умешаности и иностраној (читај - руској) подршци опозицији.

        Ђукановићеве речи је тешко схватити озбиљно.

        У разним облицима, он влада Црном Гором још од 1988. године, што потпуно одговара и Европској унији и NATO.

        Његово схватање реалности одавно се заглавило у криминалним 90-им годинама, које се у Црној Гори никад нису завршиле.

        За ову републику је сасвим нормално да се у јеку сезоне у туристичком Котору води мафијашки рат у стилу Чикага 20-их година. За ову републику је нормално да кључни сведоци Хашког трибунала гину на шармантној морској обали у кафанској тучи, или под точковима камиона.

        Бити шверцерски и пиратеријски (имајући у виду произвођаче фалсификованих производа) рај - такође је нормално за Црну Гору.

        Реакција Москве донедавно је била више него скромна. Гласне оптужбе Ђукановића о „руском лобију“, „завери“ и „акцијама против слободног избора црногорског народа“, су прошле мимо њених ушију. Тек очигледна лаж о хапшењу и депортацији руских грађана је приморала званичну Москву да одговори - оштро са тачке гледишта класичне дипломатије, али ипак уздржано, у односу на стандарде модерног доба.

        Још пре пола године, званичници руског Министарства иностраних послова у приватним разговорима су предлагали „да се не чешљају“ црногорски догађаја, плашећи се, очигледно, неконтролисаног и скандалозног понашања Мила Ђукановића.

        Као резултат тога, с обзиром на пасивну позицију руске амбасаде у Подгорици, руска помоћ проруским снагама се заиста ограничавала (а ограничена је и сада) само на иницијативу појединаца, и то углавном у области културе.

        Ако би неко заиста желео да дискредитује Мила Ђукановића, то не би био никакав проблем, с обзиром на обим његовог личног копромита. Међутим тај компромит, очигледно, ипак не користе Руси, већ њихови „западни партнери“.

        У међувремену, Мило Ђукановић и даље агресивно гура земљу у NATO, упркос мишљењу народа и резултатима парламентарних избора, који се, најблаже речено, не могу тумачити као његова победа.

        Као резултат тога, сагласност Москве на општеприхваћена правила игре чак и у балканским условима оставља осећај некажњивости.

        Прво, то само по себи није добро. Друго, може се и завршити лоше.

        Превео: Срђан Ђорђевић