Дошло време да Американци схвате да за њих није добра игра са Русијом на све или ништа

ЧЕРЧИЛ УПОЗОРАВАО ДА САД ЧИНЕ СВЕ МОГУЋЕ ГРЕШКЕ

ПРЕ НЕГО ШТО ДОНЕСУ ИСПРАВНУ ОДЛУКУ

• Америчко руководство од Клинтона до Обаме сматра да Русија нема никакве самосталне геополитичке и геостратешке интересе, да је то отписана земља која тотално зависи од САД и Запада  
• Поредећи Американце са фригијским царем Мидасом, за кога се тврди да се све чега се дотакао претварао у злато, може се рећи да све чега су се латиле САД ван своје територије - у Југославији, Ираку, Авганистану, Либији, Египту, Сирији, а данас и у Украјини - претварало и претвара у пепео и хаос
• За Русију је Украјина егзистенцијално питање. За Вашингтон то је удаљена периферија америчке империје. У сваком случају, америчко јавно мњење ни у ком случају није спремно да због Украјине жртвује животе своје деце
• Мислим да је Путинова политика према Украјини потпуно у скаду са идејама великог кинеског мислиоца и стратега Сун Цуа који је говорио: „Сто пута се борити и сто пута победити - није најбоље од најбољег; најбоље од најбољег је - победити туђу армију без борбе“

Пише: Андраник МИГРАЊАН,  политиколог

 

        ПОСЛЕДЊИ амерички председник који је разумео место и улогу Америке у свету и имао озбиљни тим спољнополитичких саветника из области националне безбедности - био је Џорџ Буш старији.

        После тога Сједињене Државе су се морале одредити према архитектури светског устројства у настанку, места у њему, као и посебног места и улоге Русије, постсовјетског простора и социјалистичког система који се већ био ослободио доминирајуће улоге комунистичких партија и Совјетског Савеза. 

        Клинтон и његова екипа су разматрањем будућности и места Русије у светској архитектури међународних односа и система безбедности изабрали стратешку линију према Русији која је полазила од тога да ће та земља бити вечно слаба и зависна од Сједињених Држава. Још су претпоставили да се приликом доношења одлука о питањима међународне политике у потпуности може игнорисати фактор Русије.

        Америчко руководство је тако сматрало да Русија, генерално, нема никакве самосталне геополитичке и геостратешке интересе, да је то отписана земља која тотално зависи од САД и Запада.  

        Данас чак и студенти на универзитетима, који изучавају међународну политику, виде да је стратешка линија, коју је изабрала Клинтонова екипа, била дубоко погрешна. Први пут су о томе озбиљно почели да говоре након познатог Путиновог Минхенског говора, а потом и после руско-грузијског рата 2008. године. Јер, испоставило се да Русија неће бити вечно слаба и зависна.  

        Штавише, увлачење земаља са бившим социјалистичким системом у оквире ЕУ и NATO представља прилично сумњив добитак. Испоставило се да су те земље направиле више проблема овим блоковима него што су допринеле решавању старих.

        Економска криза из 2008. године ојачала је кризу идентитета у ЕУ и продубила политичку и социјално-економску кризу у земљама-чланицама ЕУ.

        Судећи по резултатима избора за Европски парламент и јачању позиција евроскептика, будућност Европске уније је прилично мрачна.  

        Велики проблеми поново настају у Украјини, а везани су за место и улогу NATO у свету и придобијање нових чланова овог савеза из редова земаља Источне Европе и бившег СССР.

        После завршетка хладног рата NATO се никако није показао ван зоне своје одговорности.  

        Потпуно је очигледно да се операција у Ираку завршила потпуним неуспехом САД и NATO. Мисија снага NATO у Авганистану такође је доживела фијаско. Из те земље ће ове године бити повучен основни контингент NATO, а 2016. се предвиђа и потпуно повлачење америчке војске.  

        Дакле, САД и NATO у земљама у којима интервенишу, приликом одласка, остављају далеко већи хаос и неизвесност него кад су долазили. Најочигледнији неуспех америчке политике у овом региону може се показати на примеру могућег настанка, у првом реду због дејстава САД, терористичке Исламске државе Ирака и Леванта.

        Да би се под контролом држала ова нова формација, Американци сада разматрају чак и могућност конструктивне сарадње са иранским мулама. У поређењу са таквим исламским екстремистима, Башар Асад је политичар за пуни респект.

        Сада је већ свима очигледно да се стратешка линија према Русији коју су изабрао Клинтон и његов тим, као и према земљама бившег соцлагера и републикама СССР, завршава потпуним неуспехом, као и цео низ стратешких решења које је реализовао Буш млађи. 

        Ако је Клинтон имао стратешку линију према Русији, постсовјетском и постсоцијалистичком простору, укључујући државе Источне и Централне Европе, ако је Буш млађи тежио униполарној доминацији у свету, чиме се могу објаснити војна дејства у Авганистану, Ираку и сл., онда Обама није имао и нема никакву стратешку линијум, а још једина суперсила сеје хаос по свету - како својим чињењем тако и својим нечињењем. 

        Обамина администрација је желела да побољша односе са Русијом, али се испоставило да у Вашингтону нису успели да схвате у шта се претварају односи са нашом земљом.

        Добар пример је епизода са дугметом коју је Хилари Клинтон предала Лаврову, где је уместо речи „ресет“ била написана реч „преоптерећење“. Вероватно да то није био превид или грешка: америчка администрација заиста ни сама не зна шта хоће.  

        То је било очигледно и када су, с једне стране, убрзано биле повучене трупе из Ирака и настављено повлачење војске из Авганистана, а са друге - Обама под притиском јастребова у Конгресу и својој администрацији донео одлуку да почне бомбардовање Либије, што је довело до убиства Гадафија и истовремено до распада те државе. 

        Обамина администрација се нашла увучена у све етапе кризе у Египту и опет под утицајем либерал-интервенциониста помогла свргавању Мубарака што је на власт у Египту довело исламске екстремисте из Муслиманске браће, а онда је прећутно подржала војни преврат - овог пута против законито изабраног председника Мухамеда Морсија. 

        Потом су под утицајем екстремиста у Вашингтону предузети покушаји да се бомбардује Башар Асад, без жеље да се разуме шта се дешава у Сирији, каква је природа грађанског рата у тој земљи, који је однос снага, какве су размере ризика од регионалног и светског конфликта који не долазе од Асада, већ од исламских екстремиста. 

        Шта на светској арени показује активност америчких администрација од Клинтона до Обаме?

        Поредећи Американце са фригијским царем Мидасом, за кога се тврди да се све чега се дотакао претварао у злато, може се рећи да  све чега су се латиле САД ван своје територије - у Југославији, Ираку, Авганистану, Либији, Египту, Сирији, а данас и у Украјини - претварало у пепео, хаос и неконтролисану ситуацију. Оне су се уплитале у свим поменутим регионима у унутрашње ствари, а када су их напуштале, иза себе су остављале многобројне жртве и одсуство сваке будућности и просперитета на тим територијама. 

        Сада се можемо уверити да на примеру Украјине да Вашингтон није био заинтересован за постизање било каквих озбиљних договора са Москвом са међусобно прихватљивим уступцима и компромисима. Чак ни након руско-грузијског рата када је било очигледно да се Русија вратила, да је Русија постала снажнија, да је Русија самосталнија и спремна да брани своје интересе.

        Вашингтон, по инерцији, није хтео да се са тим сложи. Тако су управо дејства Вашингтона довела до озбиљне конфронтације у којој се данас налазе Русија и Запад. 

        Ствар је у томе што је Украјина за Русију егзистенцијално питање. За Вашингтон то је удаљена периферија америчке империје. У крајњој линији, америчко јавно мњење ни у ком случају није спремно да због Украјине жртвује животе своје деце, као што категорички не подржава ни идеју америчке војне интервенције у том конфликту.

        Обамина администрација ипак није била спремна да прихвати ни апсолутно умерене, потпуно разумне и реалистичне захтеве Русије према тренутним украјинским властима које су се сукобиле са захтевима готово половине становништва Украјине. 

        Радило се о томе да украјинске власти потврде у Уставу неблоковски статус ове државе, да обезбеде њену федерализацију и да се већа овлашћења пренесу на регионе, да се руском језику уставом обезбеди статус другог државног језика. За Вашингтон би овакви захтеви били потпуно адекватни и природни у било ком другом региону света, али обзиром да САД према Русији играју на све или ништа, Вашингтон је одбио ове захтеве Русије сматрајући да слагање са Русијом може бити оцењено у Америци, а и у свету, као слабост и пораз Вашингтона.

        На крају, Вашингтон није извршио утицај на своје марионете у Кијеву, већ напротив, натерао их је на одлучна дејства у правцу NATO, али и Европске уније и тиме фактички ову земљу подстакао на грађански рат. Украјина је већ изгубила Крим, фактички губи и Доњецк и Луганск. Постоји ризик да изгуби и читав исток и југ земље, ако се ситуација буде одвијала онако како се одвија данас.

        Апсолутно сам уверен: да није било војног преврата у Кијеву и да је био успостављен конструктивни дијалог са Русијом о ова три услова, који су изразили интересе Руса и оних који говоре руски у Украјини, Крим би још био у саставу Украјине и не би било никаквих раскола и грађанског рата у тој земљи. 

        Садашњу конфронтацију са Вашингтоном имамо само због неспремности Обамине администрације да одустане од политике све или ништа. При том у Вашингтону нису узели у обзир да Москва, у суштини, није имала било какав план „заузимања Крима“, ни за „раскол у Украјини“.

        Све што се данас догађа у Украјини нису никакве „смицалице Москве“, већ резултат унутрашње динамике политичког процеса у тој дубоко подељеној земљи. Њена политичка криза се заоштрава управо због нееластичности Обамине администрације и њене манијакалне жеље да „казни Русију“ и да „Путина стави на место“. Зато што је својом упорном и доследном делатношћу на обнови потпуног суверенитета Русије и њеног субјективитета у међународним односима већ много година „подстрекач неспокоја“ у Вашингтону и Бриселу. 

        После кримских догађаја Запад се консолидовао и предузео одређене кораке да изолује и казни Русију. Ти кораци нису изазвали озбиљне последице. Путиново обраћање Савету Федерације да укине одлуку о давању мандата за употребу Оружане снаге у Украјини није резултат западних санкција или страха од нових санкција. Исто тако се ни одустајање руског руководства да упути армију у Украјину и окупира југ и исток те земље, не може се објаснити тиме да се оно задовољило Кримом и не усуђује се да упути руску војску на југ и исток Украјине. 

        Мислим да је Путинова политика према Украјини потпуно у скаду са идејама великог кинеског мислиоца и стратега Сун Цуа који је говорио: „Сто пута се борити и сто пута победити - није најбоље од најбољег; најбоље од најбољег је - победити туђу армију без борбе“. А то значи: ако можете остварити своје циљеве без директне употребе силе и инвазије у Украјини - било би потпуно безумље поступати другачије.

        Као што се Крим врати Русији, тако и развој догађаја на југу и истоку Украјине говори да постоје све шансе да Русија реализује принципе Сун Цуа према Украјини. Реални процеси, који се генерално одигравају у Украјини говоре у корист таквог развоја ситуације. 

        Доњецка и Луганска република фактички су се одржале. За своја права се бори и гине огромна већина житеља Доњецка и Луганска и то не по налогу Москве, већ полазећи од интереса очувања свог националног, културног и језичког идентитета. То значи да је у насталој ситуацији још увек могуће сачувати федералну Украјину са руским језиком у статусу другог државног језика. У Украјини и која ће имати ванблоковски статус.

        Тиме би се све вратило на своје јер је значајно ослабио утицај Кијева, Вашингтона и Брисела у Украјини. 

        Ако у Вашингтону у први план избију реалисти, који би одустали од намере да са Русијом играју на све или ништа, онда би било могуће избећи губитке и кризе које су претрпели Украјина и Запад. 

        На крају желим да цитирам Черчила који је говорио да Американци чине све могуће грешке пре него што пронађу исправну одлуку. Желим да се надам да су лимит грешака већ исцрпели.

        Непрекидни низ погрешних одлука у спољној политици - од Клинтона до Обаме - неопходно је зауставити. Поготово што је  вероватно да је Украјина то место где коса Вашингтона удара у камен. 

        То је нада да ће се у САД појавити политичари и стратези са адекватнијим виђењем настајања нових реалности и односа снага у свету, са разумевањем да је време да престане игра против Русије на све или ништа.

        Мислим да би било веома корисно ако би Американци ипак своје марионете у Кијеву убедили: оно што је прихватљиво за Кисинџера и Бжежинског (реч је о три услова која је изнела Русија ради решавања кризе у Украјини) - у потпуности могу прихватити и Порошенко и Јацењук. 

        И зато што актуелну власт у Кијеву очекују веома озбиљни економски изазови. Не може се без руског учешћа у трансформацији украјинске привреде. Без руских енергената и руског тржишта Украјина не може да опстане. Очигледно је да ће се у блиској перспективи привредна ситуација погоршавати, да ће после кризе у сфери међунационалних односа доћи и социјална криза. 

        Многи аналитичари превиђају неизбежне социјалне побуне, продубљивање хаоса и улазак у ситуацију која ће измаћи контроли.

        Уколико неко жели да Украјину претвори у Сомалију, онда  Европска унија и Вашингтон треба да знају да су ту земљу већ гурнули у том правцу, али Украјинцима од тога неће бити боље, као што неће бити боље ни Европљанима, ни остатку света. Зато је, вероватно, наступило време да Американци учине правилан избор и на крају донесу исправну одлуку.

        То би показало да је Черчил био у праву када је говорио да Американци на крају крајева ипак донесу исправну одлуку. Јер, није то говорио само зато што му је била мајка Американка.

        Превео: Горан ШИМПРАГА