Да ли је у Америци на помолу државни удар против Доналда Трампа?

ЕВО КАКО НА НОВОГ ЛИДЕРА САД ГЛЕДА ЈЕДАН ОД РУСА КОЈИ СУ СЕ У ЊЕГА ВЕЋ РАЗОЧАРАЛИ

• Трамп није издржао ни месец дана и повио се пред подивљалом сорошевском машинеријом, коју на локалном дијалекту називају „слободном штампом“ и направио је заокрет у вези са најреволуционарнијом тачком свог победоносног програма - изглађивањем односа са Русијом
• Чим је постало јасно да Доналд не контролише не само речи, него ни дела својих потчињених, за америчке и европске бирократе избор је постао очигледан. Да ли ће „тигар од папира“ - како га сада називају на CNN и другим медијима - издржати бар годину дана или не, то је питање за љубитеље клађења. Проблем је у другом
• Сједињене Државе - није битно да ли због злих намера или због генетског кода Фореста Гампа - то је светско зло, загађена бара. Пошто због димензија те баре није могуће да се иста затрпа, треба се од ње једноставно оградити и што мање са њом ступати у контакт

Пише: Антон КОПАСОВ

        ПОПУЛАРНИ у руском фолклору CIA и FBI не само да отворено саботирају деловање председника САД, већ и прикупљају компромитујући материјал против њега који затим шире преко медија.

        Министар одбране даје спољнополитичке изјаве које су у потпуној супротности са курсом који је најављивао нови председник САД.

        Потпредседник Мајкл Пенс, којег су аналитичари на почетку сматрали убаченим елементом љутитих републиканских мрзитеља Трампа - Џона Макејна и Линдсија Грејема, није издржао ни 30 дана и учинио је прву подвалу: сместио је најоданијем другу свог боса - генералу Мајклу Флину.

        Све то говори да у САД нема председника. Управо тако.

        А не ради се ни о Лимпопоу ни о Бантустану, где је непријатељство између једне и друге половине царског дворца сасвим уобичајена ствар, већ у највећој економији и војној машинерији на свету. Да све буде горе: ситуација је зрела за државни преврат!

        Погоршала се и зато Доналд Трамп није издржао ни месец дана и повио се пред подивљалом сорошевском машинеријом, коју на локалном дијалекту називају „слободном штампом“ и направио је заокрет у вези са најреволуционарнијом тачком свог победоносног програма - изглађивањем односа са Русијом.

        Тужна судбина многих (од скорашњих примера можемо да споменемо Јануковича) говори нам да што се више савијаш пред подивљалом либералном руљом, имаш све мање шанси за преживљавање.

        Предах неће потрајати ни недељу дана и на крају се њена мржња смењује презиром. Презир је сам по себи гори од мржње, чак и за обичног човека, а камо ли за политичара.

        Ако су злобни, испади непријатеља само обједињују истомишљенике, али за уплашеним вођом нико неће да иде.

        Мене, који сам пажљиво пратио најновије америчке политичке вести, догађаји протеклих дана су подсећали на ГКЧП (пуч у СССР-у у августу 1991. године). Тада су регионални шефови имали само неколико сати да направе избор који живот значи. Грешка је могла да кошта слободе у најгорем или каријере у најбољем случају, а добар избор наговештавао многе године на уносном положају.

        Руководилац у мом региону је ризиковао и добио је џек-пот. У наредних 15 година је он владао.

        Чим је постало јасно да Доналд не контролише не само речи, него ни дела својих потчињених, за америчке и европске бирократе избор је постао очигледан. Да ли ће „тигар од папира“ - како га сада називају на CNN и другим медијима - издржати бар годину дана или не, то је питање за љубитеље клађења. Проблем је у другом.

Форест Гамп

        Ако му дозволе да издржи до краја првог мандата у замену за потпуну послушност, Америка ће читав тај период представљати аморфно образовање без присуства макар пристојног мислилачког процеса.

        Ако се, пак, до пролећних вода у Овалном кабинету појави „наш момак“ Пенс, ситуација може да се отргне контроли.

        Милиони оних који су гласали за револуционара Трампа, а не за Вол стрит марионету Пенса, схватиће да су их насамарили. По први пут током деценија које су протекле од њиховог Грађанског рата, у малом човеку са периферије може да се роди потреба за избором - или да настави да гмиже или...

        Наравно, овде није реч о Америци. Сумњамо да ће здрав човек пожелети да има посла са јахачем без главе. Нажалост, руска политика у протеклим година била је усмерена искључиво на САД. Сетите се само колико је било сусрета руског министра иностраних послова са Џоном Керијем. Израчунајте ефикасност тих сусрета. Чак и лабав Мински мир догодио се захваљујући томе, што у њему нису учествовали Американци.

        Бројни женевски сусрети у вези Сирије под вођством истог тог државног секретара САД без грешке су давали нулу на излазу. Чим су из тог процеса искључили Америку, примирје под покровитељством Русије, Турске и Ирана било је постигнуто и сачувано.

        Палестина-Израел, Либија и Авганистан - где је и када је америчко учешће доводило до мира и стабилности? А сада израчунајте колико се пута кинески министар спољних послова састајао са Керијем. Упоредите.

        Изгледа да су Кинези одавно схватили оно што се руски руководиоци плаше да признају.

        Сједињене Државе - није битно да ли због злих намера или због генетског кода Фореста Гампа - то је светско зло, загађена бара. Пошто због димензија те баре није могуће да се иста затрпа, треба се од ње једноставно оградити и што мање са њом ступати у контакт.

        У западном правцу било би боље усредредити се на Европу. Не због тога што су европски политичари поштенији од америчких - и они су одане слуге тајног друштва зеленаша. Али, тамошњи политичари потичу из народа. Осим тога, њих, ипак, бира народ.

        Код Американаца, као што је познато, одсуствује бојазан од реалног рата. Док разглабају о борби против Русије, они се понашају као да је реч о боксерском мечу између Рокија и Ивана Драга. Он ће њега да премлати, а ми ћемо да навијамо са чашом вискија у једној и пругасто-звездастом заставицом у другој руци.

        Код Европљана је сећање на рат - у генима. Можемо да апелујемо на те гене и тај менталитет. „Лош мир је бољи од доброг рата“ - то је за оне, чије су баке извлачиле испод рушевина њихове очеве и мајке који су тада били у пеленама. Код оних чији су дедови и очеви марширали туђом земљом, скупљајући егзотичне трофеје, таква парола изазива само зевање.

        Хајде да оставимо на миру бившег директора Exxon, дивљег пса (Матиса) и нову даму из ОУН, која што из профила што из анфаса личи на хормонално поремећену Саманту Пауер.

        Нека неком другом певају своје „Америка ибер алес“. Треба причати са онима који осим грла које бљује проклетства, имају још и уши. Сешћемо мало по страни, као што су они радили четрдесетих година и чекаћемо док једни не поломе кичму другима.

        Треба да будемо мало лукавији и са више поштовања према самима себи.