Цела „Тридесета дивизија“ - коју су против Асада спремиле САД - предала се Ал Каиди

КРИВА И „ИРАЧКА ОБУКА“ КОЈУ US-ИНСТРУКТОРИ ПРЕНОСЕ

НА СВОЈЕ САВЕЗНИКЕ И САТЕЛИТСКЕ БАНДЕ

• Фронту (Џебхат) ан-Нусра (огранку Ал-Каиде) предали се сви - са комплетним оружјем и опремом, укључујући и неколико пикапова.Одмах по уласку из Турске у Сирију. Командант „Тридесете дивизије“ Абд ал-Туниси убедио је представнике Фронта да је обмануо америчку војску, како би се докопао оружја
• Скандал око „Тридесете дивизије“ свакако неће бити једини, биће их још много. Златни век аналитичара америчке армије и CIA изгубљен је међу Холивудским брежуљцима. Америчка обука војске сумњивих савезника обично служи само за подизање репутације оних које обучавају
• У августовском рату 2008, грузијски „елитни“ 43-ћи батаљон, који су обучили Американци, показао се потпуно неупотребљивим и на крају био потпуно уништен, а најбоље је ратовала 2. бригада која није била „американизована“, па је сматрана неелитном и била добила споредни део фронта
• Нешто слично се већ показало и у Украјини. Група украјинских маринаца - састављена од резервиста који су прошли обуку америчких инструктора на полигону Јаворов (и по том основу, били проглашени за „елитну јединицу“ и пребачени на компликовани део фронта у Донбасу) - распала у првом сукобу са устаницима

Пише: Јевгениј КРУТИКОВ

        СКАНДАЛ око „Тридесете дивизије“, коју су амерички инструктори припремали за рат против Башара Асада и која се моментално предала исламистичком Фронту ан-Нусра одмах након преласка турске границе, сада потреса цео западни свет.

        Оваквих скандала ће бити много. Они су условљени методиком америчке обуке „савезника“ у Сирији, Грузији и у Украјини.

        Подсетимо да је као резултат ове предаје Фронту ан-Нусра (огранку Ал-Каиде) добио оружје, опрему и неколико пикапова од Сједињених Америчких Држава. Командант „Тридесете дивизије“ убедио је представнике Фронта тиме да је обмануо америчку војску, како би се докопао оружја. Проблеми због којих се десило то што се десило, могу се поделити у три неједнаке категорије.

        Шаблон агената CIA, који одређује кога изабрати за савезника на Блиском Истоку, углавном је формиран у Холивуду. У великој већини случајева, оперативци се хватају за оне који макар и формално показује знаке лојалности. А ако неко обећава, али потребне знаке показује недовољно, њега преферирају да купе, иако се такви „партнери“ одувек сматрају непоузданим.

        Управо по оваквим принципима је склепана антиасадовска коалиција.

        При чему је понашање агената CIA апсолутно унапред дефинисано. Готово сваки део њиховог посла има писану инструкцију и њих морају да знају и науче их скоро напамет. Неслагање са оперативним инструкцијама повлачи за собом санкције. Слободна воља оперативаца је ограничена, и они су понекад просто принуђени да „одраде“ инструкције, уместо да делују у складу са ситуацијом.

        Са овим проблемом кубуре и многе велике обавештајне заједнице, али америчка се, поред свега, заснива и на идеолошким, као и - у мањој мери - на етничким стереотипима.

        Уопштено говорећи, сваки басмач, способан да јасно изговори реч „демократија“ има шансу да добије финансирање и оружје. А где ће он касније отићи са тим оружјем, то нико не може контролисати. Од ове бољке је, уосталом, патила и совјетска обавештајна служба Брежњевљеве ере, која се држала сваког племенског вође који је знао  да изговори Маркс и Лењин.

        Све ово је у директној вези са описаним случајем. „Тридесета дивизија“ и лично Абд ал-Туниси показали су лојалност, задобили поверење Американаца, добили оружје и нестали са њим.

        Стереотипна и шематска перцепција света - невероватна је карактеристика CIA. Наравно, то је резултат „губитка главног непријатеља“, доживљавања себе као победника у идеолошком, а не у физичком смислу те речи.

        Формирана уз помоћ штапа и шаргарепе, антиасадовска коалиција се распала управо због неправилног одлучивања и грешака CIA. Тачна обрада информација је могућа само уз помоћ стручњака, лишених идеолошке перцепције света, а са таквим кадровима су у Ленглију дефицитарни.

        Тамо је на снази каријерни систем који гура на маргине  све људе који имају нестандардни начин размишљања, а масовно у командну службу прима бивше маринце, што даље условљава потпуни неуспех аналитичког система обавештајне службе.

        Скандал око „Тридесете дивизије“ свакако није једини, њих ће бити још много. Златни век аналитичара изгубљен је међу Холивудским брежуљцима.

        Америчка обука војске сумњивих савезника обично служи само за подизање репутације оних које обучавају.

        Нарочито Петар Порошенко и његова влада падају у еуфорију, када говоре о америчким и британским инструкторима, који на полигону у Јаворову припремају украјинске трупе по убрзаном програму. У одсуству испоруке озбиљног оружја та обука је скоро једини вид војне подршке Запада.

        Американци за обуку Украјинаца (раније - Грузина, Хрвата, Албанаца, сада у Сирији - „противника Асада“ сличних „Тридесетој дивизији“) користе систем „види - понови“. У реалности, то је нешто као „почетничка обука“: трчање с препонама, основе руковања оружјем, физичка кондиција.

        Такође, инструктори војнике обучавају за руковање радио и шифрантским уређајима којима једноставно украјинска војска не располаже. Уче их и извлачењу рањених у циљу минимизирања губитака, међутим они Украјинци који су прошли фронт Новорусије у томе могу сами држати лекције Американцима.

        Уче их да маљем разваљују врата, али одакле маљ војнику на 1000-километарском фронту у степи?

        Уче их да проверавају - уз помоћ специјалне куке на канапу - није ли минирана бодљикава жица, али ово не успева увек.

        Цео програм такозване „корекција2 на полигону у Јаворову састоји се од 63 вежбе подељене у три курса, по два месеца сваки. Резултат - мало обучених, а много случајева непослушности.

        То није војна обука. У најбољем случају је полицијска, али и то - почетна. Представници америчке војске у почетку су се односили према „питомцима“ као према представницима Трећег света, којима је неопходно објаснити са које стране аутомат пуца. На пример, инструктори у Јаворову су веома узнемирени због чињенице да украјински војници, који су дошли из Доњецка, носе аутомате који нису закочени. То је, по мишљењу инструктора, непрофесионално. Међутим, многи од ових војника су преживели управо захваљујући тој „непрофесионалности“.

        Све ово би изгледало смешно, да не одражава суштину обуке коју америчка војска преноси на своје савезнике. Нагласак се ставља на физичке способности, смањење личне иницијативе, довођење до аутоматизма одређених техничких вештина и „колективно учешће“.

        Борац са таквом обуком је изгубљен у незавидној ситуацији и не може применити те вештине у реалној ситуацији. Он је „закључан“ у једнообразност која му је уграђена на вештачком полигону.

        Ни у Украјини ни у Сирији то не функционише.

        Амерички инструктори не знају шта је то фронтални рат, како се понашати у непосредној борби, како се сакрити од ватре ракетних система. Они чак не знају како да утврде одбрамбени положај.

        Ирачко искуство, којим се поноси Пентагон, навикло их је на патролирање, праћење колона и одржавање утврђених гарнизона усред пустиње.

        За три деценије малтретирања слабих противника, америчка војска је навикла да се ослања искључиво на техничку премоћ а вештину блиске борбе је у значајној мери изгубила.

        Сада су, чак и на полигиону у Јаворову чести случајеви одбијања украјинских војника и гардиста, који су прошли машину за млевење меса у Новорусији, да се потчине инструкторима који су, с тачке гледишта ових ветерана „потпуни жутокљунци“.

        Једном речју, у Пентагону су пропустили моменат када је гађање крстарећим ракетама деморалисаног непријатеља престало да буде једини начин ратовања. И сада је крајње тешко проценити праву борбену способност огромне машинерије америчке компнене војске и корпуса морнаричке пешадије, ако би изненада морале да се суоче у борби са бројно и технички равноправним противником. А савезници и „сапутници“ САД воде управо такав рат, они немају или скоро немају авијацију, крстареће ракете и носаче авиона.

        У пустињама Сирије и степама Новоросије није потребно маљем разваљивати врата у току медитативног чишћења села, из кога су се сви разбежали и сакрили. Тамо је потребно држати километре фронта под ватром ракетних бацача на брисаном простору.

        Резултат је то да се индивидуални тренинзи војске „савезника“ и сателитских банди претварају у циркус.

        Неко, као у случају антиасадовских снага у Сирији, схвата сву ову „обуку“ као нужно зло које им је Алах послао као искушење. Неко, попут Украјинаца, гунђа чешће гласно, него тихо.

        Донекле позитивна ствар је што „ветеране“ таква додатна обука „неће покварити“. Али, зато се група украјинских маринаца -састављена од резервиста који су прошли кроз Јаворов (и по том основу, били проглашени за „елитну јединицу“ и пребачени на компликовани део фронта) - распала у првом сукобу са устаницима.

        Масовна „обука“ савезничких јединица у Ираку и Авганистану (као и Украјинаца и Грузина) давала је потпуно исти ефекат. Јединице су проглашаване „елитним“ на основу сличног искуства, али се показивало да су мало корисним у  модерном ратовању без - што је најважније - америчке техничке подршке - авијације, беспилотних летелица и артиљерије. Стога је из бораца у потпуности ишчезла иницијатива и одважност, а из команданата, почевши од командира чета - самостално размишљање.

        Сва тактичка обука се такође врши на основу ирачког искуства, које из неког разлога сматрају најнапреднијим, а се своди на патролирање подручјем уз минималан ватрени контакт са непријатељем.

        Сукоб са једнако снажним непријатељем у директној борби нико не предаје јер се сматра да је у доба сајбернапада, сателита и високопрецизног оружја то нешто апсолутно застарело. Америчка војска се са омаловажавањем односила чак и према самој идеји вођења активне непосредне битке, а када би се тако нешто због превида артиљерије некад десило - онда су или покушали да се из тога извуку и позову авијацију, или би трпели несразмерно велике губитке.

        Ако искуство протекле три деценије није налагало непосредну борбу, није било ни потребе да се разрађују модерне борбене шеме. То би био проблем само за Американце, да они све ове проблеме не преносе на „штићенике“ из пријатељских земља.

        Посебно је карактеристична разлика у војсци бивших република СССР између јединица које су обучавали Американаци и оних у којима настављају да служе официри са старом обуком. Грузијска војска је, на пример, дала много повода за овакву врсту анализе.

        Ово што следи је типична епизода тактичке припреме грузијских јединица обучених од стране Американаца у „ирачком стилу“ током рата у Јужној Осетији 2008. године (овде је најупечатљивији процес доношења одлука „обучених“ командира).

        Седмог августа 2008. године у 23.00 часа, 43. батаљон IV бригаде грузијске војске, који се налазио западно од Цхинвала, упућен је на „чишћење“ села на десној обали реке Проне. Батаљон, који је пешачио целу ноћ, био је раздељен у чете и отприлке у 11.00-12.00 часова 8. августа наишао је на заседу - два километра од окружног центра Знаур. Осетијске снаге отвориле су ватру по грузијској групи.

Грузијске снаге у Осетији

        Одмах је било рањено 5 војника из 43. батаљона. Након тога (по наређењу команданта батаљона) све чете су концентрисане дуж уске позиције „ради елиминације непријатељског положаја“.

        Чак и пре напада, командант батаљона је затражио артиљеријску подршку и добио ју је, штавише, добио је и појачање од три тенка. Грузијска група је гранатирала положај осетинских устаника, да би касније, око 16.00 часова, пешадија на јуриш „заузела“ ту „коту“ (!), на којој од непријатеља није било ни трага ни гласа. Јасно је да нису нашли никакве жртве.

        До 18:00 часова батаљон у пуном саставу је стигао до моста на улазу у Знаур, али у насеље нису ушли, јер су потрошили артиљеријску подршку. Уморном батаљону је био неопходан одмор. Командант је одлучио да се врати на некадашњи положај непријатеља и да тамо преноћи. То јест, цео дан је батаљон лутао планинама и шумама, нашао „велики одбрамбени положај непријатеља“ (касније се испоставило да тамо није било више од десетак осетинских устаника, који су се после прављења заседе тихо повукли), пола сата артиљерија је пеглала, батаљон је стигао до циља, али се вратио на првобитне положаје, јер је био уморан.

        Напомињемо још једном: то је била јединица специјално обучена за ратовање у Ираку. Њени припадници нису схватали како је то без застајкивања, дању и ноћу, пешачити брзим темпом, трпети нападе, маневрисати и организовати пробој. А нису деловали чак ни „по закону“, већ према лежерној ирачкој тактици патролирања, која апсолутно није прилагођена отвореним сукобима.

        Овај пример је - типичан за нападачке акције. У одбрани је било још горе.

        У нејасној борбеној мисији, 43. батаљон је проћердао своју ватрену моћ на једном малом положају и расуо физичку снагу у бесмисленом ходању по селима. Пре поднева 8. августа они нису имали никакве информације о томе шта се дешава у Цхинвалу и Гори. Авионе који су кружили изнад, они су сматрали за грузијску авијацију, јер - будући у плену идеолошке еуфорије - никакву другу нису ни очекивали. Али, од поднева војници 43. батаљона, почели су да примају телефонске информације о жртвама у другим деловима IV бригаде. У бригади је настала паника.

        Од 19.00 часова 8. августа 43. батаљон, у којем је малтене почела побуна, „ирачка“ команда бригаде изводи из Знаура, а за чување положаја оставља само резервисте.

        Тај 43. батаљон добија наређење да се утврди у селу Пхвениси. Међутим, како се то ради, нико није знао. Појединци су почели да копају ровове. Остали су заноћили у каналима за наводњавање, упркос чињеници да је на подручју плантаже јабука претходно распоређена инжењеријска техника за грађење одбрамбене линије. Светлеће фарове руске колоне, која се спуштала из Цхинвала, војници „ирачке бригаде“ су посматрали ноћу, лежећи у баштама.

        Отприлике око 23.00 часа 10. августа руски хеликоптер, који је надлетао област, са чуђењем је открио одбрамбени положај „ирачке бригаде“ и првим ракетама разнео остављен у пољу без заштите и камуфлаже последњи тенк IV бригаде и тешки митраљез. На ватру нико није одговорио, настала је паника. Две  „Стреле“, које су постојале у батаљону, једноставно нису радиле, на њихово техничко стање нико није пазио.

        До зоре 11-ог августа грузијска команда је наставила да позива на јачање већ непостојећег одбрамбеног положаја у Пхвениси, али у сваком батаљону, у просеку није било више од 30 људи који су били спремни да изврше ово наређење.

        Штабни одред II бригаде, заглављен код Цхинвале, одлучио је да изврши ову наредбу, иако се „ирачка бригада“ одавно разбежала.

        Резултат је био жалостан: са приближавањем Шиндисију, штабни одред је за руски тенк помислио да је грузијски („ирачани“ нису могли ни да замисле да се прецењена, због америчке обуке, јединица једноставно разбежала) и био је - потпуно уништен.

        Најспособнијом се у сваком погледу у сукобима августу 2008. године показала II бригада која је напре била распоређена у западној Грузији, у позадини далеко чак и од Абхазије, јер није била прошла никакву америчку обуку.

        Све у свему, скандал око „Тридесете дивизије“ у Сирији је само врх леденог брега. Сада је могуће констатовати да проблеми ове врсте имају комплексан карактер и да се не могу оправдати психолошким грешкама CIA.

        У блиској будућности ћемо чути много интересантих ствари о квалитету обуке коју америчка страна намеће својим савезницима. А после свега - неко ће морати за то да одговара.

        Превео: Срђан Ђорђевић