Београд признаје Косово по америчком плану „Стратегија К-1“

МОСКОВСКИ ПОГЛЕД: СРБИЈА СЕ СА ПРИШТИНОМ ДОГОВОРА

О НОРМАЛИЗАЦИЈИ ОДНОСА ДВЕ НЕЗАВИСНЕ ДРЖАВЕ

• Од српске јавности Платформа је дуго држана у тајности, али први пут она се појавила не у Србији, већ на енглеском језику на америчком сајту Даниела Сервера, професора универзитета Џон Холкинс. Пошто научна јавност Србије није учествовала у њеној припреми, почело је да се говорка да је Платформа писана на Западу
• Фактички се ради о договорима о нормализацији односа две независне државе. Даље реч је само о цени питања. А камен спотицања или монета за поткусуривање у датом случају су општине на Северу Косова са већинским српским становништвом
• Последица досадашњих договора Београда и приштине је и то што је Савет Европске банке за реконструкцију и развој донео одлуку да се Косово укључи у састав земаља чланица банке, признавши самим тим његову самосталност
• Још 2011. године руски амбасадор у Србији Александар Конузин скретао је пажњу српској јавности на то да ће се на граници Србије и Косова уз помоћ Запада ускоро отворити царинске и полицијске службе косовских Албанаца. Тада је амбасадор дошао до закључка да Срби не маре за националне интересе своје земље, којим прете НАТО и ЕУ. Српске власти су учиниле све да се ова прогноза реализује
• Русија је увек сматрала: ако се буду наставили покушаји Запада да у једностраном поретку реши проблеме Косова преко проглашења независности покрајине, ситуација на Балкану и у Србији ће кренути путем дестабилизације. Али, сада су ови уступци решење саме Србије. И управо актуално руководство сноси за њега потпуну одговорност
• Изгледа да је примењена методика преузета из америчког плана „Стратегија К-1“, чији је главни циљ признати Косово мирно, без потреса и озбиљних последица. Важна компонента плана је неопходност да се увери друштво у неизбежност губитка аутономне покрајине и да се пребаци пажња са прошлости (Косова) на светлу будућност (ЕУ, НАТО)

Пише: Јелена ГУСКОВА

        ПРЕГОВОРИ о Косову између Београда и Приштине, изгледа, ушли су у одлучујућу фазу. Како схватамо, они трају већ неколико година и никако не могу да се заврше одлуком која би задовољила Србију. Београд се брани, истина, не превише снажно.

       Данас је већ јасно да од Београда међународни посредници захтевају признање независности Косова. Србију примамљују датумом почетка преговора о ступању у ЕУ. А Београд жели и да ступи у ЕУ и да задржи Косово.

       У ком правцу се креће преговарачики процес и када можемо да очекујемо његово окончање? Да покушамо да анализирамо.

       За власти Демократске странке Бориса Тадића (до маја 2012. године) и актуалне власти напредњака - низ позиција већ је усаглашен. При томе, ови договори су се чинили минималним, неприметним уступцима. Малецки кораци. Али, да ли ће они извести на пут где је циљ означио председник комитета Бундестага за спољну политику Рупрехт Поленц: У оредеђеном тренутку за време преговора о ступању (у ЕУ) неће моћи да се заобиђе питање о томе да ће Србија пристати на независност Косова и признати је, а то је важно за придруживање Европској Унији.

       Хашим Тачи, премијер Косова и руководилац преговора са албанске стране, уверен је да ће временом стране доћи до узајамног признања две земље. Иначе, он не би учествовао у преговорима. О признању независности Косова као коначном циљу преговора Тачи је говорио много пута.

       Сумирајмо о чему су се стране договориле за последњих неколико преговарачких година.

       1. На Косову је распоређена Мисија за успостављање законитости и реда (ЕУЛЕКС) уз негативан однос Русије према томе и пристанак Србије. Мисија је требало да научи Албанце да воде државне послове.

       2. Одређени су параметри присуства Косова на међународним форумима. Србија је пристала уз услов да на столовима стоји таблица „Република Косово“ са напоменом „у складу са резолуцијом 1244 СБ УН“. То фактички значи пристанак на спољнополитичку самосталност Косова.

       3. Признање личних исправа издатих на Косову од стране Србије.

       4. Узајамно признање универзитетских диплома, издатих после 2008. године.

       5. Решење о слободи кретања Албанаца по Србији са косовским документима и таблицама издатим на Косову или од стране УНМИК-а (кретање слободно) или у косовским установама (мењају се на привремене).

       6. Стварање границе између Србије и Косова. У споразуму од 2. јула 2011. године говори се о преласку „административне линије (границе)“.

       7. Договор о заједничком управљању границом, успостављање погранично-царинских прелаза.

       8. Уплата царинских такси на граници по законима Косова.

       9. Стварање јединствене царинске зоне на Косову.

       10. Споразум о царинском печату са натписом „Царина Косова“.

       11. Узајамно укидање трговинског ембарга.

       12. Споразум о размени катастарских књига и матичних књига.

       13. Оснивање „канцеларије за везу“ у Београду и Приштини. Прво се говорило да ће се именовати официри за везу, затим су их назвали чиновницима, а затим је премијер рекао да у Београд за везе са Косовом именују једног од најбољих дипломата са Косова. Значи, реч је о оснивању дипломатских преставништава.

       14. Укључивање четири општине Севера Косова са већинским српским становништвом у јединствени финансијско-буџетски систем покрајине.

       15. Стварање специјалне полиције која би штитила споменике српске православне културе.

       Овоме треба додати да формат преговора на нивоу премијера и председника говори о отовреном признању власти Косова као законите од стране Београда. Албанци нескривено разматрају преговоре као састанке на највишем нивоу о нормализацији међудржавних односа. А последица договора је то што је Савет Европске банке за реконструкцију и развој донео одлуку да се Косово укључи у састав земаља чланица банке, признавши самим тим његову самосталност.

       Још 2011. године руски амбасадор у Србији Александар Конузин скретао је пажњу српској јавности на то да ће се на граници Србије и Косова уз помоћ Запада ускоро отворити царинске и полицијске службе косовских Албанаца. Тада је амбасадор дошао до закључка да Срби не маре за националне интересе своје земље, којим прете НАТО и ЕУ. Српске власти су учиниле све да се ова прогноза реализује.

       Закономерно је питање: да ли државе склапају сличне споразуме са својим аутономним територијама? Ако је реч о испорукама гаса и електричне енергије, телекомуникацијама, о успостављању редовних атубуских и авионских линија, онда је то несумњиво решавање техничких питања, како тврде у Србији, а ако је реч о пограничним прелазима, царинској документацији и царинским таксама, то значи да Србија коју представља Ивица Дачић пристаје на то да Косово постаје или је постало самостална држава.

       Фактички имамо посла са договором о нромализацији односа две независне државе. Даље реч је само о цени питања. А камен спотицања или монета за поткусуривање у датом случају су општине на Северу Косова са већинским српским становништвом.

       Албанцима је важно да ликвидирају самосталност ових територија и њихову зависност од Србије. Зато су сада они спремни да разматрају питања демонтаже српске власти на Северу Косова и признања Косова као своје државе од стране српских општина, прекид финасирања српских општина од стране Београда и чак место Косова у УН.

       Главни српски преговарач, премијер Ивица Дачић не демантује информације о темама даљих преговора, али покушава да их представи тако да се оне чине Србима безболним. Тако он говори не о ликвидацији српских институција (полиције, судова, школа, болница, комуналног система), у покрајини, већ о њиховој трансформацији.

       У оптицају је игра речи: премијер предлаже да се говори не о институцијама Србије, већ о институцијама Срба, који треба да имају систем специјалних веза са Београдом. Реч је о таквом унутрашњем уређењу општина које би признале албанске власти. То су и сада инстутиције српског народа, али то би биле институције које би признала и Приштина.

       Ситуација је јасна чак полуписменима. Ако органи управе спрских општина престану да буду српски, започеће њихова интеграција у државни косовски албански систем, а везе са Србијом ће остати на нивоу оних питања које дозволе власти у Приштини.

       Такође неочекивано из уста Ивице Дачића чуло се помињање и могућности да Косово добије место (столицу) у УН. Српски медији су са негодовањем дочекали сличну изјаву, зато су власти морале да се оправдавају. Дачић каже да Србија никада неће пристати на место Косова у УН, осим ако то не буде одговрало нашим националним интересима. Али национални интереси Србије су познати: очување територијалног интегритета. Какви још могу да буду интереси? Оправдање је нађено на примеру Палестине.

       Можда ће неко затражити да Косово крене путем Палестине. Многе земље раде у том правцу. Ми смо гласали у УН за Палестину. Премијер схвата да је чланство у УН једино што Косово не може да добије самостално. зато је готов о томе да разговара и решење ће зависити од тога шта ће Србија добити заузврат. Или какво ће бити коначно решење, како то формулише Ивица Дачић. И то није лапсус.

       Према саопштењима агеције Танјуг, премијер Ивица Дачић и амбасадор Немачке у Београду Ханс Вилхелм сложили су се да питање чланства Косова у УН може да буде тема само у оквиру дијалога о општем решавању косовског питања. И тако је Дачић нашао чиме и о чему може да се цењка са Албанцима. Али у том случају нејасно је шта значи појам опште решавање косовског питања?

       Мислимо да се под тиме подразумева решавање статуса Косова и његово признавање од стране Србије. За узврат Београд ће тражити или аутономију за српске општине или размену територија (српске општине Косова за албанске општине на југу Србије. И проистиче то из убеђења Ивице Дачића: Отели су нам Косово, поставља се питање како можемо да сачувамо нешто од тога.

       У тим токовима разрађена је и Преговарачка платформа са представницима привремених институција самоуправљања у Приштини, коју је усвојила влада и Скупштина у јануару ове године. Платформа предвиђа формриање аутономије за српске општине на Косову, која ће окупити Србе по националном а не територијалном принципу. Аутномија треба да има своје органе управе, свој систем образовања и здравства, своје симболе власти. Осим тога, Платформа ће добити гранције за националне заједнице (тако су у Платформи означени Срби. Али, ми схватамо да је реч о покушају да се бар некако заштите Срби на независном Косову.

       Од српске јавности Платформа је дуго држана у тајности, али први пут она се појавила не у Србији, већ на енглеском језику на америчком сајту Даниела Сервера, професора универзитета Џон Холкинс. Пошто научна јавност Србије није учествовала у њеној припреми, почело је да се говорка да је Платформа писана на Западу.

       Платформа је дочекана на разне начине. Амерички амбасадор у Приштини Екујси Џекобсон, а иза њега и Хашим Тачи, назвали су Платформу обичним папиром, политичком авантуром, коју нико неће разматрати. Чедомир Јовановић, лидер српских либерала, уверен је да Платформа може да доведе до конфликта са целим светом. Кршљанин је назвао Платформу и одлуку Скупштине издајничким актом.

       Још један закључак: оно што се данас мало по мало реализује на Косову одговара Ахтисаријевом плану (2007.) који није био усвојен у СБ, али су га тихо гурали они који су га разрадили. У документу се не помиње реч независност, мада фактички смисао предлога се састојао управо у томе. Тако је Приштини дозвољено да има заставу, химну и да ступа у међународне организације, између осталог у УН; предвиђене су сопствене оружане снаге. Србија се данас саглашава да иде даље, до договора о нормализацији односа две независне државе, и како се надају западне дипломате, договор међу странама ће бити потписан на пролеће ове године.

       Русија је увек сматрала: ако се буду наставили покушаји Запада да у једностраном поретку реши проблеме Косова преко проглашења независности покрајине, ситуација на Балкану и у Србији ће кренути путем дестабилизације. Али, сада су ови уступци решење саме Србије. И управо актуално руководство сноси за њега потпуну одговорност.

       Изгледа да је примењена методика преузета из америчког плана „Стратегија К-1“, чији је главни циљ признати Косово мирно, без потреса и озбиљних последица.

       Важна компонента плана је неопходност да се увери друштво у неизбежност губитка аутономне покрајине и да се пребаци пажња са прошлости (Косова) на светлу будућност (ЕУ, НАТО).