Американци у страху да у Украјини губе једну од главних победа у хладном рату

ДВА АМЕРИЧКА РАТНА БРОДА ПРЕД ОБАЛОМ СОЧИЈА - А РУСИЈА НИЈЕ ЗАМОЛИЛА САД ДА ИХ ПОШАЉУ

• Прави циљ похода бродова САД у Црно море уопште није заштита америчких олимпијаца од могућих терористичких напада, већ нешто сасвим друго. Право разлог су догађаји у Украјини и око ње
• Систем државне управе у Кијеву се распада наочиглед свих, што ситуацију – са великим степеном вероватноће – води ка „балканизацији” Украјине и формирању на њеној територији неколико независних држава. Са великом вероватноћом да ће најмање две такве нове творевине ући у геополитичку орбиту Русије
• Обраћање президијума Врховног совјета Крима председнику РФ Владимиру Путину - са молбом да наступи као гарант права грађана Украјине који живе на Криму - само је „прва ласта” реализације таквог сценарија
• На два америчка брода налази се 600 „фока”, командоса ратне морнарице САД. То, на први поглед, не изгледа много, али је много важније где би се нашле те „фоке” – у случају заоштравања ситуације у Украјини и опасности да цео низ територија изиђе испод јурисдикције Кијева
• Шта ако „фоке” изненада пожеле да прошетају прелепим булеварима Одесе или по околини Евпаторије, где се пре век и по искрцао англо-француски десант?

         Пише: Кирил БЕНЕДИКТОВ, политиколог (Москва)

         ДВА брода америчке Шесте флоте – командни „Mount Whitney” и торпедни разарач „Ramage” – упловили су у Црно море. Тако се на столу, на којем се игра компликована партија у којој је улог будућност Украјине, бачен још један адут.

         За долазак америчких бродова сазнало се на време. Телевизија CNN још је 21. јануара – позивајући се на представника Стејт департмента – објавила да ће САД у акваторију Црног мора послати два ратна брода како би, буде ли потребно, могли евакуисати америчке спортисте и чланове делегације из Сочија.

         Таква неопходност би – нагласили су из Стејт департмента – постати актуелна „у случају нечега што би личило на велики терористички напад”. Истина, Стејт департмент је подвукао да би такво „прискакање у помоћ” претходно морала да  затражи Москва.

         Амерички ратни бродови с времена на време улазе у Црно море. Новембра 2008. „Mount Whitney” је, примера ради, у грузијску луку Поти довозио „хуманитарну помоћ”. А шта је заиста тај разарач тада довезао – све до данас нико тачно не зна.

         Али, зато се добро зна да је – враћајући се у матичну луку у САД - „Mount Whitney” свратио у Севастопољ, где је био дочекан плакатима „Јенки, идите кући”. Тада америчким војницима чак није било дозвољено ни да кроче на кримску земљу.

         Боравак ратних бродова нецрноморских земаља у Црном мору регулисано је и ограничено целим низом услова које садржи Конвенција о црноморским мореузима, познатија као Конвенција из Монтреа, донета 1936. године. Према члану 18. тог документа, укупна тонажа таквих бродова не сме да премашује 30 хиљада тона (у неким случајевима дозвољено је до 45 хиљада тона), а укупно време задржавања у водама Црног мора не сме да премаши 21 дан.

         Депласман „Mount Whitney” је 18,4 хиљаде тона, а торпедног разарача „Ramage” 8.775 тона. Значи, та два брода имају укупну тонажу од 27. 175 и потпуно задовољавају услове из Конвенције. Уклопиће се и време њиховог задржавања у Црном мору – ако је њихов једини циљ безбедност америчких спортиста у време Олимпијаде.

         Олимпијада се завршава 23. фебруара, а ако се придодају и три дана потребна за повратак – испоставља се да је цела операција испланирана са прецизношћу до једног дана. Уосталом, друкчије и не може да буде: стратешко планирање је одувек било јака страна америчке ратне морнарице.

         Тако су све формалности задовољене.

         Све, осим једне: Русија није замолила САД да шаљу ратне бродове пред обалу Сочија.

         Ова околност тера на помисао да прави циљ похода бродова САД уопште није заштита америчких спортиста од могућих терористичких напада, већ нешто сасвим друго. Зато се треба одмах присетити – шта се последњих дана све догађа у Украјини и око ње.

         А догађа се следеће. Конфротација официјелне власти и опозиције ушла је у фазу која се на језику шахиста назива обостраним цајтнотом. Систем државне управе у тој земљи распада наочиглед свих, што ситуацију – са великим степеном вероватноће – води ка „балканизацији” Украјине и формирању на њеној територији неколико независних држава. Веома је вероватно да ће најмање две такве нове творевине ући у геополитичку орбиту Русије.

Џон Мекејн у Минхену

         Обраћање президијума Врховног совјета Крима председнику РФ Владимиру Путину с молбом да наступи као гарант права грађана Украјине који живе на Криму – само је „прва ласта” реализације таквог сценарија.

         Међутим, није ништа мање очигледно да ни Европска унија, а још више – САД, немају намеру да дозволе Русији да толико ојача да поврати југоисток Украјине и нарочито Крим који се може сматрати „кључевима Црног мора”. Садашња позиција Русије, која од Украјине само изнајмљује ратну луку Севастопоља за своју Црноморску флоту, потпуно задовољава наше „пријатеље” с обзиром да је веома рањива за притиске из Кијева.

         За САД би дозвољавање Русији да има широки излаз на Црно море значио прецртавање једног од главних достигнућа Запада из периода хладног рата.

         Тешко да су Американци опасности геополитичких померања у Северном Прицрноморју постали свесни тек сада. Упркос томе, активност САД у Украјини била је све донедавно релативно мала и ограничена на профилактичке разговоре Викторије Нуланд са лидерима украјинске опозиције и тамошњим тајкунима, са поделом пецива активистима „евромајдана”.

         Основни терет подржавања украјинске „револуције” носили су Европејци, још тачније – емисари Брисела, укључујући „министра иностраних послова” ЕУ Кетрин Ештон, комесара за питања проширења и добросуседства Штефана Филеа и редовног посетиоца кијевских ноћних клубова Елмара Брока. Али, или су се европејци показали неумешним луткарима, или главна европска локомотива – Немачка – није превише журила да подржава културтрегерски жар Брисела  - свеједно, ситуација у Украјини је почела да се усмерава правцем опасним по Запад.

         У таквим условима изгледа да је америчка елита постигла унутрашњи консезус поводом догађаја у Украјини. „Прво звоно” била је Обамина изјава пред Конгресом да САД имају намеру да подржавају украјински народ и његове мирне протесте.

         Међутим, главни удар тог новог консензуса дошао је преко Минхена, са тамошњег безбедносног форума. У Минхену су јединствено наступили државни секретар Џон Кери и јастреб-републиканац Џон Мекејн. Кери је тада изјавио да „Украјина мора изабрати са ким ће бити – или са целим светом или са једном земљом”. Негодујући због таквог демарша, министар иностраних послова Сергеј Лавров је приметио: „Од других можда, али од Керија – са његовим искуством и промишљеношћу – такав агитаторски наступ ипак нисам могао да очекујем”.

         Мекејн је отишао и даље: предложио је нову рунду преговора између Украјине и ЕУ, али више не о придруживању, него о пуноправном чланству. Истина, тај предлог није изговорио са трибине већ у кулоарима.  На том месту – за кулисама форума – ту идеју је подржао већ поменути Филе, потврдивши тим самим да су европејци добро чули шта желе њихове прекоокеанске колеге.

А даље су се још мање кочили.

Џон Кери у Минхену

         У интервју листу „Wall Street Journal” Кетрин Ештон је објавила да САД и ЕУ заједно раде над великим планом финансијске помоћи Украјини. Рекла је да тај план подразумева доделу не малих сума за извођење политичких и економских реформи „у прелазном периоду”. Што је веома важно, указала је да услови за добијање те помоћи неће тражити од Кијева да закључи дугорочни споразум са ММФ.

         Само недељу пре тога, ни ЕУ ни САД нису показивали такву одлучност да материјално подрже слободољубиви украјински народ. Тада су гласови из Варшаве и Виљнуса – са позивима да се направи нови „Маршалов план за Украјину” – звучали прилично маргинално.

         Сада се, као што се говорило у оном старом вицу, „променила концепција”. Перспектива да део Украјине одплута у зону руског утицаја уплашила је Запад толико да је одлучио да за подршку „револуцији” издвоји средства упоредива са кредитом Москве од 15 милијарди долара.

         Дакле, кад се испод свега овога подвуче црта, неизбежно се долази до узнемирујућих закључака.

         На она два брода налази се 600 „фока”, командоса ратне морнарице САД. То, на први поглед, не изгледа много, али је много важније где би се нашле те „фоке” – у случају заоштравања ситуације у Украјини и опасности да цео низ територија изиђе испод јурисдикције Кијева.

         Шта ако „фоке” изненада пожеле да прошетају прелепим булеварима Одесе или по околини Евпаторије, где се пре век и по искрцао англо-француски десант, чиме су и започела војна дејства на Криму?

         Први пут од момента окончања рата са Грузијом, у августу 2008. године, Русија се може суочити са крајње оштрим – на самој граници фолирања – дејствима Запада у непосредној близини од својих граница и у зони дислокације своје Црноморске ратне флоте.

         А то што се та дејства – као и у августу 2008. године – могу подударити са одржавањем Олимпијаде, догађајем током чијег трајања су традиционално прекидана ратна дејства, није разлог ни за какав посебни оптимизам.