Американци су добили шансу, али се са њима може поновити случај СССР

СЈЕДИЊЕНЕ ДРЖАВЕ ЈЕ СОПСТВЕНИ „МЕСИЈАНИЗАМ” ВЕЋ УВЕО У СЛЕПУ УЛИЦУ

• Настављање „месијанског” приступа политици – како спољној, тако и унутрашњој – неминовно ће довести до кризе, страшније од кризе која је задесила СССР крајем 80-их година
• Модел који су Сједињене Државе прво наметнуле половини света, а после 1991 и остатку (реч је, грубо говорећи, о Бретон-Вудском систему) – заснован је на томе да САД у свим земљама по свету постављају себи блиске елите које могу да контролишу ситуацију у својим земљама захваљујући оном делу емисионог ресурса долара који им буде додељен
• Невоља је што том ресурсу долази крај, па проамеричке елите у већини земаља света долазе у крајње тежак положај. Јер, оне више не могу да обезбеде висок животни стандард у својим земљама, па почињу да их потискују алернативне елитне групе које, сасвим разумљиво, имају јако изражене антиамеричке црте
• САД већ сада нису у стању да обезбеде да се поштују „правила игре” која оне саме намећу свету. Уосталом, санкције против Русије су баш из те „опере”. А како време буде пролазило – биће само горе, чак много горе

         Пише: Михаил ХАЗИН

         ЕВО, завршише међуизбори у САД. Имао сам прилику да посматрам тв-пренос: било је то прилично весело.

         Резултати су сасвим природни, мада неки нису веровали да ће се све завршити овако:

         „Кандидати Републиканске партије стекли су контролу над америчким Сенатом. Досад су демократе контролисале 55 од 100 мандата, али су сада републиканци добили седам додатних места јер су победили у Арканзасу, Колораду, Монтани, Северној Каролини, Јужној Дакоти и Западној Вирџинији”.

         Само, ово није главно. Ова победа републиканаца чини још изгледнијом победу њиховог кандидата на изборима 2016. године за председника САД. Зато сада Републиканска партија САД мора решити два задатка од принципијелне важности: мора одредити своју политику за будућност и одлучити – ко ће ту политику представљати.

         У суштини, задатак је још сложенији јер политике морају бити две: једна за бираче, а друга – реална. Ја, наравно, не знам шта ће они тамо смислити. Ипак, ево неких мојих размишљања.

         Прво једно, да тако кажем, стратешко.

         Сједињене Државе су после распада светског система социјализма биле озбиљно уверене да су управо оне онај „град на брду” којем је све дозвољено и којем се све опрашта. А сада је већ јасно: да их је та позиција завела у ћорсокак. Стање њихове катастрофалне кризе постало је неповратно још 90-их – за Клинотонове владавине, али у САД још ни сада не схватају.

         Ево ме већ неколико дана у САД и све то гледам из непосредне близине:  америчка елита још није разумела шта се догађа и до чега ће то све довести.

         Ако се све сагледава из угла процеса који су одређивали економски развој током последњих векова – распад СССР био је последица објективних економских процеса који настављају да делују и данас. У том смислу је садашња криза у САД - реинкарнација кризе у СССР (па и њихове кризе из 70-их година). Кризе у чијој основи је немогућност да се прошире тржишта за пласман робе. А још је све додатно појачано двема негативним околностима.

         Прво тиме што у економији САД  постоје страшне диспропорције које су повезане са „реганомиком” која је стартовала 1981. године (управо ради превладавања кризе из 70-их). А друго, због тога данас више нема никаквог алтернативног економског модела.

         У СССР је било јасно на кога треба гледати, а у кога данас гледају САД?

         Настављање „месијанског” приступа политици – како спољној, тако и унутрашњој – неминовно ће довести до кризе, страшније од кризе која је задесила СССР крајем 80-их година.

         Неће се то одразити само на размере економског пада (моја анализа међугранских диспропорција у САД показала је да су оне већ 1998. биле упоредиве са периодом Велике депресије), него и на психолошком нивоу. А ако се свему дода и брза ликвидација средње класе – услед кризе – проблем поприма просто фантастичне димензије.

         Ако на председничким изборима 2016. победи републикански кандидат – та партија ће понети пуну одговорност за све поменуте безобразлуке, па ће последице бити као после влдавине републиканског председника Хувера после којег су у пет изборних циклуса узастопно побеђивали кандидати Демократске партије.

         Теоретски, постоје само два излаза. Републиканци могу да покушају да нешто ураде (али шта?), а могу да форсирају кризу да би могли потом да се са њом носе са „чистим рукама”.

         Специјалисти за тржиште акција тврде да ће се она урушити (што ће највероватније и бити детонатор нове кризе) пре него што Обама напусти своју функцију, али је за републикнције боље да томе припомогну.

         У свему постоји још једна важна околност, која је спољна а не унутрашња. Ствар је у томе да САД већ сада нису у стању да обезбеде да се поштују „правила игре” која оне саме намећу свету. Уосталом, санкције против Русије су баш из те „опере”. А како време буде пролазило – биће само горе, чак много горе.

         Модел који су Сједињене Државе прво наметнуле половини света, а после 1991 и остатку (реч је, грубо говорећи, о Бретон-Вудском систему) – заснован је на томе да САД у свим земљама по свету постављају себи блиске елите које могу да контролишу ситуацију у својим земљама захваљујући оном делу емисионог ресурса долара који им буде додељен.

         Невоља је што том ресурсу долази крај, па проамеричке елите у већини земаља света долазе у крајње тежак положај. Јер, оне више не могу да обезбеде висок животни стандард у својим земљама, па почињу да их потискују алернативне елитне групе које, сасвим разумљиво, имају јако изражене антиамеричке црте.

         А што се криза буде даље развијала и што се САД буду агресивније понашале покушавајући да остваре своје „месијанске” идеје – то ће жешћа бити контрареакција.

          Сједињене Државе за такав сценарио не само да нису спремне – оне чак не могу ни да га појме. Упркос томе, вероватноћа да до њега дође – прилично је велика. У сваком случају, он природно проистиче из прилично јеасних економских разлога.

          Данас америчке елите имају јединствену шансу да – две године пре председничких избора – покушају да разраде политику која би им омогућила да некако компензирају све негативно  што се на њих може обрушити. Нарочито на политичко-психолошком плану.

          Уопште не мислим да у САД нема људи који не схватају шта се реално догађа. Судећи по покушајима да се формира изолационистичко крило у Републиканској партији (засад није јасно чиме ће се то завршити) – изгледа да понеки понешто разумеју. Али, колико ти људи могу реално да ураде?

          Могу да кажем само једно: САД су шансу добиле. А све даље зависи од њих, па и то како ће ту шансу искористити.

          Ако та шанса не буде искоришћена – може се поновити случај СССР.