Американци отели Мексику пола територије – то и данас одређује њихов државни курс

СУДБИНА ЈЕ ДОЗВОЛИЛА САД ДА СЕ ПРОТЕГНУ ИЗМЕЂУ ДВА ОКЕАНА, АЛИ ИМ ИСПОСТАВЉА ЧУДОВИШАН РАЧУН

Џејмс Нокс Полк

• У децембру 1823., четврт века пре Мексичког рата, председник Џејмс Монро читао је своју годишњу посланицу Конгресу. Његов говор био је посвећен спољној политици САД, а писао га је државни секретар Џон Квинси Адамс, бивши амбасадор у Петрограду и син другог председника САД. Тезе за говор Адамсу млађем отворено су сугерисане из руског конзулата
• Говор Монроа сводио се на то да САД не претендују на већ постојеће колоније, али ако је нека колонија већ стекла суверенитет, онда Европљани немају права да се мешају у њене послове – то је унутрашња ствар Американаца. Између редова отворено је писало: „Само ми имамо право да се мешамо зато што ми имамо демократију, а ви, европски тирани, даље руке од нас“
• Говор председника САД добио је назив Монроова Доктрина. На принципима који су у њој утемељени углавном се још увек изграђује спољна политика САД, иако је у време председника Обаме сама доктрина званично оцењена као погрешна
•  Сада се „зоном утицаја“ не сматра амерички континент, него готово читава планета. А у Русији, која је у Сједињеним Државама видела природну противтежу Британији у региону, тек после 70 година су схватили шта су себи на штету одгајили

Пише: Александар АНТОШИН

         ПРЕ тачно 170 година, Сједињене Државе су објавиле да су анектирале Калифорнију која је данас њихова најнасељенија и најбогатија држава, а дотад је била територија Мексика.

         То је учињено у оквиру рата са суседом, који је понегде имао форму хибридног рата, а отпочеле су га саме САД у потрази за туђим земљама. Анализа тих догађаја веома је важна и за разумевање савремене политике Вашингтона.

         У јулу 1846., након што је почео Америчко-мексички рат - на обале Мексичке Калифорније стигла је флота САД.

         После искрцавања на обалу, Американци нису наишли на мексичку војску, али су приметили чудну заставу на којој је био приказан медвед гризли. Испоставило се да већ три недеље власт у региону (тачније, у његовом већем делу) припада Независној републици Калифорнији која је у пријатељским односима са Сједињеним Државама и ратује са Мексиком за своју независност.

         Неколико месеци пре тога млади истраживач и капетан армије САД, Џон Фримонт, на челу са 70 добро наоружаних „картографа“ - након што је завршио поход преко пустиње Мохаве - подигао је устанак против владе Мексика.

         Фримонтовој групи придружили су се и локални досељеници из САД, а такође и део Мексиканаца који су били незадовољни председником Санта-Аном. Они су заједно успели да преузму власт, утолико пре што мексичком председнику није било стало до грађана Калифорније па се на њега обрушио сав гнев младих Сједињених Држава.

         На северу самих САД, опозиционо настројени грађани видели су у рату против Мексика роварења робовласника који су, према речима америчког песника Џејмса Ловела, хтели да „одсеку Калифорнију да би наметнули ропство, да би вас понижавали и пљачкали и до миле воље вртели око прста“.

         Опозиција је дрско клеветала – Фримонт није био робовласник. Напротив, касније ће он постати звезда те исте опозиције, први кандидат за председника из младе Републиканске партије и први политичар тог ранга који ће се изјаснити за укидање ропства.

         Ипак, све то још увек је било у будућности, а онда је, након што се ради пристојности посаветовао са друговима-револуционарима, Фримнот саопштио америчкој команди да им је досадило да буду слободни. После мање од месец дана постојања - укинута је република коју нико никада није признао и коју је заменила држава у саставу САД – Калифорнија.

         Тек после две године, Мексико је признао уступање те територије након што су америчке трупе заузеле Мексико. На крају рата Сједињене Државе постале су за трећину веће, а Мексико је изгубио половину своје територије. 

         У децембру 1823., четврт века пре Мексичког рата, председник Џејмс Монро читао је своју годишњу посланицу Конгресу. Његов говор био је посвећен спољној политици САД, а писао га је државни секретар Џон Квинси Адамс, бивши амбасадор у Петрограду и син другог председника САД.

         Тезе за говор Адамсу млађем отворено су сугерисане из руског конзулата, говор је препун израза поштовања упућених Петрограду, али у центру пажње државног секретара уопште није била Русија.

         Шпанска колонијална империја рушила се наочиглед свих и било је евидентно да ће се ускоро у Америци формирати мноштво нових независних држава. Сем тога Америка је ушла у спор за земљу Орегон која је укључивала не само истоимену савремену државу, него и читав северозапад САД, као и Британску Колумбију (односно, западни део савремене Канаде).

Санта-Анa

          У почетку су на територију Орегона претендовале три земље – Русија, Британија и Шпанија, а касније су им се придружиле САД. Шпанске претензије откупили су Американци. Пошто су погодбом успели да добију за себе уносну границу, Руси су изашли из спора са намером да доведу до сукоба Британију са младим Државама.

         Укратко, говор Монроа сводио се на то да САД не претендују на већ постојеће колоније, али ако је нека колонија већ стекла суверенитет, онда Европљани немају права да се мешају у њене послове – то је унутрашња ствар Американаца. Исто то се односи и на територије које још увек нису насељене и чије границе још нису означене. Између редова отворено је писало: „Само ми имамо право да се мешамо зато што ми имамо демократију, а ви, европски тирани, даље руке од нас“.

         Говор председника добио је назив Монроова Доктрина. На принципима који су у њој утемељени углавном се још увек изграђује спољна политика САД, иако је у време председника Обаме сама доктрина званично оцењена као погрешна, а председник Адамс успео је да још за живота зажали због ње.

         Истина, сада се за „зону утицаја“ не сматра амерички континент, него готово читава планета. А у Русији, која је у Сједињеним Државама видела природну противтежу Британији у региону, тек су после 70 година схватили шта су себи на штету одгајили.

         У првој половини XIX века, судбина САД и Мексика различито се склапала, при том је у Мексику било много  занимљивије.

         Након што су 1808. Наполеонове трупе освојиле Шпанију, у свим колонијама планули су национално-ослободилачки устанци, често веома успешни, али је мексички естаблишмент чврсто држао контролу над ситуацијом – храбри генерал Агустинде Итурбиде тукао је побуњенике свуда где је успевао да их стигне.

         После Наполеоновог пораза 1814, све је требало да се смири, али се 1820. у Мадриду  десила револуција. Нису свргавали краља, али су изнудили ликвидирање мајората и других остатака феудалног уређења, као и обнављање устава из 1812. и одузимање земље од манастира Римско-католичке Мајке цркве.

         Срце потомка конкистадора и ревносног католика није издржало таква вређања и храбри генерал Итурбиде заузео је власт и прогласио Мексиканску империју на чије чело је сам стао. Нова држава имала је више него пристојну територију – на северу се граничила са Орегоном, а на југу са Панамом.

         Итурбиде је у почетку био регент, али пошто је добро размислио прогласио се за императора Агустина I. Нешто пре тога регент је унапредио у чин генерала младог двадесет седмогодишњег  талентованог војника Антонија Лопеса де Санта-Ана. Будући монарх узалуд је то учинио зато што је две године касније Санта-Ана дошао са верном војском у Мексико да свргне императора. У име стабилности и неизбежне среће народа, империја је укинута, Мексико је постајао република, а бивше величанство послато је у Италију, истина, са апанажом пристојном за то време.

Џејмс Монро

         Сувишно је описивати период преврата који је затим уследио. Ипак, истаћи ћемо важан моменат – сваки пут Санта-Ана пружао је војну подршку завереницима, досетивши се да једне исте људе прво доводи на власт, а затим да их свргава, често и по два пута.

         Полазећи од животног принципа „Увек бити заједно са победницима“, тај Наполеон Запада (Санта-Ана је сам смислио тај надимак за себе) јачао је своју власт после сваког преврата и био укупно 11 пута у председничкој фотељи. При том је Мексико изузетно брзо губио територије, а 1824. формирале су сопствену државу Сједињене Провинције Централне Америке (данашња Гватемала, Хондурас, Салвадор, Никарагва, Костарика и калифорнијски Лос-Алтос.

         Санта-Ана је био толико самољубив колико то могу да буду латиноамерички војници. Будући да је био отворени диктатор, у души је остао искрени либерал. На пример, није подносио ропство које је уз његово учешће у Мексику забрањено 1829. Покушавао је да према могућностима одузима земље од католичке цркве и да се бори за права обичних људи. Ипак, сваки устанак гушио је у крвии без милости. У ствари, био је прогресиван политичар, али недовољно довитљив.

         Године 1835. Санта-Ана је започео реформу која је још више требало да учврсти његову власт, али је то довело до низа побуна у регионима. Као способан војник, Наполеон Запада изашао је на крај са већином тих побуна, али је у Тексасу поломио зубе. Имао је ко да се заузме за Тексас. 

         Године 1844. у САД је одржана председничка кампања и десило се неколико других значајних догађаја. Поред осталог и то што је после дугих спорова Тексас укључен у састав Савеза, при том као јединствена држава, будући да другачије не би могао да се поштује Компромис.

         У то време за председничку функцију борио се Џејмс Нокс Полк из сунчане Вирџиније, демократа и сарадник Џексона. Он је јужњаке заводио анексијом Њу-Мексика и Калифорније, северњаке – решењем старог пограничног спора са Канадом по принципу „Читав Орегон – или ништа, наши услови или рат“.

         Виги (првобитни назив енглеске либералне опозиције) су покушавали да се одупиру. Север је сам решавао питање Орегона енергично повезујући колонизаторе, односно делујући по истој шеми као и Југ у Тексасу, али с том разликом што у Орегону у том моменту није било никаквих власти (у почетку је сам Фримонт, који је у Калифорнији прогласио републику, одлазио тамо да утврди границе и да тражи повољне копнене путеве).

         Из старих извора узели су стару (из времена рата 1812. – јужњачку) паролу о томе да мистер Полк предлаже да се гласа за рат, глад и епидемију.

         По питању идеологије, ситуација је била боља код демократа.

         Године 1845. демократа Џон О'Саливан пише чланак којим поздравља припајање Тексаса и Орегона. Концепција која је предложена у том чланку креативно развија принципе Монроове Доктрине и добија назив Manifest Destiny (у класичном преводу на руски – „Очигледна Предодређеност“ (срп. - „Манифестована судбина“).

         Њен смисао је у томе да су Америци сама судбина и Божија промисао предодредили да се простире од Атлантског до Тихог океана. Зар је Господ хтео да САД остану Савез од 13 колонија као уска трака на обали Атлантика? Напротив, он је хтео да се Империја Слободе распростре на читав Нови Свет.

         Ова идеологема утемељена је пре 170 година и доживела је до наших дана и управо из ње проистиче жеља САД да шире демократију  америчког типа свуда где могу да досегну.

Џон Квинси Адамс

         Тако су Американци добили благородан повод за рат.

         Преостало је само да се нађе изговор.

         У априлу 1846. десио се погранични сукоб у Тексасу који су испровоцирали сами Американци чија је војска продрла у дубину мексичке територије. Погинуло је 16 америчких војника и један официр.

         „Америчка крв се пролила на америчкој земљи“ – туговао је председник Полк у Конгресу. Виги су искрено настојали да зауставе рат. Млади, високи и неспретни сенатор из Илиноиса махао је картом и захтевао да му мистер Полк покаже конкретно место где се десио сукоб. Тај грађанин Илиноиса звао се Абрахам Линколн, али он ништа није могао да учини  - Америка је ушла у рат, громогласно победила и отела од Мексика готово половину територије.

         Мистер Полк је делимично испунио и обећање по питању Орегона пошто је решио стари погранични спор са Канадом и успоставио границу на 49. паралели.

         Ниједан други председник ни до тада ни после Полка није припојио Савезу толико огромне територије.

         Предодређеност се остварила – Сједињене Државе су се коначно простирале од океана до океана, а њихове континенталне контуре (са изузетком Аљаске) од тада се готово нису мењале, иако је успех Фримонта у Калифорнији инспирисао низ следбеника који су покушали да изведу исто такав трик у Централној Америци и на Куби. Острво Слободе требало је да буде главни брилијант у круни јужних држава.

         Није успело: Шпанци су јасно ставили до знања да ће радије видети да је острво потопљено него га преда Американцима.

         Вероватно би САД временом могле да завладају и Кубом и другим територијама у Латинској Америци, али нису стигле – почео је Грађански рат.

         За испуњено пророчанство и лаку победу над очигледно заосталим Мексиком - Сједињене Државе морале су да плате високу цену. После победе охолог Санта-Ане Југ је добијао много више Севера, а крхки баланс између два дела отишао је у прошлост. То је учинило неизбежним рат између Југа и Севера у којем су Американци изгубили више војника него у било ком другом у којем су учествовали и који је истовремено вратио развој САД уназад за тридесет година.

         Тако се испунило оно што је Судбина  Предодредила. Ипак, судбина је на крају испоставила чудовишан рачун.

         Превела

Ксенија Трајковић