А шта ако је завршница са терористима у Паризу „преписана из Мељака“?
ИСПОСТАВЕ ПОПУТ „ШАРЛИ ЕБДО“ СЛУЖЕ ДА ОСТАТАК СВЕТА
ДОВОДЕ ПРЕД СВРШЕН ЧИН
- Безмало религијско поштовање исказано према побијеним карикатуристима показује да се Запад не разликује од оних које воли да сматра заосталима и да им држи предавања. Има и Запад свете појмове и појаве које не дира. Само, њихова светиња није „слобода говора и изражавања“. Не, светиња су им побијени карикатуристи
- Запад се са својим светињама не шегачи. Само са туђим. Западу светиња увек било оно што може да искористи за потчињавање и покоравање других. Док су то могли да раде наводно у име вере, држали су се ње. Касније су се хватали новца, „слободног“ тржишта, људских права... свега што може да продужи њихове обавезно крваве походе на Исток или Југ
- Сад стоје иза карикатура, иза холивудских филмова о злим Русима, Србима и Арапима, иза рок звезда које се исмевају „диктаторима“. У томе и јесте сва невоља: вредности Запада најчешће изазивају, или чак и сасвим потиру, вредности других народа и цивилизација
- Тако је и са овим његовим накарадним схватањем „слободе говора“. Када, наиме, неко непрестано вређа ваше светиње, ви можете: 1) да покушате да га зауставите, или 2) да га игноришете. У другом случају он је сигурно победио - јер светиње са чијим исмевањем можете мирно да живите, заправо престају да вам буду свете
- П.С. Овај чланак заснива се на претпоставци да терористички напад на „Шарли Ебдо“ нису организовале америчке тајне службе. Новији осврти на масакр и оно што је уследило, закључно са завршницом као преписаном из Мељака, указују на то да сама претпоставка можда није заснована на стварности
Пише: Миодраг ЗАРКОВИЋ, Фонд стратешке културе
ДАНИМА већ Французи и остали Западњаци вриште како је свако од њих „Шарли“, али за све то време никоме, ама нити једној јединој особи од толиких милиона, није пало на памет да стварно и - буде „Шарли“. Односно, да се грубо и са оне стране доброг укуса наруга баш побијеном особљу часописа „Шарли Ебдо“, управо у часу када их јавност већине западних земаља оплакује.
Није ли „Шарли Ебдо“ тачно то радио другима? Није ли такав однос према туђој несрећи њихово главно завештање?
При том, била би пожељна што неприкладнија спрдња. Замислимо, на пример, карикатуру која Шарлијевце на оном свету приказује док се свађају око тога како ће међу собом поделити митске 72 девице, за које рачунају да им сада неминовно припадају пошто су страдали смрћу за коју сматрају да је мученичка. Зар не би то било у духу самог „Шарлија“?! Зар не би то, и само то, доказало да је слобода изражавања за Запад збиља најважнија ствар на свету?
Авај, ништа ни налик томе нисмо видели. Штавише, судећи по хистерији која тресе јавности западних земаља, лако је закључити да би било каква спрдња те врсте била дочекана на нож и да би творцима била озбиљно угрожена безбедност.
Што значи да та „слобода говора“, којом се западњаци онолико ките, ипак има границе.
Безмало религијско поштовање исказано према побијеним карикатуристима показује да се Запад не разликује од оних које воли да сматра заосталима и да им држи предавања. Има и Запад свете појмове и појаве које не дира. Само, њихова светиња није „слобода говора и изражавања“. Не, светиња су им побијени карикатуристи.
А Запад се са својим светињама не шегачи. Само са туђим.
„Имамо и ми своје вредности - и, ако нисмо спремни да устанемо у њихову заштиту, у опасности смо да их изгубимо“, пише пре неки дан енглески историчар Том Холанд, у ауторској колумни за Би-Би-Си. Оно што прећуткује, или и не схвата, јесте чињеница да је, историјски гледано, Западу светиња увек било оно што може да искористи за потчињавање и покоравање других.
Док су то могли да раде наводно у име вере, држали су се ње. Касније су се хватали новца, „слободног“ тржишта, људских права... свега што може да продужи њихове обавезно крваве походе на Исток или Југ.
Сад стоје иза карикатура, иза холивудских филмова о злим Русима, Србима и Арапима, иза рок звезда које се исмевају „диктаторима“.
У томе и јесте сва невоља: вредности Холанда и његових земљака најчешће изазивају, или чак и сасвим потиру, вредности других народа и цивилизација. Тако је и са овим њиховим накарадним схватањем „слободе говора“. Када, наиме, неко непрестано вређа ваше светиње, ви можете: 1) да покушате да га зауставите, или 2) да га игноришете. У другом случају он је сигурно победио - јер светиње са чијим исмевањем можете мирно да живите, заправо престају да вам буду свете.
Замислите, заиста, како бисте се осећали када би се неко исмевао нечему што ви волите највише на свету. Вашој породици, рецимо: мајци, или деци. Да ли бисте могли да само окренете главу, сматрајући да је, ето, нападач искористио своја законом зајемчена права? Или бисте ипак дали све од себе да му запушите уста?
Томе у ствари и служе испоставе као што је „Шарли Ебдо“. Да остатак света доведу пред свршен чин.
Сулудо је и лицемерно хвалити се друштвом у којем ништа није толико свето да не би могло да буде исмевано. Такво нешто напросто не може да постоји, пошто друштво које није обједињено ни око једне недодирљиве вредности нема никакву сврху. Али, Запад често иде много даље од пуког лицемерја.
Он вазда од других захтева да постану управо друштво у којем ништа није свето. У преводу: захтева да се самоуниште, одрицањем од сваког могућег утемељења.
Зајапурен таквим захтевима, Запад стално пропушта прилике да учи од бољих. Рецимо, од нас Срба, који са околним муслиманима имамо разна, врло тегобна искуства - а опет нам, иако смо у неколико наврата ратовали са њима, никад није дунуло да се ругамо њиховим светињама. Али смо, свеједно, знали да им се подсмевамо. На пример, прошле године, за време Светског првенства у фудбалу, репрезентација Босне и Херцеговине играла је одлучујућу утакмицу против Нигерије, а неки довитљиви бањалучки момци уприличили су јавно навијање за Нигерију, под паролом „Стоп расизму“.
За разлику од „Шарлија“, то није вређало ничије светиње. За разлику од свих „Шарлијевих“ карикатура које су испливале протеклих дана, то је било - духовито.
П.С. Овај чланак заснива се на претпоставци да терористички напад на „Шарли Ебдо“ нису организовале америчке тајне службе. Новији осврти на масакр и оно што је уследило, закључно са завршницом као преписаном из Мељака, указују на то да сама претпоставка можда није заснована на стварности.
