Русија може поломити амерички пендрек само ако буде наследница и царске и совјетске Русије

БРИТАНЦИ, АМЕРИКАНЦИ И ФРАНЦУЗИ СУ 1918. УДАРИЛИ НА РУСИЈУ

КОД МУРМАНСКА, А ПОТУКЛА ИХ ЈЕ ЦРВЕНА АРМИЈА

Амерички војници код Мурманска 1918.

• Они су се 1918. понашали апсолутно исто као и 2015. године: сматрали су да имају право на искрцавање војника и грађење концентрационих логора на туђим обалама  
• У данашњој Русији се прећуткује да је интервенционисту Вудро Вилсона потукао Владимир Лењин
• Садашња Русија неће моћи да победи САД пре него што себе прогласи за наследницу тадашње Русије. Не пре, него што оцени да је рат, који јој је био наметнут 1918. Године, био отаџбински и ослободилачки рат. Национална и ослободилачка је била и револуција 1917. године
• Русија треба да постане настављач те револуције и наследник те победе - победе, чији је споменик постао остављени британски тенк. Ни у ком другом својству, осим као наследница Русије победнице над Антантом и њеним лакејима, победнице над америчким председником Вилсоном и адмиралом Колчаком, садашња Русија у савременом свету не може постојати

Пише: Николај КУДРЈАКОВ

        ЕМИСИЈА „Вести у 20:00“ позабавила се 97-годишњицом искрцавања војске Антанте у Архангелск. Прилог  је емитован два пута - 30. јула и 2. августа - са малом разликом у монтажи.

        Најаве су били различите: 30. јула се гледаоцима сугерисало да су код Архангелска нађене гранате из времена Првог светског рата. А 2. августа - да су се пре 97 година збили догађаји који су могли лишити Русију изласка на Бело море.

        Датум није јубиларан, али подсећање на нејубиларну годишњицу почетка интервенције добро се поклапа са актуелним вестима: искрцавањем америчких тенкова у Риги, наоружавањем украјинске војске, гласањем о малезијском „Боингу“".

        Са екрана су се чула питања: зашто они сматрају да имају право да одлучују о било ком питању, било где у свету? Зашто они могу хапсити држављане било које земље и кажњавати сваку компанију? Зашто они газе све договоре и споразуме, чим су им угрожени интереси?

        Одговор на ово „зашто“ се није чуо: за то је потребно ући у суштину „нормалне тржишне економије“ и вратити се 500 година у уназад.

        Али, за почетак - довољно је подсетити се, ограничавајући се на непуних стотину година, да су се 1918. године, они понашали апсолутно исто као и 2015. године: сматрали су да имају право на искрцавање војника и грађење концентрационих логора на туђим обалама. Почевши од XVI века „нормални капитализам“ је империјализам, експанзија, колонизација планете Земље од стране мале групе држава и народа.

        Што је још важније: колико дуго то може трајати и ко то може зауставити?

        И у ваздуху виси питање које се чуло и са екрана: „Може ли Русија поломити амерички пендрек?“

        „Вести“ су прећутале: ко и како је сломио наше цењене савезнике тада, 1918-1919. године.

        На пример, указано је на чињеницу да је искрцани 339. пук 85. пешадијске дивизије америчке војске, који је био састављен од регрута из државе Мичиген, имао за амблем белог медведа. Врло занимљива и поучна чињеница.

Амблем 339. пука 85. пешадијске дивизије америчке војске

        А какви су били бројеви, амблеми и заставе пукова који су зауставили те грађане државе Мичиген, и њихову браћу по разуму из Британије, Француске, Италије, Србије и Пољске?

        Показана нам је очувана земуница: ту под тим грудобранима од трупаца крили су се од артиљеријске ватре војници беле армије и војници савезника. Од чије артиљерије су се крили?

        Реч „Црвена армија“ у етру се 30. јула чула три пута. 2. августа - ниједном“

        Нису се чуле ни речи „Северни фронт“. Није поменуто ни име организатора и првог команданта Севердвинске речне флотиле бољшевика Павлина Фјодоровича Виноградова. Поменути њега - значило би признати да су бољшевици били организатори и вође отпора окупаторима, да су били бранитељи отаџбине, били патриоте.

        Војском Северног фронта управљали су „војни стручњаци“ - генерали бивше руске царске војске, као што су Владимир Михајлович Гитис и Василиј Павлович Глаголев. Поменути њихова имена - значило би признати да се цвет руског официрства борио под црвеном заставом.

        Не само да нису поменули оне који су се борили на фронтовима, нису поменули чак никог од политичких лидера тадашње Русије.

        Опет, поменули су само наше тадашње противнике. Подсетили су нас да је председник САД био Вудро Вилсон. Цитирали су државног секретара Роберта Лансинга и сенатора Мајлса Појндекстера. Не именујући ни једног тадашњег руског политичара, телевизија се приклонила сенатору Појндекстеру, који је тада изјавио да је Русија - географски појам, а да државе на том простору нема.

        Међутим, држава је тамо постојала. Министар иностраних послова тадашње Русије - колега Роберта Лансинга - звао се Георгиј Чичерин и сматран је најобразованијим дипломатом тада у Европи.

        Руски колега Вудро Вилсона звао се Владимир Иљич Уљанов - Лењин. Он је још у јануару 1918. године, тј. пре предаје Мурманска, називао припаднике социјалистичке револуције „лакејима америчког долара“. Он је у марту те године наредио евакуацију огромних складишта војне опреме из Архангелска. Управо он је наредио Северном фронту да задржи Котлас, који је лежао између Архангелска и Колчака.

        Победити САД садашња Русија неће моћи пре него што себе прзна за наследницу тадашње Русије. Не пре, него што напомене, да је рат, који нам је био наметнут 1918. године био отаџбински и ослободилачки рат.

        Национална и ослободилачка је била и револуција 1917. године.

        Русија треба да постане настављач те револуције и наследник те победе - победе, чији је споменик постао остављени британски тенк.

Британски тенк у Архангелску

        Ни у ком другом својству, осим као наследница Русије победнице над Антантом и њеним лакејима, победнице над америчким председником Вилсоном и адмиралом Колчаком, садашња Русија у савременом свету не може постојати.

*   *  *

        Певана је те године песма „Ах, кочија моја, Американка“:

        Мундир енглески,
        Еполете руске,
        Дуван јапански,
        Кочијаш омски.

        Имала је та песма доста варијанти, у једној од њих биле су речи: „Ах, кочије моје потпуно су се разбиле. // Зашто сам се у Антанту заљубила“.

        Заљубљивост у „златну милијарду“ - у „седморку“ - код нас и даље траје. Шта морамо да урадимо, убедивши се да се данас наши цењени савезници понашају исто као 1918. године? Да ли да одбацимо долар? Да изађемо из „Болоњског процеса“?

        Да ли смо национализовали нафтну индустрију?

        Не, још увек смо земља која зависи од цене нафте и од курса долара.

        Над Русијом се виори застава марионетске „Северне области“  коју су 2. августа 1918. године образовали тадашњи лакеји.

        А наши цењени савезници искрцавају тенкове у Риги.

        Превео: Срђан Ђорђевић