Ниједан руски владар никада неће пристати на губитак Кијева – само у случају ратног пораза

У НОВОРОСИЈИ СЕ РОДИЛА УПРАВО ОНА СИНТЕЗА ЦРВЕНЕ И БЕЛЕ ИДЕЈЕ, КОЈУ ЗА САМУ РУСИЈУ ТРАЖИ И КРЕМЉ

• ПРВИ СЦЕНАРИО: Новоросија се шири на Харковску област и Запорожје са Херосном. Русија једноставно узима себи оно што може од Украјине, препуштајући остатак територије под западни протекторат (надајући се да ће се у будућности и она неминовно распасти, а тада ће бити могуће у комадима вратити још део руских земаља)
• ДРУГИ СЦЕНАРИО: Новоросија је само прелазни облик борбе за целу Украјину. Ово подразумева постепено ширење територије саме Новоросије са пропорционалним слабљењем кијевске власти, после чијег ће краха Новоросија постати нови центар окупљања бивше Украјине
• ТРЕЋИ СЦЕНАРИО: Новоросија откида од Украјине највише што може територије, у идеалном случају – цео Југоисток и Закарпатску област, и постаје самостална, независна држава, у пријатељским и савезничким односима с Русијом
• Путин очигледно иде другим путем, борећи се за целу Украјину – али, у случају ако се, не дај Боже, ствари буду одвијале тако да ће постати јасно да та борба од Русије захтева не две-три године, већ много дуже време, он би могао да пређе на трећу варијанту, изградњу самосталне Новоросије

         Пише: Петар АКОПОВ

         ЗАТИШЈЕ у Украјини поново је покренуло спорове о томе шта је то Новоросија.

         Постоје три суштински различита приступа. Четври, петоколонашки – „вратити назад Кијеву” – може и да се не разматра, макар због његове неостваривости.

         Први приступ је – Новоросија треба поново да се уједини са Русијом. Наравно, не у садашњем облику – треба сачекати даље разлагање Украјине, повећати територију Новоросије (најмање до целокупних граница Доњецке и Луганске области, а још боље је припојити им Харковску област и Запорожје са Херсоном), па их након тога припојити Русији.

         У том сценарију заправо немају суштинску важност ни величина Новоросије, ни брзина њеног припајања Русији – то се може догодити како кроз годину дана, тако и кроз три. Главно је следеће – Русија једноставно узима себи оно што може од Украјине, препуштајући остатак територије под западни протекторат (надајући се да ће се у будућности и она неминовно распасти, а тада ће бити могуће у комадима вратити још део руских земаља).

         Други приступ: Новоросија је само прелазни облик борбе за целу Украјину. Русија не може да допусти да Украјина оде на Запад, зато је Новоросија потребна само као оруђе за борбу са САД и ЕУ за власт у Украјини.

         Улога Новоросије у том сценарију може бити различита и мењати се у зависности од ситуације у остатку Украјине: од функције кочења Украјине да уђе у ЕУ и НАТО (самом чињеницом свог постојања) до учесника нове серије грађанског рата (и коначног похода на Кијев), од учешћа у новоустановљеној Украјинској Федерацији (која ће постати савезник Русије) до постепеног ширења територије саме Новоросије (с чијим јачањем ће пропорционално слабити кијевска власт, после чијег ће краха Новоросија постати нови центар окупљања бивше Украјине).

         Све варијанте овог сценарија имају исто финале – Новоросија треба да врати целу Украјину (у крајњем случају – осим три западне области, тј. Галиције) савезу са Русијом. Један облик тог савеза био би у почетку улазак Украјине у Евроазијски савез, а у будућности потпуно уједињење два дела руског света. Тако је Новоросија само полуга помоћу које се покушава промена целе ситуације у Украјини с циљем да се она врати на заједнички историјски пут, пут јединства свих грана руског народа. Никакву самосталну идеологију у том случају Новоросија просто неће моћи да има – зато што је она привремена, прелазна творевина.

         Трећи приступ је – Новоросија треба да откине од Украјине највише што може територије, у идеалном случају – цео Југоисток и Закарпатску област, и да постане самостална, независна држава, у пријатељским и савезничким односима с Русијом. Циљ њене независности је да обузда остатак „мале” Украјине и да овој не да могућност да дефинитивно оде на Запад.

         У том сценарију Русија ће морати да свим методима – војним, политичким, економским – ради на убрзавању краха украјинске државе и на ширењу Новоросије. Након завршетка рада на формирању Новоросије као самосталне државе, која заузима и целу територију од Одесе до Дњепропетровска, Русија ће закључити с њом савезнички споразум, и Новоросија ће, иако ће се налазити у несумњивој зависности од Русије, ипак имати све одлике независне државе, осим признања међународне заједнице. У том случају најважније питање постају: како социјално-економско уређење Новоросије, тако и њена идеологија.

         Борба за ту идеологију води се већ сада – зато што је несумњив огроман утицај који би изградња самосталне Новоросије имала на целу Русију. Док је Игор Стрелков империјалац и монархиста, међу локалним командантима има много људи социјалистичких (не по форми већ по суштини), „совјетских” ставова (на пример, Алексеј Мозговој). Али, сви устаници су прави руски националисти (тј. људи који воле свој народ), за све њих је категорички неприхватљива не само олигархија (ни локална, ни руска), већ су генерално веома критички настројени према „слободној руци тржишта” и капитализму.

         Суштински, у Новоросији се родила управо она синтеза црвене и беле идеје, коју за саму Русију тражи и Кремљ. Национално и социјално се спајају у једну целину, оно што је ново – борба за руски свет је пружила јединствену шансу да се убрза синтеза беле и црвене Русије, да се њен резултат претвори у неисцрпни и, оно што је најважније, живи извор за прављење планова за будућност. Не просто борба са Западом за наше земље – већ борба за ново праведно друштвено уређење, за руски свет, у којем ће друштво и привреда бити организовани на основама и принципима који су у складу са националним осећајем, који су формулисани с обзиром на наше, без икаквог преувеличавања, јединствено искуство.

         Та три сценарија се не разликују по времену које је потребно за њихову реализацију (само изгледа да је први најкраћи, а други најдужи), већ по приступу субјекта, тј. Русије, објекту, тј. Новоросији.

         Ако Русија неће ни да помисли на цивилизовани раскид са делом своје територије која се назива Украјином, никакав други сценарио осим другог није могућ.

         Ако се одлучи за први сценарио, потребно је опростити се са Кијевом – ако не заувек, онда за пуно деценија или векова. Ниједан руски владар никада неће на то пристати добровољно – само у случају ратног пораза.

         Путин очигледно иде другим путем, борећи се за целу Украјину – али, у случају ако се, не дај Боже, ствари буду одвијале тако да ће постати јасно да та борба од Русије захтева не две-три године, већ много дуже време, он би могао да пређе на трећу варијанту, изградњу самосталне Новоросије. Тада ће питање новоросијске идеологије постати кључно, одлучујуће.

         Оно ће одредити будућност Русије.