Степанов: Сурков нуди утопију Великог Севера да одврати Путина од даљег зближавања са Кином
ЕВРОПИ И САД НЕ СМЕ ДА ПОНУДИ САВЕЗ ПРОТИВ СОДОМО-ФЕМИНИСТИЧКЕ АНТИХРИШЋАНСКЕ «КУЛТУРЕ»
* Бивши идеолог Кремља Владсислав СУРКОВ покушава да формулише неку средњу (прозападно оријентисану, али притом патриотску) позицију – између још увек до краја неформираног актуелног курса изградње Русије као самобитне државе-цивилизације и окретања ка Истоку, и већ покопаног курса придруживања Западној цивилизацији
* Данас су политичари и политолози који су се залагали за улазак Русије у западну цивилизацију или побегли из земље или су потпуно обесхрабрени после почетка Специјалне војне операције, која нас је стриктно разграничила од Запада. Али, Сурков се не обраћа њима, и не оним западним елитама које су се определиле за уништење Русије и ради тога на рат „до последњег Украјинца“
* Сурков се обраћа оним западним елитама које су почеле да се умарају од Украјине, умарају од рата и схватају да је Русију немогуће победити и да се треба договарати. Да би се, заједно са Русијом, супротставили Глобалном Југу (пре свега Кини)
* Али, Сурков се, пре свега, обраћа лично Владимиру Путину. Он покушава да оживи Путинову фасцинацију Европом у његовим млађим годинама, посебно фасцинацију Немачком. Каже му да још није све изгубљено и да можемо покушати да зауставимо процес раздвајања од Запада
______________________________________________________
Аутор: Анатолиј СТЕПАНОВ, главни уредник Руске народне линије, председник Руског Сабрања и члан Савеза писаца Русије
ДО недавно утицајни политички технолог и државни функционер, а сада већ слободни политолог Владислав Сурков, објавио је на сајту „Актуелни коментари”, чланак са претенциозним насловом „Рађање Севера”.
Неки људи одмахују руком на текст Суркова, говорећи, шта је ту важно? „Оборени пилот” објављује нешто на неком безначајном сајту, зашто обраћати пажњу на његову писанију?
У ствари, чланак Суркова је веома важан, чак и политички актуелан, и садржи скривене поруке које је важно разумети.
Како год да се односимо према његовом моралном лику, Сурков је несумњиво образован и интелигентан човек, он је у недавној прошлости у великој мери креирао смислове постојања руске државе. Уосталом, и његови последњи чланци (после разрешења дужности) постали су предмет интересовања и заслужили су пажњу јавности. Као, на пример, његове тезе о «дубоком народу».
Шта Сурков данас хоће да нам каже? Шта значи његов нови чланак? Која значења и сигнале шаље?
То вреди разумети, пошто Сурков, по мом мишљењу, формулише две важне методолошке и футуролошке тезе.
Теза прва. Сурков покушава да формулише неку средњу (прозападно оријентисану, али притом патриотску) позицију – између још увек до краја неформираног актуелног курса изградње самобитне државе-цивилизације и окретања ка Истоку, и већ покопаног курса придруживања Западној цивилизацији.
Данас су они политичари и политолози који су се залагали за улазак Русије у западну цивилизацију или побегли из земље или су потпуно обесхрабрени после почетка Специјалне војне операције, која нас је стриктно разграничила од Запада.
Али Владислав Сурков се не обраћа њима, и не оним западним елитама које су се определиле за уништење Русије и ради тога на рат „до последњег Украјинца“. Сурков се обраћа оним западним елитама које су почеле да се умарају од Украјине, умарају од рата и схватају да је Русију немогуће победити и да се треба договарати. Договарати се ради тога да би се, заједно са Русијом, супротстављало Глобалном Југу (пре свега Кини). Управо тим елитама Сурков нуди модел интеракције са Русијом.
Истовремено, он шаље сигнал оним представницима елите у Русији, којима је Запад духовна домовина, који су се већ укоренили на Западу, који тамо имају капитал и породице. Сигнал да је спреман да буде њихов гласноговорник.
Тим елитама у Русији и на Западу, Сурков каже: после победе Русије у Специјалној војној операцији, хајде да заједно изградимо цивилизацију Глобалног Севера. Јасно је да Русија мора да је гради као победник, а самим тим и равноправан партнер САД и Европске уније.
То последње је важно, јер показује да се Сурков, пре свега, обраћа лично Владимиру Путину. Он покушава да оживи Путинову фасцинацију Европом у његовим млађим годинама, посебно фасцинацију Немачком. Каже му да још није све изгубљено и да можемо покушати да зауставимо процес раздвајања од Запада.
И друга теза, повезана са првом.
Сурков покушава да заустави процес окретања Русије ка Истоку, који тренутно спроводи Владимир Путин. У суштини, Сурков је иступио са антикинеским манифестом. И то је, у ствари, главна порука његовог чланка, и главна опасност, јер управо савез Русије и Кине данас може да заустави процесе глобализма.
Анатолиј Степанов
У чему је неистинитост и утопизам теза Суркова?
Прво. Наравно, на Западу, у Европи, пре свега у Немачкој, има представника елите, који су незадовољни курсом Шолца и руководства ЕУ на потпуно потчињавање САД. Ти представници елите желели би да се врате пракси сарадње са Русијом, коришћењу јефтиних руских енергената, без којих немачка привреда трпи озбиљне тешкоће, а у перспективи се види економска криза. А Немачка је локомотива привреде целе Европе.
Таква расположња постоје у немачким пословним круговима и међу политичарима. Али, ти представници елите су фактички прогнани у политичко подземље; у најбољем случају они не дозвољавају Шолцу да, не обазирући се, јури у загрљај САД. Међутим, њихови захтеви се не чују чак ни по питању спровођења независне истраге о експлозији Северног тока, која је и сахранила економске перспективе немачке привреде и политичке позиције тих условно проруских елита.
Стога је очекивање њиховог доласка на власт и склапања савеза са Русијом, мало вероватно. А да и не говоримо колико је мало вероватна жеља америчке политичке елите (чак и ако републиканци дођу на власт) да преговара са Русијом на равноправним основама.
Друго. Сама идеја о „Великом Северу“, чије рођење Сурков претенциозно проглашава (као да је Север мртав или уопште не постоји), исисана је из прста. Још бисмо могли да послушамо Суркова, кад би он говорио о потреби обнављања хришћанске цивилизације Европе или хришћанске екумене (а то и јесте Глобални Север).
Али о хришћанству у чланку Суркова нема ни речи. Што је и разумљиво. Сурков је свестан да ради повратка хришћанства у друштвени и политички живот земаља Запада, западне елите треба да направе радикалан заокрет од нове етике, нове културе, „културе отказивања“ која се сада намеће и која у ствари укида хришћанску културу и хришћанску етику.
Однекуд се на Западу морају појавити нове политичке елите, које морају да уклоне садашње владаре, који намећу содомо-феминистичку антихришћанску „културу“. Али одакле да се појаве?
Управо схватајући да је немогуће постићи тако радикалан заокрет Запада, Сурков и предлаже еуфемизам „Глобални Север“, а не хришћанска екумена.
Иначе, сам по себи, концепт „Глобалног Севера” је празан, у њему нема никаквог садржаја, то је само игра супротстављања „Глобалном Југу”. Иако су, углавном, ти појмови „Глобалног Севера” и „Глобалног Југа” измишљени на Западу да би се замаглио устаљени појам „Западна цивилизација” и појам „евроцентризам”, који из њега произлази. Циљ тих појмовних игара је очигледан – да се Запад ослободи бремена политике колонијализма и неоколонијализма, које свет повезује са Западом.
Сам по себи, чланак Суркова је очигледно повезан са посетом Владимира Путина Кини, најављеном за октобар, која би, како се прича, могла да постане важна етапа на путу јачања односа са Кином. Дакле, Сурков покушава да својим антикинеским манифестом спречи то коначно зближавање Русије и Кине, нудећи своју утопију „Великог Севера“.
Највероватније, Суркова чека фијаско, и не само да он неће постати идеолог митске „Северне цивилизације“, већ се неће ни уздићи у ранг мислилаца-утописта попут Мора или Кампанеле.
Не добацује његов пројекат „Велики Север“ чак ни до праве утопије.
https://ruskline.ru/news_rl/2023/09/28/antikitaiskii_manifest_surkova
