Рој Медведев: Јељцин је владао захваљујући стимулансима-наркотицима за пилоте

ПОЗНАТИ ИСТОРИЧАР О СОВЈЕТСКИМ И РУСКИМ ЛИДЕРИМА – ЊИХОВИМ БОЛЕСТИМА И ВЛАДАВИНИ (1. део)

Рој Медведев

* Задовољни сам Путиновом влашћу и зато што је први пут у нашој земљи на власт дошао физички здрав човек. Стаљин је био тешко болестан са огромним бројем комплекса. Хрушчов је такође био помало луд; сваке две недеље је спроводио некакву дивљу реформу. Чак је и његово раскринкавање Стаљина било превише импулсивно и стога неуспешно. Брежњев је био хедониста: волео је жене и друга задовољства. Али, највише од свега волео је да се вози аутомобилима. А онда је преживео два инфаркта и мождани удар и постао само болесник, који није разумео шта се дешава

* Горбачов је био тешки логореик и скрибоман и све време је изговарао невероватан број речи, било је немогуће разговарати са њим! Срео сам се са њим много пута, а није ми давао ни реч да изговорим – све време је сам говорио. А онда би промрмљао: "Хвала и довиђења, идем." Како се према таквом човеку могу да односим са поштовањем?

* Јељцин није био само алкохоличар, узимао је стимулативне лекове за пилоте. То је у суштини наркотик, који му је омогућавао да буде у форми неколико сати. А затим би узимао таблете за спавање. Једном током предизборне кампање, Јељцина је говорио за говорницом, а онда је изненада стао и затетурао се. Утрчали су стражари, ухватили га под руке, изнели у ходник, а ја, радознали историчар, кренуо сам за њима. И видим како су га стражари ставили на огроман тепих на под, умотали у тај тепих и однели у кола

* Са Путином сам се упознао 1998, када га је Јељцин именовао за директора ФСБ, јер је веровао у Путина као „свог човека“. Али, Путина су лоше примили у ФСБ јер је био потпуковник, а ФСБ увек води генерал. Андропов је чак био маршал по чину. Помогло му је што је истакао улогу Андропова. Ја сам му у томе помогао. Шест месеци касније, именован је за премијера, а потом и за председника. Тада га за ништа нисам молио. Али седам година касније имао сам веома озбиљне проблеме

* Написао сам Путину разгледницу отприлике следећег садржаја: „Пре 7 година сам вам рекао да ми ништа не треба, али сада имам озбиљних здравствених проблема - можете ли ми помоћи?" Путина су известили, и мене су одмах везали за болницу у Кремљу. Тамо сам се лечио четири пута, и то што сам доживео 97 година је захваљујући лечењу којим ми је Путин помогао. И зато сам му захвалан

__________________________________________________________

          ПОЗНАТИ руски историчар, брат ништа мање познатог научника и дисидента Жореса Медведева, Рој Александрович Медведев има веома богату биографију, у којој неки од његових критичара налазе и противречности и конформизам, али је истовремено његов допринос савременој историјској науци неоспоран и огроман.

          Рој Медведев је објавио више од 35 књига из историје и са биографијама својих савременика.

          Датуми

          1925. – рођен 14. новембра у Тифлису (Грузија)

          1946–1951. – студирао на Филозофском факултету Лењинградског државног универзитета

          1960. – почетак активног дисидентства

          1989. - постао је народни депутат и члан Врховног совјета СССР

          2007. – добио награду ФСБ за књигу „Андропов“

          * Роје Александровичу, како да вас данас представим?

          – Ја нисам политичар, дакле - независни сам историчар. Може се још рећи и: бивши дисидент.

          * Зашто не садашњи? Да ли Вам је занимљиво живети данас?

          – Занимљиво је, наравно! Али ја не иступам против власти, као некад. Данас подржавам власт. Плашио сам се да критикујем Стаљина, јер је свака критика значила репресију. За време Стаљина, дисиденти попут мог оца, комесара из грађанског рата, умирали су у логорима. Био сам критичан према Хрушчову. Нисам подржавао његове настраности и глупости, али Хрушчов је учинио много за породице репресираних, и у целини сам се добро односио према њему, и познавао сам и њега и његову породицу.

          Био сам отворени дисидент само у време Брежњева. Савременици сматрају да, пошто је под Брежњевом било много дисидената, да то значи да је режим био веома лош. У стварности, било је супротно. Брежњев је био веома либералан и много је праштао. Није желео репресије. Стога је под њим режим постао мек и било је могуће критиковати власти, што се није могло учинити ни под Стаљином, па чак ни под нарцисом Хрушчовом. Једном речју, критичан сам према свима осим према Андропову и Путину.

          * По чему се данашњи дисиденти разликују од вас?

          – Они су данас сасвим другачији. Ми нисмо тражили власт. Критикујући режим, желели смо да се он побољша. Такав став је имао и Солжењицин. А данас дисиденти претендују на власт. И то ми више никако не прија. Зашто би један Наваљни морао да дође на власт? Не разумем.

          * Али смена власти је нормална.

          – Знам биографију Наваљног. Он није још зрео за власт чак ни у некој градској или регионалној управи. Не видим у њему никакву способност да управља тако огромном и тешком земљом као што је Русија. Он би уништио нашу земљу, укључујући мене и моју породицу. И ниједан од садашњих дисидената ми није прихватљив на власти. Они само разарају земљу.

          * То је јасно. Али, зашто сте потпуно задовољни садашњом влашћу?

          – Зато што је први пут у нашој земљи на власт дошао физички здрав човек. Стаљин је био тешко болестан са огромним бројем комплекса. Хрушчов је такође био помало луд; сваке две недеље је спроводио некакву дивљу реформу. Чак је и његово раскринкавање Стаљина било превише импулсивно и стога неуспешно. То се морало радити постепено. Хрушчов је био лош, непредвидив и свадљив вођа.

"Хрушчов је био лош и свадљив вођа"

          Брежњев је био хедониста: волео је жене и друга задовољства. Чак је себи набавио и голубарник. Али, највише од свега волео је да се вози аутомобилима. А онда је преживео два инфаркта и мождани удар и постао само болесник, који није разумео шта се дешава. Брежњев је понекад почињао говор и након пола сата му се изненада учинило: о, не, нешто су ми подметнули - и почео је да говори нешто сасвим друго. А и Андропов је био тешко болестан човек. О Черњенку да и не говорим - када је дошао на власт, живео је још само годину дана.

          * Али Горбачов је био здрав.

          – Горбачов је био тешки логореик и скрибоман и све време је изговарао невероватан број говора и речи, било је немогуће разговарати са њим! Срео сам се са њим много пута, а није ми давао ни реч да изговорим – све време је сам говорио. А онда би промрмљао: "Хвала и довиђења, идем." И ја сам седео, не рекавши ни реч. Како се према таквом човеку могу да односим са поштовањем? Јељцин, са којим сам се такође познавао, није владао земљом, зато што је био потпуно болестан човек и месецима се није појављивао у Москви.

          * Па, сви знају да се он повремено опијао.

          - Он није био само алкохоличар, узимао је стимулативне лекове који су намењени пилотима. То је у суштини наркотик, који му је омогућавао да буде у форми неколико сати. А затим би узимао таблете за спавање. Односно, прво је сам себе доводио у радно стање, а затим се опуштао. Једном током предизборне кампање, видео сам Јељцина како говори за говорницом, а онда је изненада стао и затетурао се. Утрчали су стражари, ухватили га под руке, изнели у ходник, а ја, радознали историчар, кренуо сам за њима. И видим како су га стражари ставили на огроман тепих на под, умотали у тај тепих и однели у кола.

          * Баш као на филму.

          - А ја сам, сећам се, отишао код неког званичника да питам шта се догодило. А он каже: „Не брините, Роје Александровичу, све је у реду." Испоставило се да је ефекат стимуланса истекао и Јељцин је морао поново да добије инекцију. Додајте ту разне болести из младости, болест бубрега и шест инфаркта – Јељцин је био смртно болестан и био је апсолутно неадекватан у разговору.

          Једног дана ми се обратио са молбом: „Роје Александровичу, радио сам у Свердловској области више од десет година, али не знам ко је Свердлов. Рекли су ми да сте добар историчар и да можете да ми објасните.” И тако сам му 40 минута објашњавао ко је био Свердлов. Разумете ли тај ниво? А онда је, напуштајући партију, рекао да је он сада - леви радикал. Пришао сам му: „Борисе Николајевичу, леви радикал - то је моћно, али још горе од комунисте, боље постаните просто демократа. И он је почео да себе назива демократом. И сад, какво поштовање према том човеку могу да имам?

          * Реците нам ипак нешто о Путину. Рецимо, 2000. године био је здрав и свеж, и многи су били фасцинирани њиме. Ви такође?

          - Упознао сам се са њим 1998, када га је Јељцин именовао за директора ФСБ, јер је веровао у Путина као „свог човека“. Али, Путина су лоше примили у ФСБ. Ове детаље никада нисам говорио ни писао. Лоше су га примили јер је Путин потпуковник, а ФСБ увек води генерал. Андропов је чак био маршал по чину. А онда су сменили генерала и поставили њима непознатог потпуковника, који је са собом довео и неке чудне људе. А у КГБ и ФСБ су веома пажљиво бирали кадрове.

          Али и Путин је, знао колико тамо поштују покојног Андропова, па је одлучио да обележи његов 85. рођендан. А ја сам управо припремао књигу о Јурију Владимировичу. И онда ми је изненада дошао неки високи официр: „Роје Александровичу, можете ли да потпишете своју књигу за мог шефа?“ - "Па наравно да могу!"

          А неколико недеља касније дошао ми је генерал и пренео Путинову молбу да се у ФСБ  поднеае реферат о Андропову. Неколико дана касније сам говорио на колегијуму ФСБ, а слушало ме је 77 генерала. Нисам критиковао Андропова, испричао сам оне случајеве где је он, и као шеф тајне службе и као политичар, учинио много разумних корака.

          * Али кажу: био је ужасан човек!

           - Не, није био страшан. Много је скривао – да... Углавном, Путин ми се захвалио на реферату и заједно смо отишли ​​до Андроповљевог гроба у зидинама Кремља. А шест месеци касније, Путин је именован за премијера, а потом и за председника. Тада га за ништа нисам молио. Али седам година касније имао сам веома озбиљне проблеме. Написао сам Путину разгледницу отприлике следећег садржаја: „Пре 7 година сам вам рекао да ми ништа не треба, али сада имам озбиљних здравствених проблема - можете ли ми помоћи?" Путина су известили, и мене су одмах везали за болницу у Кремљу. Тамо сам се лечио четири пута, и то што сам доживео 97 година је захваљујући лечењу којим ми је Путин помогао. И зато сам му захвалан... То је тако...