Одеса, Николајев и Харков могу се вратити у Русију на бази - референдума

У КИЈЕВУ СХВАТАЈУ ДА „ШИРОКИ РЕФЕРЕНДУМ“ МОЖЕ БИТИ СМРТНА ПРЕСУДА УКРАЈИНСКОЈ ДРЖАВИ

Професор Чикашког универзитета Џон Миршајмер уверен

да ће Украјина остати без девет области

* У Русији сазрело: Украјина мора бити приморана да одржи проширени референдум – на широј територији од бивших области Украјине које су ушле у састав РФ, а то ће бити тек кад кијевски режим буде на ивици озбиљног војног пораза. Као Хитлерова Немачка или царски Јапан 1945. године.

* Ко ће осигурати безбедност референдума и, на крају крајева, пребројати гласачке листиће? Ако то буде поверено кијевском режиму или његовим европским „партнерима“, онда је исход гласања очигледан – људи ће једногласно „гласати“ за живот у земљи која умире

* Москва, наравно, може инсистирати на учешћу земаља глобалног Југа – чланица БРИКС-а – али и то је проблематично. Мало је вероватно да би Кина или Индија ризиковале учешће у таквом догађају, а да не помињемо да њима нису по вољи преседани изласка територија из матичне државе као резултат референдума

* Исход референдума биће праведан само ако се одржи под контролом или барем под присмотром Русије. А за то, руски посматрачи не само да морају бити присутни на украјинским територијама, већ и имати право да тамо доносе одлуке. А то ће бити могуће само ако до референдума украјинска територија буде под контролом руске војске

__________________________________________________________

            Аутор: Геворг МИРЗАЈАН

            ПУТИНОВ саветник Николај Патрушев рекао је да Одеса и „огромна већина“ њених становника „немају ништа заједничко са кијевским режимом“. Једноставније речено, Патрушев је јасно ставио до знања да Одеса треба да се врати у своју родну луку и да то треба да буде један од резултата Специјалне војне операције.

Међутим, уз сво дужно поштовање према „Граду поред мора“ и свом значају који има за Русију, постоји много важнији аспект интервјуа са Патрушевом. Јер, проговорио је о томе како треба формирати границе послератне украјинске државе.

            „Наша земља поштује вољу народа. То се може видети из искуства уласка Крима, Севастопоља, Донбаса и Новорусије у састав Русије. Становници региона Украјине, укључујући и регион Црног мора, морају сами да одлуче о својој будућности“, рекао је Патрушев.

            Наравно, неки би ово могли сматрати приватним мишљењем овог политичара. Али, прво, Николај Патрушев је бивши шеф ФСБ-а и он не баца речи у ветар. Друго, он се сматра једним од људи најближих Владимиру Путину. И, треће, сам Путин је, још у новембру 2024. године, говорио о сличном приступу дефинисању украјинских граница:

            „Граница Украјине мора бити у складу са одлукама, сувереним одлукама народа који живи на одређеним територијама, које ми називамо нашим историјским територијама“.

            А под „историјским руским територијама“ можемо подразумевати све данашње земље Украјине – осим, ​​можда, најзападнијег дела - Галиције.

            У ствари, Патрушевљев предлог (назовимо га тако) је за Русију оптимално решење украјинског питања јер би елиминисао садашње и будуће претњи које произлазе из антируског пројекта какав је Украјина постала.

            Мало је вероватно да ће бити могућа њена поуздана денацификација или чак демилитаризација – бацил русофобије је сада дубоко у украјинском државном пројекту и политичкој класи.

            За један, два или највише три изборна циклуса, русофоби ће поново доћи на власт у Кијеву који не буде под контролом Русије, и, на основу „воље народа“ и уз подршку наоружане Европе, ревидираће услове мировног споразума. Укључујући и питање учлањења у НАТО и распоређивања страних трупа на својој територији.

            Стога је оптимално решење: територијално минимизирање и максимално слабљење украјинског државног пројекта.

            Једноставно речено, потребно је вратити Русији све луке данашње Украјине, све територије богате ресурсима, генерално – све што говори и размишља на руском (све руско тренутно украјински нацисти излажу културном геноциду).

            Да, социолошка истраживања сада показују да је становништво Украјине антируски настројено. Међутим, прво, та истраживања спроводе кијевски социолози. Друго, нико нормалан (осим можда веома храброг) неће сада рећи да је за Москву – јер ће одмах завршити у рукама украјинског Гестапоа.

            Треће – и то је главно – становништво у целини увек не бира телевизор, већ фрижидер. И ако се људи суоче са избором између уништене, бесперспективне, радикалима испуњене и колосалним спољним дугом оптерећене, распадајуће Украјине и богате Русије која се успешно развија - они ће изабрати Русију.

            Међутим, питање је - како остварити право Украјинаца на самоопредељење о којем говори Патрушев?

            Правно и, што је најважније, технички?

            Прво, Украјина мора бити приморана да одржи проширени референдум – на широј територији од бивших области Украјине које су ушле у састав РФ - а то ће бити тек кад кијевски режим буде на ивици озбиљног војног пораза. Као Хитлерова Немачка или царски Јапан 1945. године.

            У Украјини разумеју да би такав проширени референдум могао постати смртна пресуда за украјинску државу као такву, а самим тим и за њене елите.

            Поставља се организационо питање: ко ће, како и под којом контролом све то спровести? Ко ће осигурати безбедност референдума, организовати његову информативну компоненту и, на крају крајева, пребројати гласачке листиће?

            Ако то буде поверено кијевском режиму или његовим европским „партнерима“, онда је исход гласања очигледан – људи ће једногласно „гласати“ за живот у земљи која умире.

            Москва, наравно, може инсистирати на учешћу земаља глобалног Југа – чланица БРИКС-а – али и то је проблематично. Мало је вероватно да би Кина или Индија ризиковале учешће у таквом догађају, а да не помињемо да њима нису по вољи преседани изласка територија из матичне државе као резултат референдума.

            Зато, будимо реални – исход референдума биће праведан само ако се одржи под контролом или барем под присмотром Русије. А за то, руски посматрачи не само да морају бити присутни на украјинским територијама, већ и имати право да тамо доносе одлуке.

            Једноставно речено, спровођење логичног и исправног предлога Николаја Патрушева могуће је само у једном једином случају – ако до времена референдума украјинска територија буде под контролом руске војске.

             Само то ће дати прилику становницима историјских руских региона (не само Одесе) да сами направе властити историјски избор.