Московско позориште МХАТ пре 100 година први пут извело драму Булгакова „Дани Турбиних“

ПИСАЦ „МАЈСТОРА И МАРГАРИТЕ“ ИМАО ПЕТЉЕ ДА НАПИШЕ ДА УКРАЈИНСКИ НЕ ЗНА НИ ВРХ УКРАЈИНЕ

* Од првих проба „Турбиних“, МХАТ је постао арена где су се у једном од првих сукоба сусреле силе које ће, век касније, довести до Специјалне војне операцвије и катастрофе украјинске државности

* Пробе су почеле лета 1925. године, а са њима је дошла и мука скраћивања и преправљања текста. Током скоро годину и по дана, представа је прошла кроз четири ревизије, тек пета је постављена на сцену. Станиславски је, у очају, најавио да ће напустити позориште ако представа буде забрањена. И, није забрањена

* Рећи да је премијера била успешна било би потцењивање. МХАТ је извело „Турбине“ 108 пута само у првој сезони – више него било коју другу представу у Москви. Свака представа је била распродата. Двоја кола хитне помоћи стајала су испред врата позоришта – публика је била хистерична, било је и падања у несвест. Када би химна „Боже чувај цара“ почела се да пева у дневној соби Турбиних, сва публика би устала и придружила се, јецајући

* Код Стаљина је стигла делегација украјинских писаца са отвореним захтевом да се „Дани Турбиних“ скину са репертоара. И, он је 1929. године попустио. Али, победа украјинског национализма била је привремена. До почетка 1930-их, Стаљин је коначно потиснуо провинцијске снове о независности. „Дани Турбиних“ вратили су се на сцену МХАТ 18. фебруара 1932. године и остају на његовој сцени све до данас

___________________________________________________________________

               Аутор: Олга АНДРЕЈЕВА

               ПРЕ сто година, 5. октобра 1926. године, Московско уметничко академско позориште је премијерно извело драму Михаила Булгакова „Дани Турбиних“.

               Ова велика представа – можда једина у руском позоришту – тако је тачно одражавала историјску стварност да је на крају постала и учесник и жртва онога што је приказивала.

               Од тренутка првих проба „Турбиних“, МХАТ је ненамерно постао арена где су се у једном од првих сукоба сусреле силе које ће, век касније, довести до Специјалне војне операцвије и катастрофе украјинске државности.

               Историја украјинског национализма у стварности је сасвим другачија од онога како је сада покушавају да прикажу западни пропагандисти.

               Народ никада није имао никакве везе са тим феноменом. Национализам у Малорусији, који је настао, као и 1991. године, у време слабљења централне власти, неговале су искључиво спољне силе и искључиво у свом интересу.

               Прва независност се на Малорусију свалила неочекивано и, такорећи, као и обично.

               Када су бољшевици у децембру 1917. године у Бресту започели преговоре о повлачењу из Првог светског рата, опредељени Украјинци су схватили да је то њихова шанса и директно су се обратили Немцима. Идеја о заузимању украјинске црнице деловала је Немцима обећавајуће.

               Дали су зелено светло и 24. јануара 1918. Мала Рада је прогласила независност Украјинске Народне Републике. Немачке трупе су одмах окупирале Кијев. Аутохтони Малоруси су за своју нову независност, и то под немачким протекторатом, сазнали из новина.

               Накнадна судбина Украјине личила је на фарсу. Немци су пронашли попустљивог генерала, свргнули Раду и прогласили стварање украјинске државе на челу са хетманом Скоропадским.

               Немачки Генералштаб је инсистирао да се све представи као „израз воље народа“. Али се хетман суочио са проблемом: Украјина је постојала, али у њој није било ничег украјинског. Буквално све – од језика до културе и традиције – било је очигледно руско.

               И, нешто је морало да се уради поводом те чињенице. Тако је почела прва масовна украјинизација у Украјини.

               О читавој тој фарси сведочио је најбољи очевидац у историји, Михаил Булгаков, који је био присутан на десет од 14 кијевских пучева. Смејао се заједно са остатком Малорусије. Заиста, присиљавање целе земље да говори језиком жена са пијаце није био лак задатак.

               Како се то одвијало описано је у „Данима Турбиних“.

               „Хетман: Одавно сам желео да укорим вас и остале ађутанте што не говорите украјински. То је скандалозно, на крају крајева! Ниједан од мојих официра не говори језик земље, а то оставља веома негативан утисак на украјинске јединице. Шаљем вам поздраве.“

               Шервински: Да, Ваше Височанство. Дежурни ађутант, корнет... кнез... (У страну.) Ђаво би га знао шта је „кнез“ на  украјинском!.. Дођавола! (Наглас.) Размишљам... размишљам... размишљам...

               Хетман (маше руком): Говорите руски!

               А ево нечега из романа „Бела гарда“:

               „Он (Петљура) је гад“, наставио је Турбин са мржњом, „чак ни сам не говори језик! Шта? Прекјуче сам питао тог  нитковца, доктора Курицког, који је, ако дозволите, заборавио како се говори руски од новембра прошле године. Био је Курицкиј, сада је Курицки. Па питам: како се на украјинској каже „мачка“? Он одговара: „кит“. Питам: „А шта је кит?“ Он је стао, широко отворених очију, и остао је нем. И сада се не клања.

               Николка је праснуо у смех и рекао:

               „Не могу имати реч 'кит', јер у Украјини нема китова, а у Русији има свега у изобиљу.“ „У Белом мору има китова.“

               Читаоци су се грохотом смејали овим сценама. Али независни Украјинци су били увређени чињеницом да се управо тако догодило.

               Совјетска власт је коначно успостављена у Украјини у марту 1921-ве. Али чак ни тада, фарса украјинизације није престала.

               Стаљин, који је после Лењина био једини шеф СССР-а који није гајио лична (етничка или историјска) осећања према Украјинској ССР, наставио је хетманов курс из нужности.

               Почетком 1920-их, Украјинска ССР је била вештачка и изузетно крхка политичка конструкција. Комунистичка партија Украјине је састављена од нуле. Националисти, интернационалисти и присталице аутономије играли су водеће улоге. Стаљин је савршено добро разумео опасност од национализма. Али, у том тренутку, да би се ојачала совјетска власт и партијски редови, било је потребно потапшати „свидомите“ по рамену.

               У супротном, Стаљин би се суочио са снажним отпором унутар партијског апарата. То није дуго трајало, али управо током тог тешког периода између подстицања национализма и његовог хлађења, Булгаковљева драма „Дани Турбиних“ је постављена у МХАТ-у.

               Почела је као драмска верзија романа „Бела гарда“, настала на лични захтев Станиславског. Власти су захтевале актуелност од МХАТА-а, али оно што су „пролетерски“ драмски писци нудили, благо речено, није имало позоришни потенцијал. „Дани Турбиних“, међутим, поседовали су га у изобиљу.

               Одмах је било јасно да је рад на таквој представи био оштрица бритве. Али, Станиславски је ризиковао.

               У почетку, народном комесару Луначарском се није допала представа, али у њој није нашао ништа „неприхватљиво са политичког становишта“.

               Пробе су почеле лета 1925. године, а са њима је дошла и мука скраћивања и преправљања текста. Током скоро годину и по дана, представа је прошла кроз четири ревизије, тек пета је постављена на сцену.

               И ОГПУ и Главни репертоарски комитет покушали су да угуше „Турбине“. Захтевали су да се уклони наклоност Белој Русији, да финале прикаже „заокрет ка бољшевизму“, да се слуге уклоне, па да се све потпуно забрани.

               МХАТ је обећавао све под сунцем — само да буде дозвољено да се представа постави на сцену.

               Станиславски је, у очају, најавио да ће напустити позориште ако представа буде забрањена. И, није забрањена.

               Рећи да је премијера била успешна било би потцењивање. МХАТ је извело „Турбине“ 108 пута само у првој сезони – више него било коју другу представу у Москви.

               Свака представа је била распродата. Двоја кола хитне помоћи стајала су испред врата позоришта – публика је била хистерична, било је и падања у несвест.

               Како да не буде узнемирења? Када би химна „Боже чувај цара“ почела да пева у дневној соби Турбиних, цела публика би устала и придружила се, јецајући.

               А критичари су дивљали.

               Булгаков је сакупио око 300 критика, од којих су само три биле позитивне. Александар Безименски је назвао Булгакова „необуржоаским олошем“. Мајаковски је отишао још даље: „Случајно смо дали Булгакову прилику да се увуче буржоазији под кожу, а он није омануо. И нећемо му дозволити да уради било шта друго.“

               Само Јосиф Стаљин није имао примедби на представу. Као човек префињеног укуса који је познавао и волео позориште, Стаљин је ценио представу. Али као политичару, био му је потребан јасан став.

Михаил Булгаков

               „Са каквим укупним утиском публика напушта позориште?“, питао је Стаљин. „То је утисак непобедиве моћи бољшевика. Чак и такви људи, снажни, непоколебљиви и искрени на свој начин, под наводницима, морају признати да се ништа не може учинити против бољшевика. 'Дани Турбиних' су највећа демонстрација свепобедничке моћи бољшевизма.“

               А Украјинци нису могли да опросте Булгакову мачку и кита. Управо су они отказали представу. Године 1929, украјински писци су дошли у Москву. Стаљин их је лично примио. Сврха њихове посете били су „Дани Турбиних“. Ево одломака из транскрипта састанка.

               „Зашто глумци говоре немачки на чисто немачком језику“, негодовао је један украјински писац, „и сматрају сасвим прихватљивим да искривљују украјински језик, исмевајући га? То је једноставно антиуметнички.“

               „Заиста, постоји тенденција да се презире украјински језик“, благо се сложио Стаљин.

               „Када сам гледао 'Дане Турбиних'“, негодовао је други украјински писац, „прво што ме је погодило јесте да бољшевизам побеђује ове људе не зато што је бољшевизам, већ зато што ствара јединствену, велику, недељиву Русију... Таква победа бољшевизма је боља од свега другог.“

               Тадашњи секретар Централног комитета Свесавезне комунистичке партије (бољшевика) Украјине, Лазар Каганович, признао је: „Јединствена, недељива побеђује.“

               „Шта тачно желите?“, упитао је Стаљин.

               „Желимо да наш долазак у Москву резултира уклањањем те представе“, одговорили су украјински писци.

               Стаљин је поново покушао да одбрани Булгаковљево ремек-дело, али Украјинци су били жедни крви. У Украјини, жалили су се, борили су се и против великодржавног шовинизма и против локалног, украјинског шовинизма, док се РСФСР против великодржавног шовинизма не бори адекватно, „па се може пронаћи много примера шовинизма против Украјине“.

               Расправљати се са овим било је узалудно. Сам Лењин је говорио против великодржавног шовинизма. Националне елите су рачунале на антируски интернационализам, а та карта је у то време била непобедива. На крају, Стаљин је попустио, и 1929. године, представа је уклоњена са репертоара Московског уметничког позоришта.

               Победа украјинског национализма била је привремена. До почетка 1930-их, Стаљин је коначно потиснуо провинцијске снове о независности. Слоган о праву република на самоопредељење је остао, али од тада је био чисто пропаганда.

               Победа разума над лудилом национализма прослављена је у Москви повратком „Дана Турбиних“ на сцену 18. фебруара 1932. године, а она остаје на сцени Московског уметничког позоришта до данас.