Мирзајан: НАТО може заменити ништа мање агресивни Европски војни савез

МОЖДА СВЕ ТРЕБА ПОЧЕТИ РАКЕТНИМ УДАРИМА ПО ЦЕНТРУ КИЈЕВА – ДА ЕВРОПА СХВАТИ ДА ЈЕ ИГРА ЗАВРШЕНА

* Брисел већ издваја стотине милијарди евра за његово стварање, европске земље обнављају своје војно-индустријске комплексе, па чак намеравају да интегришу Украјину у њега (барем као плаћеничку војску)

* Неограничаван од стране Американаца, предвођен европским крсташима, подстакнут вештачки наметнутим страхом од „руске агресије“ и жељом да консолидује Европу, овај савез не представља мању претњу Русији од садашњег НАТО

* Овој претњи се мора стати у крај још док је у нарастању, а не кад буде на свом врхунцу. И, не убеђивањем других „хајде да живимо у миру“, већ демонстрирањем чврстине и одлучности Москве у спречавању спољних претњи

_____________________________________________________________________

             Аутор: Геворг МИРЗАЈАН

             НАТО је на ивици колапса. И ово није само још једно предвиђање руских стручњака, који су говорили о „ивици колапса“ пре 30, 20, а и пре десет година.

             Европски новинари, па чак и политичари, активно расправљају о томе, укључујући и апсолутно системски настројеног пољског премијера Доналда Туска (који, међутим, говори о „континуираном колапсу“).

             Трамп још једном је изјавио да је „веома разочаран“ у НАТО.

             Многи, наравно, криве Доналда Трампа за стање у ком је западна војна алијанса. Кажу да је ексцентрични амерички председник дискредитује својим радикалним поступцима – а посебно својим захтевима.

             Он тера земље чланице НАТО-а да драматично повећају своје издатке за одбрану, називајући их паразитима. Он их тера да се укључе у амерички рат против Ирана, називајући их кукавицама.

             Он их тера да одустану од жеље да увуку Сједињене Државе у украјински рат, називајући их лудацима.

             Американци тако показују недостатак интересовања за НАТО и, шире, за даље испуњавање својих одговорности за обезбеђивање европске безбедности. И, као додатак свему, отворено показују намеру да анектирају део територије државе чланице НАТО-а, Гренланда, који припада Данској.

             Наравно, Трамп је значајно допринео процесу који Доналд Туск назива „континуираном дезинтеграцијом“. Међутим, није он иницијатор.

             Процес је почео из потпуно објективних разлога, наиме, размимоилажења америчких и европских интереса, као и њихових ставова о питањима европске безбедности.

             Није тајна да су Сједињене Државе одувек гледале на Европу као на гориво за своју економију (европска тржишта), свој војно-индустријски комплекс (чији производи иду европским купцима) и своју спољну политику (где европски ресурси подржавају америчке амбиције).

             Заузврат, САД су Европљанима обезбедиле нуклеарни кишобран, као и спољну управу, које се Европа држала: пре само десет година, чак ни врхунски европски политичари (попут немачке канцеларке Ангеле Меркел) нису могли да замисле колективни Запад без америчке управе.

             Међутим, ситуација се сада променила. Сједињене Државе су ушле у период преоптерећења, класичне карактеристике многих слабећих империја, и поново су процениле своје спољнополитичке обавезе.

             Приоритетним регионима сада сматрају Латинску Америку (двориште САД) и Источну Азију (центар глобалне економије). Европа је допала судбина резидуала. Стога, Трамп приморава Европљане да преузму повећане обавезе у погледу одбрамбених издатака и такође настоји да минимизира своје учешће у сукобу са Русијом.

             Европа ово види као америчко одустајање од војног и политичког лидерства и ударац интегритету НАТО.

             Само, за противнике НАТО-а (а пре свега, Москву), ово не даје много повода за славље. Да, руска страна већ дуго тврди да је даље постојање Северноатлантског савеза непрепоручљиво и да би његово распуштање било у интересу Русије. Међутим, проблем је што се на месту НАТО-а појављује нови, не мање агресиван ентитет: Европски војни савез.

             Брисел већ издваја стотине милијарди евра за његово стварање, европске земље обнављају своје војно-индустријске комплексе, па чак намеравају да интегришу Украјину у њега (барем као плаћеничку војску).

             Неограничаван од стране Американаца, предвођен европским крсташима, подстакнут вештачки наметнутим страхом од „руске агресије“ и жељом да консолидује Европу, овај савез не представља мању претњу Русији од садашњег НАТО-а.

             Овој претњи се мора стати у крај још док је у нарастању, а не на њеном врхунцу. И, не убеђивањем других „хајде да живимо у миру“, већ демонстрирањем чврстине и одлучности Москве у спречавању спољних претњи.

             А може се почети ракетним ударима по центру Кијева. Тада ће Европа, можда, схватити да је игра завршена.