Карпович: Са 24. фебруаром дошло је до руског народног буђења које се спремало годинама

ДО 2050. ОДНОСИ МОСКВЕ СА БРИСЕЛОМ, ЛОНДОНОМ И ВАШИНГТОНОМ ВИШЕ НЕЋЕ БИТИ ГЛАВНИ

* Схвативши да се земља налази пред историјским избором – да се настави са дипломатским играма и дозволи противницима да утру пут агресији, или да се предузме одлучујући корак, Владимир Путин одлучио је да не оклева

* Фамозно питање из дела руских класика „Шта ће рећи књегиња Марија Алексејевна?“, у смислу „Шта ће рећи Запад?“, престало је 2022-ге да нас интересује у спољној политици, као и у унутрашњој (на плану вредносних оријентација). Русија и Запад као да су коначно признали да припадају различитим цивилизацијама осуђеним на ривалство

* Запад је ставио све „на коцку“ и отворено се опкладио на распад Русије. Радио је на изазивању унутрашње нестабилности с циљем територијалне дезинтеграције. Ти кораци су извођени тако изазивачки да нам није преостало ништа друго него да пређемо на режим „опкољене тврђаве“

* У Сједињеним Државама и Европи руско понашање се често описује као аномалија која би наводно требало да нестане након „промене режима“ коју је подстицао Вашингтон или „пораза Русије у Украјини“. Чим илузије о остварењу ових планова постану очигледне свим њиховим покретачима, почеће потрага за новим приступима контактима са Москвом

___________________________________________________________

         Аутор: Олег Г. КАРПОВИЧ, проректор Дипломатске академије МИП РФ

         ГОДИНА 2022. је свакако постала прекретница у многим аспектима. Нема више ћутања и пропуста из ранијих година. Наивни снови и неостварене наде који су лебдели у ваздуху још од распада Совјетског Савеза ствар су прошлости. 24. фебруара дошло је до народног буђења које се спремало годинама.

         Схвативши да се земља налази пред историјским избором – да се настави са дипломатским играма и дозволи противницима да утру пут агресији, или да се предузме одлучујући корак, руски председник Владимир Путин одлучио је да не оклева – једина исправна одлука у оваквим ситуацијама.

         У спровођењу специјалне војне операције се од самог почетка рачунало на кампању лажи и дискредитовања са стране наших геополитичких противника, као и на очајнички отпор украјинског неонацистичког режима који је био свестан опасности која ће доћи са успесима руске армије. Ипак, узимајући у обзир све ризике, руководство наше земље одлучило је да предузме оне мере којима се изашло у сусрет захтевима већине становништва Русије.

         С овим у вези, а конкретно када је реч о односима Русије и Запада, можемо извући неколико закључака о резултатима у 2022. години. Прво, на делу је национализација руске спољне и унутрашње политике. Ово, наравно, треба разумети тако да се узме у обзир да смо се и раније руководили првенствено интересима и потребама нашег вишенационалног становништва. Међутим, потреба наслеђена из прошлих историјских периода за учтивошћу и куртоазијом према сада већ бившим „западним партнерима“, примена препорука небројених бирократских структура попут Савета Европе, покушаји изградње узајамно корисне сарадње – све то није допринело одбрани наших виталних интереса.

         У одлазећој години, фамозно питање из дела класика „Шта ће рећи књегиња Марија Алексејевна?“, у смислу „Шта ће рећи Запад?“, престало је да нас интересује у спољној политици, као и у унутрашњој (на плану вредносних оријентација).

         Из овог закључка произлази још једна важна теза. Наша земља и Запад као да су коначно признали да припадају различитим цивилизацијама осуђеним на ривалство. Ми смо престали да се претварамо да још увек планирамо да се интегришемо у наводно просвећену америчко-европску заједницу народа. Они су се, пак, помирили с тим да не могу да нас врате на курс за обуку шегрта и вазала.

         Остаје нам или да се определимо за облике суживота или да појачамо унутрашње резерве развоја и да смело кренемо у сарадњу са „незападним“ светом. Других опција нема.

         Треће, Запад је ставио све „на коцку“ и отворено се опкладио на распад Русије. Радио је на изазивању унутрашње нестабилности с циљем територијалне дезинтеграције. Ови кораци су изведени тако изазивачки да нам није преостало ништа друго него да пређемо на режим „опкољене тврђаве“. Ово последње подразумева и активности на учвршћивању „националне идеје“, посебно кроз радикално преиспитивање приступа образовању младих.

         Хибридна агресија Запада нехотице нам је помогла да се коначно оријентишемо и одлучимо о могућим путевима унутрашњег развоја, као и да идентификујемо земље и организације које можемо да држимо за партнере и за истомишљенике. А цена овога је висока.

         Изгледи у вези са нашим односима са западним земљама, наравно, не могу а да не изазову забринутост. По свему судећи, мораћемо да прођемо кроз неколико фаза у овој интеракцији. 

         У првој фази – порицању – део западних елита (као, наравно, и неки представници руске интелигенције) ће се, ипак, надати некаквом повратку у пређашњу реалност која је увелико изгубила смисао „нормалности“.

         У Сједињеним Државама и Европи руско понашање се често описује као аномалија која би наводно требало да нестане након „промене режима“ коју је подстицао Вашингтон или „пораза Русије у Украјини“. Чим илузије о остварењу ових планова постану очигледне свим њиховим покретачима, почеће потрага за новим приступима контактима са Москвом.

Олег Карпович

         У другој фази, фази љутње, западни лидери ће покушати да искористе сва расположива средстава како би постигли резултате који нису постигнути ни „наравоученијами“ ни „меком моћи“. У следећој фази, на ред долазе - погодбе.         Русију ће покушати да подмите „шаргарепом“ у виду укидања санкција појединим представницима домаћих елита или неком врстом компромисних предлога о украјинском питању, све до закључења некаквог аналога озлоглашених Минских споразума. Ово ће, вероватно, бити последњи покушај смиривања Русије, након чега ће уследити фаза депресије.

         У том тренутку руско-западни односи ће бити дубоко замрзнути, па ће се у будућности, у завршној фази прихватања, поново градити све од нуле, али у новом контексту - признавања легитимитета суверених права, у случају Русије, и границе дозвољеног, у случају Запада.

         Међутим, за сада смо тек на почетку овог пута. Биће психички тешко. Западне земље су, на крају крајева, историјски привлачиле Русе својом јединственом и вишеслојном културом, великим технолошким напретком и колосалном концентрацијом материјалних ресурса. Међутим, западна цивилизација није могла да издржи терет сопствених амбиција и трансформисала се – прво, напуштајући сопствене корене и духовну основу, а потом – провоцирајући све државе и системе који не желе да се уклопе у либералну парадигму.

         Постоји велика вероватноћа да ће до средине овог века питање односа Москве са Бриселом, Лондоном или Вашингтоном изгубити некадашњу актуелност. Нови амбициозни играчи већ долазе до изражаја и будућност ће припасти њима. У преобликовању политике наше земље, ипак, морамо почети од себе, прилагођавати се, што је могуће пре, новој реалности и извлачити закључке из шокова 2022. године, који се могу понављати изнова и изнова ако се овај Гордијев чвор коначно не пресече.