Галијашевић: Растурчени босански муслимани ближи су Западу него Русији и општем духу исламског свијета

У ГЛАВНОМ ГРАДУ ТАТАРСТАНА ГОВОРИО НА „КАЗАНФОРУМУ 2023 – РУСИЈА И ИСЛАМСКИ СВЕТ“

* Рат који се водио на нашем тлу био је геополитички инспирисан и мотивисан западним интересом разбијања заједничке државе Југославије, што не умањује нашу одговорност. Као учесник тог рата, видим да је искуство и поглед на узроке и дугорочне посљедице тог рата, због притиска западне културе, медија и политике, практично  немогуће пренијети на друштво и помоћи заједници да нађе пут

* Од суштинске важности је чињеница да се у Русији разумије да је “арапско прољеће” резултат агресивног напада Запада на Блиски и Средњи исток, у коме су добили подршку разних милитантних и терористичких група а посебно Муслиманског братства. И објављеним ратом против тероризма и хибридним операцијама - западне земље, САД, Велика Британија и Француска су убиствима политичких лидера и пљачком друштвених добара чиниле све, да успоставе нови западни поредак, у арапском свијету. У том смислу, “арапско прољеће” за Русију представља само наставак неколико “обојених револуција” које су се догодиле у Грузији и Украјини

* Данас се не поставља питање: ко ће искористити ово затишје на Блиском истоку - Запад или исламски свијет, да би се промијенили досадашњи односи, већ - на који ће начин муслиманске елите препознати своју шансу у изградњи новог мултиполарног свијета и бољег мјеста у међународној арени, уз помоћ, на то спремне Русије?

* Питање руске специјалне операције у Украјини исламски свијет не третира као питање конвенционалне агресије једне земље на другу, јер сукоб, од првог дана има глобалне размјере рата православног истока са католичким Западом

_______________________________________________________

          СИГУРНО је најважнији аспект сваке сарадње различитих и глобално утицајних држава и савеза, па и Русије са земљама ОИЦ-а, одговор на просто питање: како и колико та сарадња утиче на глобалну стабилност и процес окончања или смањивања сукоба међу државама.

          У том смислу, историјски контекст сарадње између Русије и земаља ОИЦ-а, савремена ситуација и чињеница да државе учеснице процеса сарадње заузимају значајни простор на неколико континената, те да се та сарадња не може, просто, само регионално третирати. Природа односа између ове двије стране, битно утиче на геополитичке односе и безбједносне изазове у цјелом свијету.

          Наравно да су неодвојиви од те сарадње и фактори попут: енергетске политике, вјерских сукоба и геополитичких интереса који снажно, сви скупа утичу на глобалне односе. Ту се свакако отвара и уочава важно питање људских права и демократије у цјелокупном контексту, уз права мањина, слободу медија и права на политички плурализам - ова сарадња остварује важан утицај на глобалну политику а посебно на односе између великих сила и других земаља изван овог односа, посебно САД-а и ЕУ, који у свему, имају свој интерес. Уз шири контекст и геополитичке факторе нужно је истражити значај ове сарадње за демократију, људска права и глобалну политику.

          У сваком случају, процес сарадње Русије и земаља ОИЦ-а је позитиван, вишезначан, продуктиван и важан. Истовремено, јасно је да исламске земље, као чланице ОИЦ-а знају и разумију да је Русија држава у којој се Ислам развијао слободно, јер је Ислам саставни дио историје и културе Русије. Штавише, актуелна власт у земљи, редовно наглашава допринос Ислама развоју земље и њеном успостављању као велике силе.

          Муслимани у Русији се развијају и живе слободно, уживајући сва права која имају и остали грађани земље. Тренутно у Русији живи око 25 милиона муслимана од којих већина - у Ингушетији, Дагестану, Чеченији, Башкортостану и Татарстану у коме се одржава, овај најзначајнији, међународни економски форум.

          Татарстан је, наравно, прилично познат Босни и Херцеговини а нарочито након што је, 14. априла 2021. год., предсједник Татарстана Рустам Миниханов боравио у радној посјети Сарајеву и био примљен на највишем нивоу, од стране три члана Предсједништва БиХ.

          Богато искуство у међунационалној и међувјерској комуникацији на тлу Русије и у Татарстану, могу бити поука за Босну и Херцеговину.

          Управо овдје и на овој конференцији се примјећује неоснованост уопштавања и тумачења Самјуела Хантингтона о неминовности сукоба различитих цивилизацијских образаца и заједница, на оном простору, на коме границе између њих нису јасно утврђене.

          Зато, на овом мјесту, у Казању, сви лакше схватамо да заједнички живот нема алтернативу, тим прије јер је током историјског развоја, развијена традиција мирног суживота представника различитих религија и разумијевање потребе за јачањем јединствене властите државе.

          Живећи раме уз раме с Русима и другим народима Русије дуги низ стољећа, комуницирајући с њима у различитим областима живота, муслимански народи дали су значајан допринос развоју на економском и хуманитарном плану своје домовине, формирању њеног друштвеног и културног идентитета па не чуди тај снажни искорак и важан примјер који данас муслиманима свијета даје Предсједник Чеченије Рамзан Ахмадович Кадиров.

          Обраћајући вам се данас, истичем да је по броју и структури становништва, ситуација у земљи из које долазим, у Босни и Херцеговини, врло слична ситуацији у Татарстану, овој величанственој републици која је у саставу Русије, на средњој Волги.

          Скупити снаге и суочити се са својим слабостима и проблемима друштва из кога долазим, најважнији је резултат посјете Казању и учешћу на овој конференцији.

          Искуство Татарстана и дух ове конференције у којој главни тон дају земље Организације исламске сарадње и Русија, недостају држави Босни и Херцеговини.

          Муслимански свијет, више него Ислам сам по себи, суочава се с бројним проблемима, како у цјелом свијету, тако посебно, и у земљи из које долазим.

          Највећи проблем и наша одговорност лежи у томе што ово позитивно искуство сарадње, ми нисмо били способни примјенити у својој земљи и нисмо пронашли пут до сарадње наших, малих народа и вјерских заједница.

          Рат који се водио на нашем тлу био је геополитички инспирисан и мотивисан западним интересом разбијања заједничке државе Југославије, што не умањује нашу одговорност.

          Као учесник тог рата, видим да искуство и поглед на узроке и дугорочне посљедице тог рата, због притиска западне културе, медија и политике, практично је немогуће пренијети на друштво и помоћи заједници да нађе пут. Наравно, многи од проблема са којима се суочавају муслимани у Босни и Херцеговини и исламска друштва на планети, представљају глобалне изазове, и они захтијевају глобална рјешења.

          Русија, као глобална сила, игра важну улогу у рјешавању свих међународних криза, па тако и оних чији су актери муслимани. Истовремено и разумљиво и погрешно, Ислам се изучава с могућношћу да властито негативно искуство са Западом буде заборављено и редефинисано.

          Америчке интервенције у различитим муслиманским државама, какве су Афганистан, Ирак, Сирија, Либија и Иран, Русији су код свих муслимана омогућиле посебан статус. Иако је западни фактор важан у свакој анализи којом желимо сагледати перспективе исламског свијета, ипак, посљедња дешавања потврдила су да је овај неопходни фактор углавном деструктиван, да не уважава основне разлике у степену и квалитету, које су настајале у различитим, и на Западу не баш правилно схваћеним друштвено-историјским процесима.

          Из такве перспективе, уочљиво је зашто Русија игра важну улогу спрам тренутних проблема муслимана.

          Прије свега, Русија је глобални играч, била је то одувијек, па и у вријеме када је, кроз Совјетски Савез ломила окоштале односе, супроставила се фашизму и побиједила га, те на крају задала одлучујуће стратешке, геополитичке ударце колонијализму, отварајући тиме врата за изградњу суверенитета и интегритета многих данас суверених држава.

          Удио Русије у рјешавању сваког великог проблема у свијету, па и оних који долазе из исламског свијета или су као проблем наметнути, зато је врло важан.

          Друго, историјски посматрано, Русија је домовина многих муслимана који су ту вјековима живјели под различитим режимима, те такво искуство може послужити у наласку одређених алтернатива за наше текуће проблеме.

          Треће, Русија је кључни играч у бројним међународним проблемима у које је укључен и исламски аспект; напримјер кризе у Сирији. Прагматично посматрано, веома је тешко направити било какав напредак у Сирији без пристанка Русије.

          Историјски посматрано, различите државе су играле кључне улоге у вези с муслиманским свијетом. Прије Сједињених Америчких Држава и њиховог агресивног наступа који разара основе политичких система и друштвених односа у Исламском свијету, Велика Британија је била држава од великог и врло негативног, колонијалног значаја за цијели регион, посебно у 19. вијеку. Она је годинама била одлучујући фактор у многим државама - од Индије до Јордана.

          Са друге стране, на истој колонијалној основи, у Африци, је Француска играла сличну улогу, истина у мањој мјери.

          Од суштинске важности је чињеница да у Русији разумију да је “арапско прољеће” резултат агресивног напада Запада на Блиски и Средњи исток, у коме су добили подршку разних милитантних и терористичких група а посебно Муслиманског братства. И објављеним ратом против тероризма и хибридним операцијама - западне земље, САД, Велика Британија и Француска, су убиствима политичких лидера и пљачком друштвених добара чиниле све, да успоставе нови западни поредак, у арапском свијету. У том смислу, “арапско прољеће” за Русију представља само наставак неколико “обојених револуција” које су се догодиле у Грузији и Украјини.

          Истовремено, Русија је подигла ниво узбуне са појавом Исламске државе Ирака и Леванта (ИДИЛ), сматрајући их са једне стране геополитичким инструментима Запада а са друге стране озбиљном пријетњом ширања радикализма и насиља.

          У суштини, “арапско прољеће” је изазвало колапс многих држава какве су Јемен и Либија. А кад држава доживи колапс, недржавни актери бивају још важнијим па треба склопати партнерства с ненасилним, недржавним актерима који трајно одбацују насиље.

          У времену колапса муслиманских држава, Русија може развијати стратешке контакте с мирољубивим религијским групама и другим друштвеним покретима. Не смије се заборавити да данас радикалне религијске групе прогоне мирољубиве друштвене покрете.

          Да би такви мирољубиви покрети преживјели, нужна је међународна помоћ.

          Са друге стране, очигледан недостатак дијалога између западних држава и исламских група најслабија је карика западне дипломатије на Блиском истоку ако западна дипломатија, уопште и постоји. Јер арогантни наступи Сједињених Америчких Држава, Велике Британије, НАТО и ЕУ, пријетња насиљем или употреба насиља наспрам исламских друштава.

          Са образложењем да традиционални дипломатски апарат не постоји у државама Блиског истока, јер су оне у колапсу, једина опција за Американце и друге западне земље и савезе, развијање јаких веза с недржавним актерима, организовање насилних група и терористичких организација те прављење са њима притиска на режиме и друштва у цјелини.

          Зато је Русија, као држава са милионима грађана муслимана, евидентно постала савезник мирољубивих исламских група на Блиском истоку и заштитник њих и међународног поретка.

          Евидентно и уочљиво је да је рат у Украјини ујединио „Западни свијет“ против Русије и у осуди руске специјалне операције, на исти начин на који се Запад (САД, Велика Британија, Француска и Њемачка - НАТО, Европска Унија, Комонвелт), ујединио против Исламског свијета, у познатом „Рату против тероризма“ и потпуно измишљеним разлозима због којих је био покренут и вођен.

          У рату у Украјини, западна пропаганда слави Зеленског као „првог хероја 21. вијека“ иако је он сам по себи, најконтроверзнија фигура овог рата. Ипак вриједи напоменути да се на листи најутицајнијих циониста на планети, коју је The Jerusalem Post објавио већ давне, 2019. године, под редним бројем 8. налази име Владимира Зеленског.

          Овдје је поента на односу Запада према Палестинцима, а поред Палестине бар још десетак рана које је Запад задао муслиманима и данас крвари.

          Осим бруталних ратова и инвазија земаља западне алијансе против муслимана након 11. септембра, стигма исламског тероризма жива је на Западу и служи западним земљама да агресивно и некажњено тероришу муслимане, посебно тамо гдје живе као мањине.

          Док траје рат у Украјини, исламски свијет је добио предах. Стога, се данас не поставља питање: ко ће искористити ово затишје на Блиском истоку - Запад или исламски свијет, да би се промијенили досадашњи односи, већ - на који ће начин муслиманске елите препознати своју шансу у изградњи новог мултиполарног свијета и бољег мјеста у међународној арени, уз помоћ, на то спремне Русије?

          Зато, питање руске специјалне операције у Украјини исламски свијет не третира као питање конвенционалне агресије једне земље на другу, јер сукоб, од првог дана има глобалне размјере рата православног истока са католичким Западом. Наратив, позападњачених и растурчених босанских муслимана, нажалост, данас је ближи западном, Фукујамином мишљењу него општем духу и расположењу исламског свијета и ове велике конференције.

          (Излагање Џевада ГАЛИЈАШЕВИЋА на тему „Војно-стратешки и геополитички аспект сарадње Русије и земаља ОИЦ-а - историја и савременост“)