Војни савез Турске, С. Арабије и Пакистана неће бити „исламски НАТО“
ПО ЕКОНОМСКОМ, ВОЈНОМ И ПОЛИТИЧКОМ ПОТЕНЦИЈАЛУ – ОДМАХ ЈЕ ИЗА ЗАПАДНЕ АЛИЈАНСЕ
Ердоган, Ел Сауд и Шариф
* Чини се да је то заиста моћан савез јер предвиђа синергију саудијских финансија и енергетских ресурса, турске одбрамбене индустрије и војске, и пакистанских оружаних снага и нуклеарног оружја Исламабада. Још су се договорили да ће се одсад оружани напад на једну сматрати нападом на све три земље
* То није исламски пакт. Да, реч је о три муслиманске земље, али оне не тврде да је њихов блок панмуслимански (баш као што ни НАТО није пре приступања Турске тврдио да је панхришћански пакт). Чак није ни кључни муслимански играч безбедности, пошто барем једна водећа чланица муслиманског света, Иран, није укључена
* Нема ни структуру какву има НАТО. Северноатлантски савез има јасну командну структуру у виду Сједињених Држава, које су окупиле колективни Запад око себе. То је немогуће на Блиском истоку
* Кирил СЕМЈОНОВ: „То није аналог НАТО. То је савез равноправних држава, без доминантног играча. Више подсећа на коалиције из Првог светског рата — на неку врсту Антанте“
______________________________________________________________________
ТУРСКИ председник Реџеп Тајип Ердоган, саудијски престолонаследник Мухамед бин Салман ел Сауд и пакистански премијер Шахбаз Шариф потписали су документ о војном савезу својих земаља.
Ово је прво потврдила званична Анкара.
Чланице овог тројног савеза ће развијати војно-техничку сарадњу и координирати потезе поводом криза у региону.
Спољнополитички експерт Геворг Мирзајан овим поводом је указао:
„Већ се чује термин Исламски НАТО, али се у стварности ради о нечему сасвим другом.
На турско-саудијско-пакистанском одбрамбеном пакту радило се много месеци и коначно је потписан 7. августа у Меки, најсветијем граду за све муслимане.
Одсад ће се оружани напад на једну од страна сматрати нападом на све три земље.
Чини се да је то заиста моћан савез јер предвиђа синергију саудијских финансија и енергетских ресурса, турске одбрамбене индустрије и војске, и пакистанских оружаних снага и нуклеарног оружја Исламабада.
По економском, војном и политичком потенцијалу, други је одмах после НАТО.
Међутим, детаљније испитивање показује да уопште не постоји „исламски НАТО“ или потенцијално моћан војно-политички блок. Нови савез не треба потцењивати — али ни прецењивати.
Пре свега, не треба му додавати термин „исламски“. Да, реч је о три муслиманске земље, али оне не тврде да је њихов блок панмуслимански (баш као што ни НАТО није пре приступања Турске тврдио да је панхришћански пакт). Чак није ни кључни муслимански играч безбедности, пошто барем једна водећа чланица муслиманског света, Иран, није укључена.
Друго, не треба га ни звати „НАТО“. Барем не у смислу принципа колективне одбране.
Да, постоји клаузула која каже да је „напад на једног напад на све“, али стране никада нису показале спремност да се бране. Управо супротно, заправо.
Чињеница је да је Пакистан већ требало да уђе у рат. 17. септембра 2025. године — то јест, шест месеци пре иранских удара на мете у Саудијској Арабији — већ је потписао споразум о стратешкој одбрани са Ријадом. Међутим, то није довело до пакистанских удара на Иран или, на пример, на Хуте у Јемену.
„Пакистан је, напротив, на све начине покушавао да помири Иран са Саудијском Арабијом и био је главни миротворац током целог рата“, подсетио је међународни политиколог Кирил Семјонов
Споразум такође није довео до саудијских удара на авганистанске талибане (чије су снаге изводиле атаковале пакистанске мете).
Ниједна страна не жели да се бори на фронту који није њен. Саудијци и Турци немају шта да траже у Авганистану, а Пакистанци немају шта да траже у Јемену. А то је чак и без разматрања турско-НАТОвског аспекта: улазак Анкаре у рат на страни Саудијске Арабије или Пакистана учинио би је метом за непријатељске ударе, што би Анкара могла да позиционира као активирање Члана 5 Повеље НАТО-а и основ за улазак западних земаља у рат.
Западне земље неће да се боре зато што је неко напао условни Пакистан.
Нема ни структуру какву има НАТО.
Северноатлантски савез има јасну командну структуру у виду Сједињених Држава, које су окупиле колективни Запад око себе. То је немогуће на Блиском истоку.
„Главни разлог за неуспех било ког исламског НАТО-а је недостатак договора о томе ко треба да води муслимански свет“, примећује „Џерузалем пост“. Турска, Саудијска Арабија и, донекле, Пакистан не само да се не слажу по овом питању; то су, заправо, конкуренти за лидерство у исламском свету.
Да би „пријатељски“ саплеле своје ривале, неке од ових земаља су прибегавале изузетно оштрим мерама. Довољно је сетити се учешћа Анкаре у афери Кашоги, која је нанела озбиљан ударац угледу де факто владара Саудијске Арабије, Мохамеда бин Салмана.
Да, савез не мора нужно бити изграђен око лидера – може укључивати и хоризонталне везе, чак и између конкурената.
„То није аналог НАТО. То је савез равноправних држава, без доминантног играча. Више подсећа на коалиције из Првог светског рата — на неку врсту Антанте“, каже Кирил Семјонов.
Антанта је заиста била хоризонтални савез, који је уједињавао земље које нису биле посебно пријатељске (Енглеска је била на ивици рата и са Француском и са Русијом). Али их је ујединила брзо растућа моћ царске Немачке.
Питање је, ко је Анкари, Ријаду и Исламабаду претња? Или боље речено, заједничка претња?
Чини се да је одговор очигледан: Иран.
Техеран, бранећи се од америчких удара, према неким стручњацима, понаша се превише агресивно. Толико да једнострано планира да наплаћује претерано високе таксе за бродове који пролазе кроз Ормуски мореуз (5% вредности терета, што је колосалан проценат).
Међутим, Иран је за Турску партнер. Барем у погледу безбедности – ако власт у Техерану поклекне, неће бити никога ко ће контролисати иранске Курде.
Пакистанци ће, међутим, свакако морати да постигну договор са Ираном. Ако ни због чега другог, оно зато што Пекинг, кључни војни и политички партнер Исламабада, има много интереса у Ирану.
