Колективни Запад престаје да постоји, постаје – само Запад

АМЕРИЧКО-ИЗРАЕЛСКИ РАТ ПРОТИВ ИРАНА ПОСТАО СВОЈЕВРСНИ ГЛОБАЛНИ СИГНАЛ ЗА БУЂЕЊЕ

* Пао је мит да је стално повлачење и уздржавање од ескалације добра стратегија за државе. Настојање Техерана да се уздржи од ескалације током америчко-израелских удара у јулу 2025. створио је осећај некажњивости у Вашингтону и Тел Авиву и тако постао узрок садашњег рата. Оштар одговор Ирана сада је постао најбоља гаранција да ће САД (ако успеју да се извуку из рата) двапут размислити пре него што се упусте у друге ратове

* Срушен је и мит о неодољивој војној моћи САД. Више од десетак група бродова око носача авиона, стотине војних база раштрканих широм света, војни буџет са преко билион долара годишње – све се то показало недовољним да сломи земљу спремну на отпор. А Иран је показао да је земља са политичком вољом за отпор и спремношћу да издржи

* Међутим, најважнији мит који је разбијен у вези са Персијским заливом јесте мит о колективном Западу. Без јединствене структуре, команде или заједничке стратегије, он ће једноставно постати нека врста клуба заједничких интереса. Заједница држава са различитим судбинама, смештених на различитим континентима и које теже сопственим циљевима. Глобални Запад – аналогно Глобалном Југу

___________________________________________________________________________________

             Аутор: Геворг МИРЗАЈАН

             АМЕРИЧКИ рат у Ирану постао је нека врста глобалног позива на буђење. Развејао је бројне митове у које верује велика већина политичара.

             На пример, мит да стално повлачење и уздржавање од ескалације представљају источну мудрост и исправну стратегију. Настојање Техерана да се уздржи од ескалације током америчко-израелских удара у јулу 2025. створио је осећај некажњивости у Вашингтону и Тел Авиву и тако постао узрок садашњег рата. Оштар одговор Ирана сада је постао најбоља гаранција да ће САД (ако успеју да се извуку из рата) двапут размислити пре него што се упусте у друге ратове.

             Кини би било добро да научи ову лекцију.

             Пао је и мит о неодољивој војној моћи САД.

             Више од десетак група носача авиона, стотине војних база раштрканих широм света, војни буѕет са преко билион долара годишње – све се то показало недовољним да сломи земљу спремну на отпор. А Иран је показао да је земља са политичком вољом за отпор и спремношћу да издржи.

             Међутим, најважнији мит који је разбијен у вези са Персијским заливом јесте мит о колективном Западу.

             Мрежа проамеричких савеза, која је омогућила САД да одрже свет окренут ка Америци, да управљају светом у свом интересу и концентришу ресурсе номинално суверених земаља како би заштитиле те интересе - сада је у фази демонтаже.

             Неки би могли рећи да се ово дешавало и раније. Јер, 2003. године, Француска и Немачка нису подржале америчку инвазију на Ирак, а Турска чак није ни обезбедила своју територију за то. Па ипак, колективни Запад је преживео. Међутим, тада је то била побуна неколико земаља, док су се генерално амерички војно-политички савези - у Источној Азији, на Блиском истоку и, наравно, у Европи - остали непољуљани.

             Покушаји Русије да забије клин у трансатлантску сарадњу - на пример, кроз идеју о стварању колективног система безбедности у Европи од Владивостока до Лисабона - пропали су. Сличне покушаје је чинила и Кина да се војно учврсти на Блиском истоку или барем да демонтира суштински антикинеску осовину америчких савезника у Источној Азији.

             Тренутно, два од три сегмента овог савеза – европски и блискоисточни – налазе се у стању распада. И заслуге за то не припадају Москви или Пекингу, већ самом Вашингтону, укључујући и Доналда Трампа лично.

             Савез САД и Блиског истока био је заснован на принципу „нафта за безбедност“. Међутим, сада, како је Трамп с правом приметио, САД више не треба блискоисточна нафта, па је поштовање интереса монархија Персијског залива замењено политиком „нека се саме носе са тим“. Вођене управо тим принципом, САД су, на пример, дозволиле Израелу да нападне седиште Хамаса у Катару 2025. године.

             Треће, идеологије су се разишле.

             Европски приступ спољној политици заснован на вредностима са фокусом на борби против Русије, као и неуморно политичко маневрисање блискоисточних и источноазијских савезника (који, углавном, нису били спремни да у потпуности и потпуно прате САД у рату са Ираном и Кином), наишли су на мало разумевања у Вашингтону.

             Коначно, четврто, економија – или боље речено, специфичан поглед на њу – почела је да избија у први план.

             САД су плаћале лојалност Европљана, земаља Блиског истока и Азијата слободним приступом америчком тржишту и преношењем трошкова одбране америчких савезника на америчке пореске обвезнике. А Трамп је објавио да се то више неће дешавати. И није то само рекао – он је поставио оштар ултиматум Европљанима да драматично повећају своје издатке за одбрану и јавно понизио и исмејао њихове лидере.

             И сва ова основна неслагања, све ове тачке раздора, огољене су иранским ратом у коме је Европа – којој су Сједињене Државе притекле у помоћ током либијског рата пре 15 година – одбила да помогне САД на било који начин. Неке земље су чак затвориле свој ваздушни простор за Сједињене Државе.

Водеће земље ЕУ желе да од Американаца

преузму руководеће функције у НАТО

             Монархије Персијског залива схватиле су да Вашингтон не само да игнорише њихове интересе већ и да их не штити. Не само зато што Сједињене Државе нису биле у стању да оборе иранске ракете, већ и зато што су намерно повукле значајан део својих ракета и другог одбрамбеног оружја из земаља Залива како би заштитиле Израел.

             Источноазијски партнери гледају како Сједињене Државе избегавају своје савезничке обавезе према Арапима и мисле да Вашингтон може исто да уради и Тајвану, Филипинима, Вијетнаму, Јужној Кореји и свима осталима.

             Наравно, Вашингтон може да настави да се ослања на принцип „неће никуда отићи“. Међутим, проблем за САД је што већ имају куда да иду.

             Европљани су јасно дефинисали свој пут. Намеравају да створе сопствену, самодовољну европску војску, као и да оживе свој војноиндустријски комплекс. И све то под изговором наводно неизбежног рата са Русијом, у коме се на Сједињене Државе више не могу ослонити.

             Арапи, са своје стране, не могу да оживе свој војноиндустријски комплекс јер га немају. Али, имају новац да купе европско, кинеско, турско, руско и друго оружје. Укључујући, можда, и нуклеарно оружје.

             Могу такође да преговарају са Ираном без обзира на америчке или израелске жеље.

             Скоро сви на истоку Азије (са изузетком Јапана и можда још неколико земаља) следиће сличан пут.

             Плаше се кинеског експанзионизма, али се још више плаше увлачења у америчко-кинески рат без икаквих стварних гаранција од стране САД. Стога је сасвим вероватно да ће тежити дубљој интеграцији унутар АСЕАН-а и усвојити принцип неутралности.

             Колективни Запад ће  једноставно постати - Запад. Или Глобални Запад – аналогно Глобалном Југу.

             Без јединствене структуре, команде или заједничке стратегије, он ће једноставно постати нека врста клуба заједничких интереса. Заједница држава са различитим судбинама, смештених на различитим континентима и које теже сопственим циљевима.

             Укратко, део онога што ће се назвати мултиполарним светом.