Нобеловац: Галаксије се међусобно удаљавају брзином од 73 километра у секунди

КОСМИЧКИ ТЕЛЕСКОП „ХАБЛ” ПОМОГАО ДА СЕ СХВАТИ ДА СЕ СВЕМИР ШИРИ БРЖЕ НЕГО ШТО СЕ ВЕРОВАЛО

• Нобеловац Адам РИС са Универзитета „Џон Хопкинс”: „Дошли смо до изненађујућих открића која могу помоћи да решимо загонетку тамне енергије, а такође тамне материје и тамног зрачења на које отпада преко 95 одсто укупне масе нама познатог Свемира”
• Помоћу „Хабла” атромноми су пратили звезде-цефеиде у 18 суседних галаксија, а Рис сматра да у убрзавању ширења Свемира не учествује само тамна енергија, него невидљива супстанца коју назива тамним зрачењем (dark radiation). Он претпоставља да је тамно зрачење постојало већ од првих дана постојања Свемира када у њему није доминирала материја већ енергија

         АМЕРИЧКИ орбитални телескоп „Хабл” помогао је научницима да схвате због чега се Свемир шири брже него што су досад показивали њихови прорачунати засновани на праћењу „еха Великог Праска”.

         Сада су – захваљујући сазнањима која им је омогућио тај телескоп – уверени да у космосу постоји и трећа мистериозна „тамна супстанца” – тамно зрачење (радијација).

         Како је објавио Astrophysical Journal, сада допуштају и могућност да теорија релативности има неки недостатак.

         Чувени астроном Ервин Хабл је још 1929. године доказао – на основу посматрања удаљених галаксија – да се наша Васељена постепено шири.

         Крајем прошлог века је – на бази посматрања супернових првог типа да се Васељена не шири устаљеним темпом већ са убрзавањем.

         Нобеловац Адам Рис са Универзитета „Џон Хопкинс”, један од првих који су указали на постојање „тамне материје”, овим поводом је рекао:

         „Дошли смо до изненађујућих открића која могу помоћи да решимо загонетку тамне енергије, а такође тамне материје и тамног зрачења на које отпада преко 95 одсто укупне масе нама познатог Свемира”.

         Рис и његове колеге измерили су брзину ширења Свемира, пришавши јој – како у шали кажу – „са другог краја”. Сасвим конкретно: сада су искористили податке о звездама-цефеидама из нама суседних галаксија, а не супернове из најудаљенијих и податке сонди WMAP и Planck које прате микроталасне „одјеке” Веиког праска.

         Цефеиде су научницима интересантне зато што на основу њиховог „пулсирања”  могу да мере растојања до далеких космичких „објеката”

         Помоћу „Хабла” су пратили цефеиде у 18 суседних галаксија у којима су се недавно појавиле супернове првог типа и сада тврде да су погрешност својих рачуница о ширењу Свемира смањили са 3 на 2,4 одсто.

         Сама рачуница је показала да се галаксије – које деле три милиона светлосних година – међусобно удаљавају брзином од 73 километра у секунди. А то је осетно брже него се мислило на основу података добијаних од сонди WMAP и Planck.

         Рис наглашава да се таква брзина ширења не може објаснити помоћу досадашњих представа о природи тамне материје и о „механизмима настанка Свемира”.

         Рис сматра да у убрзавању ширења не учествује само тамна енергија, него невидљива супстанца коју он назива тамним зрачењем (dark radiation). Он претпоставља да је тамно зрачење постојало већ од првих дана постојања Свемира када у њему није доминирала материја већ енергија.

         Захваљујући том зрачењу – наглашава Рис – Свемир се и ширио и даље се шири много брже него што се досад сматрало.