Научници тврде да су открили - са којих је планета могуће држати „на оку“ нашу Земљу
УВЕРЕНИ СУ ДА ЈЕ ТО МОГУЋЕ СА 68 ЕКЗОПЛАНЕТА, ПЛУС - СА ЈОШ ДЕВЕТ ЗАСАД НЕОТКРИВЕНИХ
- Група научника са Краљевског универзитета Белфаста и из немачког Института за истраживање Сунчевог система „Макс Планк“ одлучила да утврди: одакле је из свемира могуће открити да наше Сунце има планете? Врло брзо је установила да са Јупитером и другим гигантским планетама Сунчевог система не треба рачунати. Зато што су - иако су велике - предалеко од Сунца да би код некога ко нас гледа из космоса могле да праве ефекат тзв. транзиционог затамњења Сунца
- Преостали су Меркур, Венера, Земља и Марс. Шанса да нека од њих буде уочена док прелази преко Сунчевог диска само је 1:40, али је главни проблем што на 68 планета са којих би могли да нас уоче нема живота какав ми на Земљи познајемо
НАУЧНИЦИ тврде да су открили са којих планета је могуће држати на оку нашу Земљу.
Прву планету поред неке друге звезде успели смо да први пут откријемо пре 20 година, а сада их астрономи на списку имају више од 3.500.
Неке од њих су сличне нашој Земљи и по величини и по томе што се поред својих звезда налазе у такозваним „зонама живота“. То јест: на таквом растојању да вода на њима може постојати у течном стању.
Такве планете се врте око најближег „двојника“ нашег Сунца - Тау Кита.
На неким од „сестара Земље“ телескоп Hubble изгледа да је открио - воду.
Најефикаснији метод откривања екзопланета засад је - „метод транзиције“. Веома је једноставан: када између онога ко посматра неку звезду и те звезде прође нека од њених планета - она делимично засени своју звезду, па посматрач уочава како она постаје мање светла.
Овим методом се, наравно, не могу открити све планете које круже око далеких звезда. Да би била примећена са наше планете - „планета у транзиту“ мора да буде довољно велика и да се налази довољно близу својој звезди.
Зато већина досад откривених екзопланета припада „врелим јупитерима“.
Kepler је и конструисан за откривање планете величине Земље у „зонама живота“ око звезда. То је и предност и хендикеп. А највећи проблем и за најсавршеније и најмоћније космичке апарате је то велики број планета уопште никада не прсеца линију звезда-посматрач.
Зато је група научника са Краљевског универзитета Белфаста и из немачког Института за истраживање Сунчевог система „Макс Планк“ одлучила да на све погледа са друге стране. Да утврди: одакле је из свемира могуће открити да наше Сунце има планете? Оним истим транзиционим методом...
Врло брзо су установили да са Јупитером и другим гигантским планетама Сунчевог система не треба рачунати. Зато што су - иако су велике - предалеко од Сунца да би код некога ко нас гледа из космоса могле да праве ефекат транзиционог затамњења Сунца.
Зато су у конкуренцији остале само Сунцу најближе планете: Меркур, Венера, Земља и Марс.
Шансе да буду примећене док „прелазе“ преко Сунчевог диска, Катја Попенхагер, један од аутора истраживања, оцењује овако:
„Сматрамо да би посматрач отуда имао шансе у односу 1:40 да види једну од четири Сунцу најближе планете. Вероватноћа да види две приближно десет пута је мања. А да `види` три - још десет пута мања“.
Од 3.500 нама познатих екзопланета, британско-немачки научници су издвојили 68 са којих би било могуће уочити прелазак преко Сунчевог диска макар једне од њему четири најближе планете. Наравно, под претпоставком да располажу апаратима сличним нашима.
На жалост, ни једна од поменутих 68 планета није подесна за живот какав ми познајемо. И то је разлог што је уочавање наше четири планете са једне тачке у космосу практично „немогућа мисија“.
Претпоставка је да постоји још (око) девет неоткривених светова чији би становници - ако уопште постоје - могли открити нашу Земљу.
И ако би има пало на памет да методом транзиције траже планете поред жуте звезде на периферији Млечног пута која се ничим посебним не издваја.
Британци и Немци су резултате свог истраживања објавили у часопису Monthly Notices of the Royal Astronomical Society.
