Да ли ће Сунце „спавати” до 2020. и да ли ће то привремено променити климу на Земљи?

MAКСИМУМ СУНЧЕВЕ АКТИВНОСТИ ЗАБЕЛЕЖЕН ЈЕ 1954, А МИНИМУМ - 1804. ГОДИНЕ

• Изгледа да је Сунце прошло максималну активност и и да се креће ка дну тренутног циклуса. О томе говори и чињеница да је највећа вредност Волфовог броја достигнута пре готово две године, у новембру 2011. године, и да је од тада пала за готово трећину - са 96 на 66.
• Највероватније нас очекује монотони пад Сунчеве активности до 2015.-2016. године, након чега ће наша звезда утонути у сан од 3-4 године и да ће се пробудити негде 2019.-2020. године
• Ако се активност Сунца заустави на нивоу Волфовог броја 15-20 и не буде даље падала, то ће значити да је активност ушла у нормалу и тада ће нас очекивати обичан Сунчев циклус
• Уколико Сунце уђе у просечни ниво од 10 - онда је велика вероватноћа да нас очекује још један пригушени циклус што ће по свему судећи значити почетак великог пада активности које ће се одразити на климу на Земљи

         СА НАШОМ звездом – Сунцем - повезано је мноштво страхова и очекивања. Људи се плаше магнетних олуја, климатских катаклизми које могу да изазову Сунчеви циклуси.

         Астрофизичар Сергеј Богачов из Физичког института „Леведев” Руске академије наука говори: како је био откривен сунчев циклус, како утиче на Земљу и шта се може очекивати од Сунца у наредним годинама и деценијама.

         Немачки фармацеут Хенрих Швабе, који се аматерски бавио и астрономијом, 1843. године објавио је у часопису немачког астрономског друштва Astronomische Nachrichten рад под називом „Посматрања Сунца 1843. године”, у ком је скренуо пажњу на неке чудне закономерности у броју Сунчевих пега.

         Швабе није био астроном за Сунце и није се бавио физиком Сунца, већ га је водила идеја да уђе у траг постојању тајанствене планете најближе Сунцу.

         Он је покушавао да ову планету нађе вишегодишњим посматрањем Сунца у нади да ће видети пролазак непознате тамне силуете дуж сунчевог диска. У трагању, веома су му сметале сунчеве пеге, чији је број и положаје педантно записивао да их не би помешао са објектом за којим трага. Иронијом судбине управо су те забелешке, које је сам Швабе доживљавао као прост технички материјал, заувек уписале његово име у историју науке, пошто је сакупио податке за 15 година свог посматрања.

         Шваб је отркио Сунчев циклус чији је период прооценио на 10 година.

         Ово откриће је било изненађујуће, иако су до тада Европљани већ 230 година вршили мониторинг пега на Сунцу (од 1614. године када су их независно један до другог открили Галилеј и Кристоф Шејнер). Штавише, до тада, дуже од 100 година, почев од 1749. године, пеге су изучавали и професионални астрономи у опсерваторији Цириха. Али, била су потребна два века да би људи код њих увидели оно што је сада најфудаменталнији процес на Сунцу и његова главна загонетка.

Високи и ниски циклуси послe 1750. године

 

         После Швабовог открића, у циришкој лабораторији су побројани сви подаци од 1749. године и утврђено да Сунчев циклус није настао средином XIX века, већ да постоји читаво време, само што то до тада није било откривено. Зато су циклусу који су открили у подацима опсерваторије Цириха (а он је почео у марту 1755. године) доделили број 1.

         По тој шеми, циклус који је открио Швабе носи број 8, а циклус који се на Сунцу сада дешава (истина, он још увек траје) има број 24. Обзиром да се пеге прате од почетка XIX века, то јест 150 година пре циклуса број 1, тај ред се може сместити у прошлост.

         У таквом систему први циклус који су открили Европљани носиће број минус 12.

         Број пега на Сунцу мери се тзв. Волфовим бројевима (по имену  Рудолфа Волфа који их је увео средином XIX века).

         Што је Волфов број већи – већа је ниво Сунчеве активности.

         Највећа активност за читаву историју посматрања од 260 година, достигла је свој максимум 1954. године, а најнижи Сунчев максимум за све време посматрања, догодио се 1804. године.

         Најкраћи је био циклус 2 који је трајао 9 година, а најдужи циклус носи број 3, а трајао је 13 година и 7 месеци.

         Савремени подаци говоре да је циклус активности нешто веће од обичне промене броја пега на Сунцу.

         Једанаестогодишњи период је некакав пулс наше звезде, веома спор по нашем мерилу и веома брз за Сунце које је старо милијарде година.

         Оволико дуг мониторинг Сунца омогућује да се оцени и савремена епоха. Где се сада налазимо? Да ли је ситуација на Сунцу -ако је упоредимо са 260-годишњим низом посматрања - уникална или живимо у досадној и обичној епохи?

         Генерално, ако бацимо поглед на обичан графикон Волфовог броја - довољно је да схватимо да ни о каквој повећаној активности последњих година нема говора.

         Број пега на Сунцу тренутно је упоредив са најназначајнијим вредностима које су икада постојале.

         Ако упоредимо текући Сунчев циклус са свим претходним, уочава се да су само два од 23 позната циклуса имала ниже максимуме: циклус 5 и циклус 6 који су трајали приближно од 1800. до 1820. године. Дати период добро је познат у физици Сунца и назива се Далтонов минимум.

         Лична имена се дају само највећим падовима на графикону Сунчеве активности. Уколико опстану, не максимуми, већ минимуми одређених Сунчевих циклуса, онда испада да су у историји најнижи минимуми циклуса од 4 до 6, а на четвртом месту се налази минимум из 2008. године који је претходио садашњем циклусу.

         Испоставило се да је овај период апсолутни рекордер по броју дана када се пеге на Сунцу уопште не виде – 821 дан без пега.

         Зашто и колико често Сунце упада у овакав `сан`, колико траје и какве то опасности носи?

         Прилично је тешко дати тачан одговор због глобалних процеса јер се правилни закључци не могу дати у тако малом интервалу – сам период мониторинга траје једва 300 година. Али, човечанство зна за макар два слична периода који су се историјски одигравали у прилично изученом периоду.

         То је већ поменути Далтонов минимум који се десио у 4, 5. и 6. циклусу који се не може видети на канонском низу циклуса, али је општепризнат – то је Маундеров минимум који обухвата период од 1645. ди 1715. године.

         Маундеров минимум се отприлике подудара са Малим леденим добом када је, сматра се, просечна температура на нашој планети пала за 5-10 степени. Нема довољно података који би потврдили да је за време Далтоновог минимума дошло до пада температуре, што се, узгред, може објаснити тиме што у том периоду није било мониторинга, као и да је пад температуре за 2-4 степена за човечанство безначајна вередност (тешко да је пад температуре могао бити већи макар и због чињенице да је Далтонов минимум трајао готово два пута краће од Маундеровог).

         Подударност Маундеровог минимума и малог леденог доба један је од разлога због којег се научници са далеко већим обзиром односе према аномалији ниске активности Сунца, него према високој. Тиме се они разликују од већине људи које пре плаше велике експлозије, него мирно Сунце.

         За сада нема једнозначног одговора који су разлози пада Сунчеве активности. Могу се изнети два истоветна гледишта.

         Прво је да је механизам Сунчевог циклуса, као и у сваком сложеном процесу, подложан краткорочним прекидима који су случајни и непредвидиви. Прекиди могу бити краткотрајни и захватити  углавном по један циклус, што се не примећује на Сунцу, или дугорочни када доводе до спорог и тешког враћања наше звезде на уобичајени ритам као што је то било за време Маудеровог минимума.

         Друго гледиште је да такав прекид процеса није случајан и да је  последица, осим деловања ових 11 циклуса још и огромних вишевековних, вишехиљадитих, а можда и далеко дужих периода «функционисања Сунца».

         У том случају, ако се у једној тачки подударају две или три тачке минимума: на пример, на обичан минимум надовезује се вековни па настаје веома дубок минимум који може чак и у потпуности смањити Сунчеву активност за један или неколико циклуса.

         Прегледом Сунчевих графикона чак и обичан човек, који није близак науци, може да види да се циклуси заиста некако моделују у горњу велику синусоиду – вековним циклусом. Ни један узрок не пориче други и није искључено да оба функционишу. 

         Да ли ће Сунце прећи у фазу новог узлета? Шта представља тренутна, текућа ситуација на Сунцу и шта се од ње може очекивати?

         По свему судећи, Сунце је прошло максималну активност и креће се ка дну тренутног циклуса. О томе, посебно, говори већ поменута чињеница да је највећа вредност Волфовог броја достигнута пре готово две године, у новембру 2011. Године, и да је од тада пала за готово трећину, са 96 на 66.

         Крајње је тешко поверовати да наша звезда може преломити тај тренд и доћи до другог макисмума (таквих случајева је било у историји читавог посматрања).

         Највероватније да нас очекује монотони пад до 2015.-2016. године, након чега ће наша звезда ће утонути у сан 3-4 године и пробудиће се негде 2019.-2020. године.

         Такав опадајући тренд не искључује могућност крупних ерупција (не треба заборављати да су се највеће ерупције у новијој историји посматрања, октобра и новембра 2003. године, догодиле у стадијуму пада активности), али ће свака наредна година бити мирнија од претходне.

         Тренутно је најважније питање: до којег нивоа ће падати активност и где ће се зауставити?

         Све познате чињенице говоре да ће висина будућег максимума директно бити везана за ниво активности у минимуму.

         Већ је речено да су најдубљи минимуми регистровани управо пред циклусима који су имали везу са Далтоновим минимумом.

         Ако се активност Сунца заустави на нивоу Волфовог броја 15-20 и не буде даље падала, то ће значити да је активност ушла у нормалу и тада ће нас очекивати обичан Сунчев циклус. А уколико оно уђе у просечни ниво од 10 - онда је велика вероватноћа да нас очекује још један пригушени циклус што ће по свему судећи значити почетак великог пада активности које ће се одразити на климу на Земљи.

         Горан Шимпрага