Америка је преко Атлантске Повеље срушила Британску империју и зајахала свет

СМЕТАЛА ЈОЈ ЈЕ ЈЕР СУ И КОЛОНИЈЕ И ДОМИНИОНИ БИЛИ ЗАТВОРЕНИ ЗА АМЕРИЧКУ РОБУ

* Пре осам деценија на британском ратном броду „Prince of Wales“ преговоре који су се завршили потписивањем Атлантске Повеље водили су Винстон Черчил и Франклин Рузвелт

* Черчил је у својим мемоарима покушао да прикрије све њихове спорове, али постоји много доказа да је викао, свађао се и бежао у своју кабину. Да се у њој затварао. Сваки пут кад је Рузвелт говорио о демонтажи британског колонијалног система, слободи тржишта и, не дај Боже, светој речи "Индија"

* Повеља, у облику у којем је проглашена 14. јула 1941. године, оцртала је перспективу смрти Британске империје, над којом сунце никада није залазило. Председник Сједињених Држава инсистирао је на слободној трговини и уништењу британског колонијалног система, не из филантропије, већ из жеље да се после рата обезбеде додатна тржишта за америчку робу и да отвори пут доминацији САД

_______________________________________________________

       ПРЕ 80 година, 14. августа 1941. године, на британском ратном броду „Prince of Wales“, који је био усидрен у америчкој поморској бази Арџенти, премијер Велике Британије Винстон Черчил и амерички председник Франклин Рузвелт потписали су „Атлантску Повељу“, која је касније постала основа за формирање послератног света.

       Онаквог какав су то замислили Англосаксонци.

       Та Повеља дефинише основе за развој човечанства након завршетка рата на принципима слободног тржишта и демократије. Поставила је и темеље за стварање УН иако се од осам њених клаузула само две односе на будуће УН.

       Повеља није била правно обавезујући документ. То чак није био ни међудржавни уговор између Велике Британије и САД. То је била изјава о намерама.

Черчилу није много помогло

што је брод био његов

       Обје стране најавиле су одбијање територијалних и других аквизиција; о неприхватљивости територијалних промена без сагласности дотичних народа; обавезале су се да ће поштовати право народа да изаберу сопствени облик владавине и да ће тражити обнову суверенитета и самоуправе оних народа којима је то силом одузето (касније су обе силе почеле тумачити ову одредбу само у односу на европску земље, без важења за колонијалне територије).

       Атлантска повеља је такође прогласила једнак приступ за све „трговини и светским изворима сировина“.

       Једна тачка је конкретизовала и да све земље треба да имају једнак приступ светским океанима.

       Такође, у посебном параграфу дефинисана је потреба смањења општег нивоа наоружања у свету и потпуног разоружања земаља агресора.

       Касније, уз нека појашњења и резерве, Совјетски Савез се придружио Повељи, а затим и владе у егзилу у већини земаља антихитлеровске коалиције.

       У име СССР, повељу је потписао амбасадор у Лондону Иван Мајски 24. септембра 1941. на међународној конференцији посебно сазваној ради тога.

       Међутим, Мајски није потписао саму Повељу. Објављена је с њом повезана посебна совјетска декларација којом се СССР вербално придружио главним одредбама англосаксонског документа.

       Истина, било је неколико веома важних „али“.

       Прво, влада СССР је изјавила да ће самостално утврдити циљеве и оценити природу рата. У оригиналној англосаксонској верзији, ово се питање углавном заобилази.

       Друго, Совјетски Савез је изјавио да ће се практична примена принципа документа спроводити узимајући у обзир околности, историјске карактеристике, потребе ове или оне државе.

       Овим и неким другим појашњењима Москва је одредила не само свој државни суверенитет у усвајању кључних питања рата и мира, већ се и делимично дистанцирала од чисто англосаксонског погледа на свет.

       Осим тога, узгред речено, СССР је истакао да одредбе о територијалном интегритету и суверенитету земаља треба да се примењују и на колонијални систем.

       Мора се рећи да су САД отворено изразиле солидарност са СССР-ом у борби против колонијализма. У почетку су преговори између Черчила и Рузвелта на броду били тешки.

       Атлантско армиранобетонско јединство, које се данас демонстрира, тада није постојало.

       Истина, Черчил је у својим мемоарима покушао да прикрије све њихове спорове, али постоји много доказа да је викао, свађао се и бежао у своју кабину. И да се у њој затварао. Сваки пут кад је Рузвелт рекао нешто о демонтажи британског колонијалног система, слободи тржишта и, не дај Боже, светој речи "Индија".

       Повеља, у облику у којем је проглашена 14. јула 1941. године, оцртала је перспективу смрти Британске империје, над којом сунце никада није залазило.

       Председник Сједињених Држава инсистирао је на слободној трговини и уништењу британског колонијалног система, не из филантропије, већ из жеље да се после рата обезбеде додатна тржишта за америчку робу. То је захтевало уништавање монопола и економске структуре британске колонијалне трговине.

       У исто време, британски финансијски систем је већ био скоро у рушевинама са америчким кредитима и грабежљивим системом Ленд-Лиз. Остало је само да се САД легално ослободе остатака Британске империје.

       Черчил је био бесан.

       Колонијална тржишта била су отворена углавном за британску робу.

       Постојала су ограничења и за државну припадност бродова који су испоручивали робу колонијама, па чак и доминионима. А то је трећина светске трговине и популације.

       Све је то ограничило раст америчке економије и успоравало прелазак на америчку доминацију.

       Тај систем су Рузвелт и заменик државног секретара САД Самнер Валас уништили уз помоћ неколико клаузула Повеље.

       Черчил је морао да попушта, иако се држао сваке формулације, надајући се да ће преуређивањем или заменом речи постићи промену у значењу.

       Није ишло.

       За Атлантском повељом су уследили колапс Британске империје и појава на планети новог глобалног играча - Сједињених Држава и њихове економске доминације.

       Наличје тог процеса био нагли пад статуса Велике Британије – безмало до нивоа америчког сателита.

       Од тог временаа „трансатлантско стратешко партнерство“ одређује положај Велике Британије у свету као најближег и најлојалнијег савезника Сједињених Држава.

       А Совјетски Савез се солидарисао са америчким тачкама не само због идеолошких смерница на деколонизацију. Уништење Британске империје у сваком случају ишло је на руку СССР иако он тада није био дорастао глобалним амбицијама.