Патријарх Порфирије: Владико Атанасије, добар си рат ратовао, трку си завршио, веру си одржао

ВЕЛИКИ ВЛАДИКА И БОГОСЛОВ ИСПРАЋЕН У ТРЕБИЊУ – САХРАЊЕН У МАНАСТИРУ ТВРДОШ

* У молитвеном опраштању, којим је руководио митрополит ХРИЗОСТОМ, саслуживало више архијереја и мношто свештеника СПЦ. Међу присутнима били су, између осталих, председник Републике Српске Жељка Цвијановић, премијер Црне Горе Здравко Кривокапић, министри у владама Републике Српске и Црне Горе, вршилац дужности директора Републичког секретаријата за вере Драган Давидовић и принц Филип Карађорђевић

* Српски ПАТРИЈАРХ: Капитална је чињеница којом Српска Црква, српска култура, српски народ треба да се поносе: владика Атанасије је уз свете Јустина и Николаја, најплоднији и вероватно у свету најпризнатији и најпознатији српски богословски и научни писац. Његово дело ће, као и дела светог Јустина и светог Николаја, бити тумачено, проучавано, умножавано, али што је најважније његово дело и његове молитве за нас пред престолом Оца Небеског, приводиће Србе Цркви Христовој у вековима док нас буде, а биће нас док следећи владику Атанасија следимо Светог Саву, Светог Лазара косовско-метохијског и све свете из рода нашега

* Владика ЈОАНИКИЈЕ: „Немамо ми више теолога таквог великог знања, који су уронили у светоотачко предање, даће Бог да их буде. После Светог владике Николаја имали смо владику Амфилохија и владику Атанасија“

* Епископ западноамерички МАКСИМ: Овај човек оштре физиономије, а благе душе, знао је да понекад критикује оне око себе, али и да пред истима трепетно беседи о значењу библијских, светоотачких и народних речи и појмова (попут назива Житомислић), не пропуштајући да себе представи као председника „мутаве деце“

* Архиепископ катарски МАКАРИЈЕ: „Удивили су се житељи Града Божијег, као и бедуини, па чак и они граничари, када сам те дочекао по повратку са Синаја, када си носио у својим пртљазима само камење и старо стабло пустињског дрвета, као и на аеродрому када си у повратку носио више десетина килограма камена, поред књига и фотографија – заједно са онима који су то са тобом носили у манастир Тврдош“

______________________________________________

       У МАНАСТИРУ Тврдош – уз највеће црквене почасти и у присуству великог броја верника – сахранјен је владика Атанасије Јевтић.

       Велики син српског народа и велики архијереј и богослов своје Цркве.

       После одслуженог Јутрења и опела, пред требињским Саборним храмом, од 10.00 часова, служена је Божанствена литургија.

       Сабрањем је началствовао Његово преосвештенство Митрополит дабро-босански Хризостом, уз саслужење више Епископа: жичког Јустина, диселдорфског и немачког Григорија, будимљанско-никшићког и администратора Митрополије црногорско-приморске Јоаникија, западноамеричког Максима, нишког Арсенија, буеносајреског и јужно-централноамеричког Кирила, диоклијског Методија и захумско-херцеговачкиг Димитрија, који су саслуживали и током Јутрења са опелом, а којима су се на Литургији придружили и Епископи пакрачко-славонски Јован и милешевски Атанасије.

       У сабрању је учествовало и бројно свештенство, монаштво и верни народ, укључујући и представнике држава, градова и општина.

       Молитвеном испраћају присуствовали су, између осталих, председник Републике Српске Жељка Цвијановић, премијер Црне Горе Здравко Кривокапић, министри у владама Републике Српске и Црне Горе, вршилац дужности директора Републичког секретаријата за вере Драган Давидовић и принц Филип Карађорђевић

ОПРОШТАЈНО СЛОВО ПАТРИЈАРХА НА САХРАНИ ПРОЧИТАО МИТРОПОЛИТ ХРИЗОСТОМ

На вратима раја чекају га и наши патријарси

Павле и Иринеј и сви српски свети

* Његово тело данас полажемо у херцеговачку земљу коју је толико заволео. Али, он једнако припада свим нашим крајевима, а пре свега родној Тамнави, селу Брдарица, као и целом шабачко-ваљевском крају који нам је подарио и у којем су се прославили у Господу велики светитељи Ава Јустин и Владика Николај. Они, заједно са владиком Милутином, који је такође из тог краја, чекају данас, на вратима бесмртности достојног настављача

______________________________________________

       „БРАЋО архијереји, свештеници, монаси и монахиње, верни народе светосавске Херцеговине и сви ви, браћо и сестре са разних српских страна: од Косова до Јадовна, од Солуна до Будима, где год српских тића има, пристигли у Требиње и манастир Тврдош, да испратите нашег оца и владику Атанасија на пут из смрти у живот. У живот вечни!

       Још више – небројено више – је нас који смо у духу са вама и тугујемо што не можемо последњи благослов да примимо и последњи целив да дамо. Међу њима сам и ја, некада млађани и неуки, а владика би рекао незнавени студент прве године теологије. Али – његов студент, чиме се бескрајно поносим, и срце ми је пуно када то изговорим или помислим, а верујем и многима владикама, свештеницима, монасима, који су били његови студенти, који су га тих давних година слушали на факултету, на јавним предавањима у Београду, а и они који као мирјани служе Цркви, а недељом и празником су хрлили у манастир Ваведење, где је он, заједно са дивним професорима, нашим оцима Амфилохијем и Иринејем служио и на земљи нам отварао двери Царства небеског.

       Имајући увек у срцу Христа васкрслог, владика Атанасије је чинио да они свети оци и учитељи Цркве из апостолског и потоњих времена о којима нам је предавао, буду не некакви научни или  литерарни, чак ако хоћете ни богословски узори, него да буду део наших живота, да уз њега буду са нама, не само на предавањима, него готово увек: и уз скромне, више монашке него студентске обеде које је благосиљао и редовно делио са нама у трпезарији старе зграде Богословског факултета на Косанчићевом венцу; и када смо се први пут пењали за њим уз Велебит да се над безданом Шарановом јамом молимо за мученике тамо бачене и да молимо њих да се моле за нас; исто тако су оци и апостол Павле били наши сапутници када нам је отац Атанасије Павловим путем откривао православље, манастире и српство Далмације; када смо са њим, из свег гласа певали Христос воскресе у Јасеновцу, исто тако и широм Косова и Метохије који су наше свенародно распеће и свенародно наше васкрсење; и када смо први пут са њим крочили на Свету Гору Атонску да бисмо срели подвижнике и свете старце; чак и када смо са њим играли фудбал у престоном Београду, испод Калемегдана, месту које је освештано жртвом Доната и Фортуната, Ермила и Стратоника, ђакона Авакума и игумана Пајсија, јасеновачких мученика који су ношени Савом стигли под древне зидине; али и хиљадама које је крвави комунистички терор прибројао светима мученицима, у престоници српства, али и на другим местима.

       Међу њима је и рођени стриц владике Атанасија, свештеник Милош Јевтић који је на Свету Петку 1944. године убијен са хиљадама невиних Мачвана и Поцераца на савском мосту у Шапцу.

       Тамо где је био владика Атанасије били су и свети оци и учитељи Цркве; тамо је био Христос распети и васкрсли, чијом силом је владика Атанасије храбрио, чувао, подизао и хранио све који су били у невољи.

       Ви Херцеговци, децо Светог Саве, то знате боље од свих нас шта је у несрећном рату значио и чинио владика за нашу Отаџбину. Знају то, не мање и косовско-метохијски Срби, а знамо и сви ми.

       Његово тело данас полажемо у херцеговачку земљу коју је толико заволео. Али, он једнако припада свим нашим крајевима, а пре свега родној Тамнави, селу Брдарица, као и целом шабачко-ваљевском крају који нам је подарио и у којем су се прославили у Господу велики светитељи Ава Јустин и Владика Николај.

       Они, заједно са владиком Милутином, који је такође из тог краја, чекају данас, на вратима бесмртности достојног настављача.

       Тамо га чека и владика Амфилохије, са ким је друговао, од младих богословских и монашких година; а био сатрудник и сарадник на Богословском факултету и у владичанским годинама које су уследиле.

       Ту, на вратима раја, дубоко верујем, чекају га и наши патријарси Павле и Иринеј, и сви свети српски архиепископи и патријарси.

       Не могу да изоставим једну капиталну чињеницу којом Српска Црква, српска култура, српски народ треба да се поносе: владика Атанасије је уз поменуте свете: Јустина и Николаја, најплоднији и вероватно у свету најпризнатији и најпознатији српски богословски и научни писац.

       Ових дана и дугом времену које предстоји његово дело ће, као и дела светог Јустина и светог Николаја, бити тумачено, проучавано, умножавано, али што је најважније његово дело и његове молитве за нас пред престолом Оца Небеског, приводиће Србе Цркви Христовој у вековима док нас буде, а биће нас док следећи владику Атанасија следимо Светог Саву, Светог Лазара косовско-метохијског и све свете из рода нашега.

       Данас сви заједно можемо да посведочимо речима апостола Павла: владико Атанасије, добар си рат ратовао, трку си завршио; веру си одржао. Сада те чека венац правде који ће ти дати Господ наш, праведни судија.

       Вечан ти помен достоблажене и приснопамјатне, оче и брате Атанасије“.

Јоаникије: Владика Атанасије био је савест СПЦ,

његово упокојење велики је губитак

* „Владика Атанасије је понос Цркве и српског богословља. Његова мисао била је светла, хитра, блистава, проницљива, оштра, као и његова реч. Можемо слободно рећи да се такви људи рађају, можда, једном у веку”

__________________________________________

       БЛАЖЕНОПОЧИВШИ умировљени епископ захумско-херцеговачки Атанасије био је познат свим Божијим црквама на планети као велики теолог, а његове заслуге су огромне на пољу писмености, богословских дела и остварења, рекао је епископ будимљанско-никшићи Јоаникије.

       “Немамо ми више теолога таквог великог знања, који су уронили у светоотачко предање, даће Бог да их буде. После Светог владике Николаја имали смо владику Амфилохија и владику Атанасија”, рекао је епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске Јоаникије.

       Владика Јоаникије рекао је да је владика Атанасија, чији је ученик био, представљао савест Српске православне цркве, а да је његова реч погађала истину и да је његово упокојење велики губитак.

       Према његовим речима, владика Атанасије је понос Цркве и српског богословља, чија је мисао била светла, хитра, блистава, проницљива, оштра, као и његова реч.

       “Можемо слободно рећи да се такви људи рађају, можда, једном у веку”, рекао је владика Јоаникије у бесједи у манастиру Ђурђеви Ступови где је поводом упокојења епископа Атанасија служена Света заупокојена архијерејска литургија, а потом и помен.

       Он је указао и на оштрину коју је имао умировљени епископ, али је нагласио да је то била његова спољашњост, док је срца било саосећајно, склон често сузама, веома благ.

       Владика Јоаникије је рекао да о ширини духа владике Атанасија говори и то колико је љубио свој српски народ, ишао стопама његових страдања још од младих дана.

       “Први апел о Косову и Метохији властима Србије и ондашње несрећне Југославије, која није хтјела да обрати пажњу на Косово, писао је владика Атанасије, а подржало га је у почетку тридесетак свештеника. Касније, његова књига жОд Косова до Јадовнаж, у којој су побројана места српског страдања, коју је проширивао, па књига о Јасеновцу, па његови непрестани одласци на Косово”, подсјетио је владика Јоаникије.

       Он је напоменуо да није било ниједног Србина који боље зна Косово и Метохију, светиње, топониме, географију, ријеке, предања и памћење косовских Срба.

       Владика Јоаникије је указао и на то да је владика Атанасије био ослонац народу у Херцеговини када је Херцеговина страдала од усташа и муслимана у последњем рату.

       “Ишао је голорук на фронт да храбри војнике; његова улога је огромна, јер није било ни међу генералима и официрима човека који може да улије дух храбрости народу у Херцеговини, као што је Атанасије”, рекао је владика Јоаникије.

       Он је напоменуо да се у том времену његов учитељ жртвовао да помогне народу, сиротињи, сирочадима.

       “Као што је раније његов духовни отац, кога је много волио и око чијих дјела је највише учинио да се штампају, отац Јустин био савест Српске цркве у комунистичко време, тако је у ово наше време, које је било веома тешко и сложено, епископ Атанасије био савест Цркве и народа. Његова реч је погађала истину, а истина често боли”, истакао је владика Јоаникије.

       Владика Јоаникије је рекао да је епископ Атанасије, када је у Црној Гори било потешкоћа са властима, дао велику подршку свештенству Српске православне цркве и народу, митрополиту Амфилохију и епископима у Црној Гори у одбрани светиња.

       Епископ Атанасије, нагласио је Јоаникије, познавао је карактер српског народа, којег није идеализовао, већ га је веома често критиковао, али га је волeо од свега срца.

       Владика Јоаникије каже да је упокојење епископа Атанасија велики губитак, али и велики добитак на Небу, саопштено је из Епархије будимљанско-никшићке.

     Бећковић: Не могу прежалити

епископа Атанасија

       Српски академик Матија Бећковић рекао је да не може прежалити умировљеног епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија, нити замислити да га нема.

       “Једино жалим што није умро исти дан кад и његов брат Амфилохије. Пошто је био старији од њега један дан, један дан је и каснио за њим на онај свет”, рекао је Бећковић кратко за “Спутњик”.

       Бећковић је о епископу Атанасију писао и у својој збирци поезије “100 мојих портрета”.

Епископ Максим: Велики јерарх Владика Атанасије

био је непосустали сејач Речи Божије

* “Овде су и деца да испрате највеће дете међу њима, доносећи му цвеће и земљу са Газиместана“

_________________________________________

       ПО читању еванђеоског зачала бесједио је Епископ зпадноамерички Максим који је казао да је током шездесет година свештенослужења Епископ Атанасије показао да је стварно био христолики свештеник богослов, чија „богословска фрула“ не престаје да одзвања у Цркви Херцеговине и васељене, како је јуче написао Румунски Патријарх Данило.

       “Атанасије је ово постигао најпре зато што је био истинити Предстојатељ Божанске Евхаристије у којој је настављао апостолско очинство и прејемство као службу искупљења Народа Божијег од пропадљивости и смрти. Стога се данас радује Небо јер у своје наручје Господ дочекује свог верног служитеља.

       - Радују се мајка Савка и отац Милан; радују се новомученици Косовско-Метохијски, Глински, Јадовински и Јасеновачки, Пребиловачки и Херцеговачки, поводом којих је упућивао Јеремијевске вапаје.”

       Истакао је да ова пуноћа народа у Литургији у Требињу сабраног крај ковчега Херцеговачког Старца, не може а да нас не подсети на присуство и делатност Владике Атанасија од 1992. године у овој страдалној, али славној светосавској епархији.

       “Ту су и деца да испрате највеће дете међу њима, доносећи му цвеће и земљу са Газиместана. Овај човек оштре физиономије, а благе душе, знао је да понекад критикује оне око себе, али и да пред истима трепетно беседи о значењу библијских, светоотачких и народних речи и појмова (попут назива Житомислић), не пропуштајући да себе представи као председника „мутаве деце“.

       - Молимо га да нам опрости ако смо се понекад о њега огрешили... Херцеговина и цела Црква у празничној атмосфери тугује и радује се. Велики јерарх Владика Атанасије сабира све јер, као непосустали сејач Речи Божије, све упућује на Христа који као Хлеб силази са Неба да нахрани и утеши све присутне”, казао је између осталог, Преосвећени Епископ зпадноамерички Максим.

Архиепископ катарски Макарије: Један сабрат

Јерусалимац послао је поруку: „Уснуо је лав“

* „Од сада на даље све више ћемо се дивити твојој јединствености, искрености, аутентичности, дубини, ширини, у мери раста Богочовека као свеправославне и свечовечанске личности – као једном од великих, ако не и највећем патрологу нашег времена. Сада ово смем да кажем, не супротстављајући се твојој скромности. А нећу добити ни твоје благе батине“

_____________________________________________

       ЕПАРХИЈА захумско-херцеговачка и приморска објавила је писмо које је Његово високопреосвештенство Архиепископ катарски г. Макарије из Јерусалимске патријаршије упутио поводом упокојења Епископа Атанасија.

       „Спречен сам – написао је - да физички присуствујем и да се опростим од мог учитеља као професора Богословског Факултета у Београду; мог Епископа мање од годину дана док сам био Панчевачки ђакон; богослужитеља и проповедника када сам служио у Манастиру Ваведење, а особито као поклоника Свете Земље и синкелиота док је боравио у Јерусалимској Патријаршији, изучавајући јеврејски језик и преводећи књигу Постања и Давидових псалама.

       Том приликом сам имао „друге богословске студије“, али овог пута „дијалектичког типа“.

       Драги Владико, дугујем Твојој Љубави, богословском знању и подршци: у време док су други држали одстојање и другачији став везано за послушање у мом пастирском служењу.

       Мало опширније помињем твој деветомесечни боравак у Светој Земљи који је оставио упечатљиве утиске епископима, братству, чуварима Пресветог и Живоносног Гроба Господњег, монахињама, ученицима богословије, младим и старим хришћанима, и припадницима других  вера.

       Кога год да сам срео од оних који су тебе тамо упознали – питао је за тебе. Неки сада мени изјављују саучешће, а јуче ми је и један сабрат Јерусалимац послао поруку: „Уснуо је лав…“.

       Био си необичан поклоник Свете Земље са више аспеката. Твоје ходочашће је остављало трагове, а у очима људи који су видели хиљаде и хиљаде поклоника, изгледало је као да са њима имаш исконске везе, дубоко познање и схватање тих места – као да си припадао тамо, иако си био кратко, изгледало је као да си ту одувек.

       Хтео си да доживиш простор, да корачаш тамо где су стајале ноге Спаситеља, апостола, мученика, проповедника, подвижника, да упијаш благослове, да дишеш ваздух, да посетиш сваки крај, да добијеш искуство пустиње.

       Удивили су се житељи Града Божијег, као и бедуини, па чак и они граничари, када сам те дочекао по повратку са Синаја, када си носио у својим пртљазима само камење и старо стабло пустињског дрвета, као и на аеродрому када си у повратку носио више десетина килограма камена, поред књига и фотографија – заједно са онима који су то са тобом носили у манастир Тврдош.

       Желео си да део ове Свете Земље коју носиш у свом срцу однесеш и у свој Тврдош, и да обновиш везу Свете Земље на један видљив начин са Србима, као што је то раније урадио и Свети Сава.

       Деци си био познат као „зец“, а старијима као „лав“. И ниси могао бити другачији од свог истоименог Александријског архипастира Атанасија – у овоме није погрешио онај ко ти је дао то име на постригу. Лавовски и јуначки си се борио за Цркву, за саборност, за еклисиологију, за светоотачко предање, за име Христово, за Косово и Метохију, за Јасеновац, за сироте, рањене, избеглице, за сиромашне и највише за децу – пошто си био и остао срцем вечито дете.

       Од сада на даље све више ћемо се дивити твојој јединствености, искрености, аутентичности, дубини, ширини, у мери раста Богочовека као свеправославне и свечовечанске личности – као једном од великих, ако не и највећем патрологу нашег времена.

       Сада ово смем да кажем, не супротстављајући се твојој скромности. А нећу добити ни твоје благе батине.

       На крају бих рекао и следеће: након богослужења Страсне седмице и Васкрса када сам по одлуци Светог Синода отпутовао за Катар, по повратку у свети Град, први пут сам поред твојих очинских савета и подршке, од тебе добио титулу: „шеик ал Катар“.

       Прими ове скромне речи из земље Светог Исаака Сирина, са овоземаљском људском тугом, али и са радошћу да си настањен у Вишњем Јерусалиму, у небеској Земљи Живих.

       Моли се пред наднебесним Жртвеником заједно са Патријархом Павлом, Митрополитом Амфилохијем и осталим саслужитељима пред престолом Јагњета за све нас, осиромашене и сироте на земљи.