Срби би без Светосавља изгубили најважније - свој идентитет – и не би били здрава и успјешна нација
СВЕТОСАВСКА БЕСЈЕДА: СРПСКИ НАРОД ИМА ОГРОМАН ДУГ ПРЕД РОДОМ СВЕТИХ НЕМАЊИЋА
Бањалучка Светосавска академија
* Многовјековна историја нашега народа свједочи да је светосавски пут једини исправни и прихватљиви пут за Српски народ. Светосавље је и у свијету постало препознатљива национална ознака за Србе, ознака искрене вјере, честитости, поштења, моралности, домаћинства, материнства, храбрости, патриотизма, али и велике и богате културе, духовности и достојанства
* Светосавље је и идеја наше саборности. Управо је Свети Сава сабрао Српски народ у једну нацију, а Православље очистило, осветило и укрјепило у нама љубав према Отаџбини небеској и земаљској
* Ни данас личност светога Саве и светосавље не губе своју важност, рекло би се чак да постају посебно актуелни. Јер, као и цијели свијет, и Српски народ пролази кроз турбулентне догађаје везане за негативне процесе глобализације. Њени плодови данас се на Западу веома добро виде: мрак религиозног индиферентизма, нарушеност моралних основа живота, незадовољство човјека самим
* Глобализација се без сваке сумње дотиче и наше менталне сфере, сурово и некоректно удара у оно што нам је најважније. Зарад неких нових вриједности, нама потпуно страних по духу, глобални свијет тражи од нас да се одрекнемо од светосавског пута, пута слободе, јединства, вјере, националног идентитета
_____________________________________________________________________
ПРОСЛАВЉАЊЕ празника Светога Саве, са великом духовном радошћу подстиче нас и данас да се сјетимо не само животнога дјела овог дивног светитеља, него цијеле лозе светих Немањића који су као његови потомци, а наши преци дали непроцјенљиви допринос да Српски народ данас има своје властито мјесто под небом, своју вјеру, културу и национални идентитет.
Немањићи су били призвани Промислом Божијим да објаве и сачувају спасоносну Истину Православног хришћанства у своме народу. Због тога Српски народ осјећа огроман дуг пред родом светих Немањића, јер су они - искључиво захваљујући Православљу - успјели да створе здраву српску нацију и очувају јединство у српскоме народу.
Захваљујући њима, Православље је проникло у цјелокупан живот Српскога народа, одухотворило га и постало душом и главном покретачком снагом Србије.
Ипак личност Светога Саве у цјелокупној историји Српскога рода је апсолутно јединствена и непоновљива. Својим животним дјелом он је опредјелио пут како свјетовној, тако и духовној историји српскога народа.
Прије више од 800 година повео је наше претке новим путем, путем нациналног сомосазнања протканог вјечним Истинама светога Јеванђеља.
Да је вјера у Господа Исуса Христа уистину главна покретачка снага духовнога и интелектуалнога живота човјека, која преображава цјелокупну личност и води к познању истине, свједочи нам примјер самога светитеља Саве.
Најважнији и најупечатљивији догађај, који је младића Растка, преобразио у Светога Саву, узвео га до неба и даровао му вјенац светости био је сусрет са Православном вјером. Ни царско поријекло, на квалитетно образовање на двору, нису били толико кључни у његовом животу, колико је то био сусрет са истином Светога Јеванђеља.
Ништа друго, до благодатна сила Православне вјере озарила је његов разум и формирала његову цјелокупну личност. Препознавши узвишеност јеванђелских начела, Свети Сава је цијелим својим бићем прихватио вјеру, као дар вјечнога и радоснога Царства Божијега.
Осјетивши благодат Божију, „Царство Божије“, он је свој живот усмјерио ка очувању тог најдрагоцјенијег дара у својој души.
Ставивши вјеру као крајеугаони камен свога живота, Свети Сава је у својој личности сјединио мноштво јеванђелских врлина које су изазивале дивљење и поштовање од свих. Од визнатијских царева, до васељенских патријараха и свакога појединца који би га срео на своме животноме путу.
Тако године 1198 руски инок из Нижњег Новгорода, Добриња Андрејкович (потоњи архиепископ Антоније), детаљно описујући светиње Кинстантинопоља, спомиње један веома интересантан детаљ који га је потресао до дубине душе
Говорећи о Евергетидскоме манастиру, он између осталога пише ,,овде у посјети борави инок Сава, српскога кнеза син».
Добровољно прихватање монаштва, представником царскога дома, одрицање од свијета у раној младости, било је толико узвишено у очима рускога инока, да је он нашао за сходно да напише о њему упоредо са описивањем највећих светиња тадашње хришћанске престонице.
Још од своје младости он свједочи несебичну љубав према Господу и својој земљи.
Он је разапет између Отачбине и Свете Горе, између монаштва и световнога живота, али је воља Божија била да управо сусрет са руским монахом помогне да млади Растко одреди свој даљи животни пут.
Он је први поставио темељ братских и искрених односа, између Српскога и Рускога народа. Темељ који никада није био пољуљан, него је кроз многовјековну историју па све до данашњих дана свједочи да нама Србима нема и никада неће бити ближега народа до народа руског.
У руском монаху он препознаје не само смиренога служитеља божијег и искренога брата, него види и промисао Божији да своје сопствено спасење и спасење свога народа може да оствари само ако се духовно и културно повеже са Русијом.
Иако је Свети Сава несумњиво био благочестив и Богобојажљив црквени великодостојник, мудар и талентован дипломата, велики родољуб своје земље и народа, ипак његово највеће достојанство био је свакако искрени живот по вјери Христовој.
Он је све своје квалитете усмјерио ка остварењу искључиво једнога циља - искренога служења своме народу у духу Јеванђелскога учења Господа Исуса Христа. Живот по вјери, живот по Богу донио му је вијенац светости и вјечнога живота.
Вјера младића Растка чини монахом, архиепископом, светитељем.
Цјелокупна његова дјелатност била је усмјерена искључиво ка проповиједању светога Јеванђеља и духовноме просвећењу свога народа над којим је био постављен.
Његова чувена бесједа о Правој вјери на најљепши начин открива нам преданост Светога Саве у служењу Јеванђењу и свемогућем Богу. Управо је Православна вјера била главни извор одакле је он црпио идеје којима је мудро укрјепио и просвјетио своју Отаџбину.
Као служитељ Бога вишњега, он простом народу српском открива тајне вјечнога живота и Царства Небескога. Као религија духа, која проповиједа царство не од овога свијета, за Светога Саву Православна вјера освећује цјелокупну личност човјека, снажи његове душевне силе, преображава душу и уводи је у савршени однос са самим живим Богом.
Свети дар вјере Православне био је премудро објављен Србији искрено и без компромисса: ,,Као што је држава без Цркве мртва, тако је човјек без вјере осуђен на пропаст».
Због тога је, по ријечима Светитеља, неопходно да народ заволи вјеру, да живи њоме, јер она посредством благодати Божије облагорођава наш цјелокупни живот, вјера висином и светошћу својих заповјести истребљује у друштву пороке и страсти. Он вапије и моли своје племе српско да отвори срца и прихвати истине вјере, без којих је немогуће поставити тврди темељ свеопштег људског просвећења.
Свети Сава не представља Православље као суму догмата, већ као свеобухватни почетак правилнога живота. Оно није само учење о животу, него сам живот, животоврна сила која дарује човјеку просветљење ума и улази у све поре личности. Као клица новога живота, Православље тајанствено врши процес унутрашњег преображаја у души човјека.
Нова благодатна атмосфера вјерујућег хришћанина чини другачијим, поново га рађа из старога у новога човјека, чини га способним да остави своја пријашња убјеђења и поведе ка вјечном и непролазном.
Као равноапостолни Светитељ Сава не само да проповједа о правој вјери Христовој, него је и свједочи својим животом. Због тога тако лако и слободно, са чистим срцем и отвореном душом Српски народ прима светињу Православнога хришћанства.
Света вјера улази у дубину народнога живота и постаје главном силом народнога јединства и државне моћи.
Православље постаје јединствено цивилизацијско начело, које се проширило на све сфере унутрашњег живота народа, и дало му у свему строго религиозни колорит. Васпитавајући Србе за живот вјечни, Свети Сава је посредством јеванђелске проповједи савршено обновио и измјенио начин овоземаљскога живота свога народа. Општи идеал хришћанства, који преображава душу одразио се на спољашње понашање српског човјека, овладало не само унутрашњим личним његовим животом, већ и животом породичними друштвеним.
Многовјековна историја нашега народа свједочи нам непобитну чињеницу да је светосавски пут једини исправни и прихватљиви пут за Српски народ. Светосавље је у свијету постало препознатљива национална ознака за Србе, ознака искрене вјере, честитости, поштења, моралности, домаћинства, материнства, храбрости, патриотизма, али и велике и богате културе, духовности и достојанства.
Светосавље је постало синоним здраве и оригиналне Српске нације.
Док год се Српски народ налазио на светосавском путу, он се налазио на путу духовног и световнога успона. Управо је светосавље створило такве норме, које су опредјелиле понашање Српскога народа кроз цијелу његову историју. Као резултат тога појавили су се одрђени стандарди и стереотипи који су успјешно подржавали стабилност у друштву и водили народ ка очувању вјере и националног самосазнања.
Светосавље је оваплотило у себи Христову науку и дало јој српски национални колорит. Српска менталност на тај начин укључила је у себе освећене истине Праославља, које је тада давно још у 13 вијеку препознао племић Растко, као једину исправну и вјечну вриједност ради које треба да се живи и жртвује.
Светосавље као израз Српског схватања Православне вјере, било је утемељено на двије највеће јеванђелске заповјести - о љубави према Богу и ближњему. Служећи Богу, човјек почиње да осјећа љубав Божију у себи, која кријепи његову вјеру, а по мјери раста вјере, расте и наша љубав према Отаџбини и ближњем.
Служење ближњем као израз патриотизма је највећи емоционално-морални аспект, који човјека повезује са Отаџбином, мјестом гдје он живи са његовим културним и религиозним коријенима. Због тога је Свети Сава поучавао свој народ да искрено служење својој земљи опредјељује се само дубином вјере у Бога.
За дубоко вјерујућег православнога човјека, овоземаљске вриједности као што су Отаџбина и љубав према своме народу, сами по себи, без Христа су недовољни – празни. Другим ријечима, светосавски патриотизам, као израз служења народу обавезно подразумијева идеју спасења, која значи прије свега општење са Богом, живот са Христом. Ако у души вјерника ове вриједности одсуствују тада и у православној држави за њега нема спасења.
Оваква размишљања све нас обавезују да се са великом благодарношћу поклонимо пред мудрошћу Светога Саве који је још тада увидио да патриотизам постаје искрен само када укључује у себе љубав према Христу.
Светосавље је још и идеја саборности, која се изражава обједињењем српскога народа на духовном нивоу, без обзира на разлике у професији, политичким погледима и положају у друштву. Управо је Свети Сава сабрао Српски народ у једну нацију, а Православље очистило, осветило и укрјепило у нама љубав према Отаџбини небеској и земаљској.
Светосавље као резултат везе Христовог Јеванђеља и српског менталитета у сваком Србину формира осјећање дуга, одговорности и патриотизма пред својим народом и Православном вјером. Другим ријечима речено, српски патриотизам није се могао исправно формирати без утицаја светосавља као синтезе Православне вјере и националних особина.
И данас личност светога Саве и светосавље не губе своју важност, рекло би се чак да постају посебно актуелни. Као и цијели свијет, и Српски народ пролази кроз турбулентне догађаје везане за негативне процесе глобализације. Њени плодови данас се на Западу веома добро виде, мрак религиозног индиферентизма, нарушеност моралних основа живота, незадовољство човјека самим собом, самим животом као највећим даром Божији. Глобализација се без сваке сумње дотиче и наше менталне сфере, сурово и некоректно удара у оно што нам је најважније. Зарад неких нових вриједности, нама потпуно страних по духу, глобални свијет тражи од нас да се одрекнемо од светосавског пута, пута слободе, јединства, вјере, националног идентитета.
Несумњиво да се свијет и ми као дио свијета мијењамо из епохе у епоху, али принципи светосавља за нас морају остати увијек актуални и обавезујући, као непромјенљива догма без које ми губимо оно најважније - свој идентитет.
Због тога смо се данас и сабрали да пробудимо светосавскосазнање у нашим срцима. Подсјетимо се на оно најважније, ато је да, гледајући у дјело великог Божијег угодника, запитамо сами себе колико смо искрени и жртвено одани својој вјери и својој земљи!
Међу Српским светитељима Свети Сава заузима посебно мјесто као покровитељ наше земље и велики примјер жртвенога служења своме народу – примјер како за духовну, тако и за световну власт. И због тога се данас њему и обраћамо да не престаје да нас молитвено заступа пред Свемогућим Господом, да се моли за своју Отаџбину, своје потомке којима је искрено и служио. И знамо да он то чини, као што је увијек спасавао наше отачаство у тешким и конфликтнимвременима наше историје.
Нека Свети Сава постане живи примјер здравог православнога Србина, примјерна који треба сви да се угледамо.
Нека светосавље увијек остане главни извор нашега живота, државне снаге, општенароднога јединства. Док год народ Српски буде чврсто стајао на темељу светосавља, биће увијек јак, физички и духовно, без обзира кроз каква искушења буде пролазио на своме историјскоме путу.
Молимо те Светитељу Саво, укрјепи нас у вјери светој, Православној!
(Свештеник Миладин Митровић, савјетник СНП Избор је наш за религијска питања)
